Највећа
штета је што је ово био први и једини тренутак у српској историји
да је неко имао политичку већину у Србији и подршку Запада и то не само
што није искористио, него је полако почео да руши и постојеће
институције. Овде више не важи ниједан закон и сутра ће бити како се
премијеру буде свидело
Фото Зоран Лончаревић
Влада Србије нема ни визију, ни план. Она реагује само на притиске, па
ми је сваке године непријатније него претходне и први пут се плашим да
ће тако бити заувек, каже за НИН професорка Економског факултета у
Београду Даница Поповић. У прилог тој тези наводи да и када Влада
постигне споразум са ММФ-ом, иза тога не стоје никаква уверења.
„Није прошло ни пар месеци, а премијер Вучић поново прича да ће да
подигне плате и пензије, а Кори Удовички да нико неће бити отпуштен,
иако је договорено да се ове године отпусти 15.000 запослених у јавном
сектору. Па, хоћемо ли да идемо у реформе или нећемо? После таквих
изјава премијера и министара нико у Србији не зна шта заиста ова влада
хоће“, наглашава Поповићева.
Не чини ли вам се да је за Владу било лакше да смањи плате и пензије
него да отпусти вишкове. О чему се ту ради, ако се кресањем плата и
пензија замерила 10 пута већем броју људи?
То је доказ да Влада нема визију. Када ти неки људи кажу да хоће да
стигну из општине Стари град у Нови Београд, а ти их видиш у Раковици,
па на Авали, а онда на Бановом брду, питаш се знају ли они где су уопште
кренули. Зато, по свој прилици, од тога ништа неће ни бити.
Познајете нестраначке министре Душана Вујовића и Кори Удовички, да ли сте од њих очекивали да се другачије понашају?
Не. Од сваког, ко се придружио Вучићевој влади у оваквом саставу, нисам
очекивала апсолутно ништа. За мене су исти сви који су се придружи ономе
ко је за министра поставио Александра Вулина, керамичара за министра
одбране, ко је око себе окупио тим плагијатора и још их узима у заштиту
када им се докажу крађе интелектуалне својине.
До пре годину дана тврдили сте да је један од проблема и то што
„човек број један“ није у „столици број један“. Шта је сада главни
проблем?
Највећа штета је што је ово био први и једини тренутак у српској
историји да је неко имао политичку већину у Србији и подршку Запада и то
не само што није искористио, него је полако почео да руши и постојеће
институције. Овде се Тони Блер, иако осуђен по домаћим законима,
проглашава за саветника, а хапшењем се прети Хашиму Тачију, против кога
јесте подигнута оптужница, али није осуђен. То је јасна порука да у овој
земљи више не важи ниједан закон и сутра ће бити како се премијеру буде
свидело. Друго, иако је Вучић обећао борбу против тајкуна, једног од
њих је, само неколико месеци после хапшења, позвао на састанак
привредника, као да он може да понуди нешто друго осим свог тајкунског
модела? Дакле, премијер је једног дана 100 одсто за, а сутра је 100
одсто против онога за шта је јуче био 100 одсто за. Зато овде пролази
само оно за шта постоји јак притисак ММФ-а или ЕУ. А то је инспирација
од које тек треба да се плашимо.
Многи у Немањиној стезање каиша наводе као крунски доказ
реформи. Шта би за вас био знак да власт заиста жели да спроведе
реформе?
Једина реформа која је овде неопходна, као и у Грчкој и Кини, јесте
одвајање партија и тајкуна од привреде. А то се страшно лако ради. Ако
мора да се отпусти 15.000 људи, то би требало да буду све чланови СНС-а,
да тиме владајућа странка покаже своје уверење да је на реформском
путу! Када би то урадили, нико више не би хтео да се учлани у СНС, али
би то био доказ да се влада заиста жртвује за добро земље. Други доказ
био би да се елиминишу сви, али баш сви службени аутомобили. Када би се
још неколико сличних ствари урадило, људи би видели да државу не воде
они који су дошли на власт да се „омасте“, већ људи са чврстим
уверењима.
У јануару 2014. за НИН сте изјавили да су реформе само „хит“ на
репертоару, да се Влада стално реконструише и прича о новим изборима.
Зар вам то не звучи познато?
То је једини начин на који свака влада у овој земљи може да
мотивише бирачко тело. Ми немамо никаква права осим да тај један дан
нешто заокружимо и да се о томе направи ријалити, неки нови „парови“, да
видимо ко је сада с ким у свађи и чији ће „прљави веш“ да се предочи
јавности. Срамота би било да сада поново распишу ванредне изборе. Ако то
ураде, биће то највећа издаја коју је ико икада урадио.
Због чега?
Зато што је Влада макар омогућила да Србија не постане Грчка за годину
дана. Мере које су предузете нису довољне, пензије и плате је требало
више смањити, али и овако се грчки сценарио одлаже до 2019. Ако се од
тога одустане и распишу избори и у току кампање, као и увек, потроше
милијарде, џаба смо кречили, јер ће све што смо уштедели завршити у
џеповима политичара.
Мислите да би избори убрзали банкрот?
У том случају поново би се вратили на старо стање и до банкрота би нам
остало годину дана, а сада нас од тога деле три-четири године.
Вучић се недавно пожалио да га не подржава ни део елите „који
подржава овакав курс Србије, али који због нетрпељивости према мени
лично и странци коју водим имају другачији однос и према држави“.
То апсолутно није тачно. Он је говорио да је против тајкуна, а и ми смо.
Обећао је да ће да растури партијску државу. И ми смо против тога, али
је проблем што он ради све супротно. За директоре неких државних
предузећа доведени су још гори, неспособнији, неписменији партијски
људи. Извините, али какве су то реформе? Једноставно, више нема ништа
заједничко у њиховим и нашим идејама. Постојало је нешто заједничко када
је тек изабран, када се људима смучило све што су радили његови
претходници, али сада не видим да нас ишта везује.
О реформама у Србији причало се и 1965. Зашто их ни 50 година
касније нисмо завршили? Да ли је могуће да ни сада не постоји политичка
воља и да је због тога сасвим свеједно ко је на власти?
Политичка воља за реформе не постоји, нити ће икада постојати. Та воља
би значила да су партије спремне да се одрекну пара из привреде, а то
ниједна странка неће да уради, јер би тако изгубила комплетно чланство.
Без тога би у странкама остали само ентузијасти, људи са уверењима,
образовани, а не видим да сада у странкама има много таквих. Зато су
овде реформе могуће само уз притисак ММФ-а и ЕУ. Не верујем да би без
притиска то урадиле ни „демократе“. Поготово после свих оних свињарија,
због којих више никада не могу да им верујем. А кад гледам остале, тек
њима не могу да верујем. Зато би све било исто и када би сутра били
избори и да на њима победи неко други. То је наш највећи проблем.
Ако и либерални економисти попут вас мисле да је приватизација
личила на намештену пљачку, како ли ће грађани гледати на продају
Телекома и ЕПС-а?
Када се спроведе транспарентно, приватизација доноси добре резултате.
Сада је изузетно важно да се сав новац од продаје искористи за отплату
дугова, да за друге намене не оде ни динар. Друга корист је што ће после
приватизације те компаније добити способније руководство, престаће да
спонзоришу ко зна шта све и нико са стране неће моћи да се омасти. Зато
је чак и у овим страшним условима могуће да од приватизације испадне
добра прича.
Шта мислите о идејама да се део тог новца искористи за капиталне инвестиције и убрза излазак из рецесије?
Нема потребе за тим, јер је Србији одобрено много новца, који по веома
повољним условима може да повуче баш за инвестиције, али се не користи.
Зато су овакви предлози прича за малу децу. Ни до сада проблем нису биле
паре, већ нешто друго. Овде министарка саобраћаја оде на градилиште,
види да тамо нико не ради и – ником ништа. Да ли је ико добио отказ?
Директор градилишта? Нико! Па како је то могуће? И шта је уопште била
сврха? Да се министарка слика за ТВ? А да је сменила неспособне
руководиоце градилишта, људи би видели да неко о свему води рачуна.
Овако, све то нема никаквог смисла и све се своди на сликање, као у
„Паровима“.
Многе је изненадило што сте признали да би сада, да од вас
зависи, гласали против уласка Србије у ЕУ, док су сада Вучић и Дачић за
ЕУ.
Разумем ја зашто су Вучић и Дачић за ЕУ. Да нису за ЕУ никада не би ни
седели у фотељама у којима данас седе! Данашње позиције добили су тек
када су окренули ћурак и са њиховог становишта то је заиста рационално
понашање. Међутим, за свакога ко је рођен у Србији највећи проблем је
што се туђом вољом наша територија смањује. Можда у овом тренутку не
можемо ништа да урадимо, нити имамо снаге за то, као Јапан 1945. Али, не
морамо ни да признамо њихово силеџијство и да то потпишемо својом
руком. Западна и Источна Немачка то никада нису урадиле, нашле су начин
да се провуку до бољих времена. То можемо и ми. Зато за мене не долази у
обзир учлањење у било какву организацију која од нас тражи да Србија
призна Косово. С друге стране, важно је да се настави процес
придруживања ЕУ, јер је она уз ММФ једина која може нашу власт да натера
да спроведе неопходне реформе.
Верујете ли да ће Железара од маја да прави профит?
Не видим како. Да је могла, Ју-Ес стил никада не би ни отишао. Проблеми
су дугорочни, цена челика је још ниска, а ни тражња се неће брзо
опоравити. На кратак рок фиктивни профит се може направити тако што ће
се сви добављачи натерати да снабдевају Железару по нижим ценама, али
нас то удаљава од циља, па ћемо сутра уместо 100 метара од циља бити 17
километара далеко.
Како ће проћи прва ревизија аранжмана са ММФ-ом, с обзиром на то
да практично ништа од договореног још није урађено? Је ли и ММФ постао
„мекши“?
Једно време, док је Марек Белка био директор, ММФ је био јако попустљив.
Више није и претпостављам да ће рећи да нема наставка аранжмана са
Србијом док се све што је договорено не уради. То ће бити порука свим
инвеститорима, који су размишљали да дођу овде, да се не играју и да им
је боље да иду у Бугарску и Румунију. А без страних инвеститора нема ни
нових радних места.
Каквом је онда магијом стопа незапослености смањена испод 17 одсто?
То је злоупотреба статистике. Променили су се стандарди, а серије
података нису усклађене. Да јесу видели би оно што сви видимо, да се
ништа није променило. У супротном, то би значило да је у последње три
године посао добило 400.000 људи, а нико од нас не познаје ни једног.
Такве ствари са мерењем незапослености дешавају се и у другим земљама.
Чак је и Маргарет Тачер, мој узор, то радила. Зато када политичар прича о
статистици незапослености, немојте ништа да му
верујете!
Када бисте морали да изаберете једну од свих Влада Србије од 5.
октобра 2000. за коју бисте се определили? Или бисте направили неки
микс?
Само економски део прве, Ђинђићеве владе, умео је и знао шта ради. То је
била најбоља „прва петорка“ коју је Србија имала. На првим састанцима
тадашњи директор Светске банке је хватао белешке, а сада излази напоље
да запали цигарету од муке. Чим је почела партизација ти људи су отишли и
рекли – никад више са овима. Тада је и почело пропадање.
И где нас онда видите за годину дана?
Нигде, али заиста нигде. Пре недељу дана питала сам студенте да
ли ико мисли да ће добити посао ако нема везу. Од њих 500 ниједан није
дигао руку. То је најгоре. У Србији знање, способност и енергија више
ништа не значе, битна је само веза. И раније је било корупције, али
није, као сада, било безнађа и за најбоље.
Милан Ћулибрк
|
