|
Мишковић
и Беко
купују ,,Меркатор”...
Словенци у
паници...
Српски
премијер
дао принципијелну
подршку
равноправности
домаћих и
ино-улагача,
увек и свуда...
Врући кромпири
у рукама
владе
Јанеза
Јанше...
Победа на
видику.
Србија!!! – одјекују
наши медији,
као да је
утакмица у
питању.
Не могу да
кажем, лепо
се осећамо.
Најзад и ми
њиховој
крави барем
једну ногу
да сломијемо,
да купимо и
ми нешто
њихово, а не
само они нас
да парчају и
деле како им
воља. „Они”, то
је у овом
сценарију
цела
Словенија,
којој памтимо
многе ниске
ударце из
прошлости,
да не идемо
сада у
детаље. ,,Ми”
наступамо у
нешто ужем
саставу, ту
су једино
српски
тајкуни
Мишковић и
Беко, али се
додуше и ту
ствар
поправља,
пошто они
сада
послују уз подршку
премијера
Коштунице и
прерастају
у неки наш
национални
тим, као ови за
преговоре о
децентрализацији
или тако нешто.
Ово као да је
сценарио за
Милета
Транзицију,
а не озбиљна
прича која
свакодневно
кружи
медијима.
Зашто? Па
зато што ова
прича
представља
много већу
претњу за
Србију него
за
Словенију, а
то се овде
слабо
примећује,
јер овде
туђа штета
увек иде
корак испред
сопствене
користи. А
потенцијална
опасност по
нас баш и
није тако
мала.
Ако наши
тајкуни
купе
Меркатор,
Србија се монополизује,
сви
трговински
ланци у
Србији биће
њихово
власништво.
Тако ће нама,
који их тренутно
безрезервно
бодримо,
бити горе, и
то задуго,
јер се
ниједан
монопол не
може разбити
преко ноћи.
Како ће бити
горе? Лепо.
Марже ће
бити веће,
јер неће
бити
ниједног
великог
играча који
би им могао
конкурисати
нижим
ценама.
Избор ће
бити лошији.
Квалитет ће
бити нижи.
Услуга ће
бити гора – у
односу на
ону која би
била да на
тржишту има
конкурената.
Добро се
сећам доба
када смо сви
носили
најлонске
кесе у ташни,
то беше
случај све
док
конкуренција
није
разбила
монопол
Ц-маркета,
зар не?
Некако ме
брине што то
не брине
нашег
премијера.
Јер у изградњи
српског
привредног
амбијента
ствари
прилично
шкрипе. Тако
се из неког
разлога и
даље отеже
са применом
антимонополског
законодавства.
Из истог
разлога
одуговлачи
се
имплементација
закона о
стечају. А сличан
је разлог и
за одлагање
реституције
(повраћаја
имовине
коју су
комунисти
национализовали).
Што се све
поклапа са
разлогом за
потпуну
тишину, како
медијску
тако и
државну, по
питању
приватизације
јавних
предузећа:
партије на
власти не
желе да
развласте саме
себе, не
исплати им
се, и стога
коче сваки
ефективни
напредак у
законском
оквиру, јер не
ваља љуљати
чамац док си
у њему. И тако
партије на
власти
праве
царство за
тајкуне, олигархе
и инсајдере,
а онда
заједно с
њима за
народ
режирају
разне
сапунске
опере.
Но,
пребациће с
правом
експерти, у
овом случају
пред нама,
чак и
најбоље
антимонополско
законодавство
(које немамо)
нити
најбоља антимонополска
комисија
(коју такође
уопште
немамо) не
могу лако
разрешити
случај где
сви
трговински
ланци у
земљи
добију једног
власника.
Такав
процес
трајао би
веома дуго, а
исход
уопште није
известан,
што с правом
девалвира
целу причу о
томе да је
сада у
Србији
једини
проблем то
да
антимонополска
комисија
већ једном
почне да
ради.
Не, у Србији
је већи
проблем то
што привредни
амбијент
није
транспарентан
и што онда
неће бити
нових
улазака,
дакле што
неће долазити
други
трговински
ланци који
ће једини
имати ту
снагу да
ефективно,
одмах и неповратно
разбију тај
потенцијални
монопол. И
онда га не
разби више
нико, јер ће
монополисти
већ наћи
начин да
„убеде” власт
да спречи
нове уласке.
Сетимо се,
баш се тако
некако и
десило да
трговински
ланац „Кора”
не дође у
Србију. А да
ће се услови
за нове
уласке сада
још
погоршати,
не треба ни
сумњати.
Остаје онда
само једно
питање –
зашто се
уопште
Словенци
толико
бране од тог
преузимања,
ако би за
њихове
потрошаче
то било добро,
барем исто
колико би за
српске
потрошаче
била добра
велика
конкуренција
међу трговинским
ланцима?
Наравно,
одговор је лако
дати – ни овде
ни тамо
потрошачи
се уопште и
не питају.
Искључиво
се питају
интересне
групе, које
су у стању да
друштву
наметну
свој
парцијални
интерес. Ако
се сетимо француских
сељака, чији
је утицај
такав да нико
у
Француској
нема
политички
интерес да им
се
супротстави,
имаћемо
представу
ко све и шта
све може
чинити
интересну
групу у некој
земљи. Дакле,
у овој
словеначкој
афери сада
се питају и
очајавају
управо
њихови политичари
и њихови
тајкуни,
чији су
интереси
угрожени, а о
чему нас
домаћа
штампа ових
дана
великодушно
обавештава.
Како је то
уопште
Словенија
себи
дозволила?
То је последица
приватизације
методом
бесплатне
поделе
акција (тзв.
инсајдерска
приватизација,
што је
Србија,
срећом,
након
Милошевића
напустила) и
с чијим смо
се
последицама
и ми
сусретали у
аферама
попут Књаза
Милоша, ево
сада и
Вечерњих
новости итд.
Словенија је
тим путем
наставила,
јер је себи
могла да
дозволи тај
луксуз –
најпре
стога што су
затворени,
затим стога
што им је
радна снага
скупа (што
већ по себи
одбија
инвеститоре),
а највише
зато што су
толико мали
да се за
њихово
тржиште
озбиљни
велики
играчи и
нису
претерано
отимали.
Стога је ово
прва афера
овог типа, а
да су већа
земља
свакако би
их било више.
Но, рекли смо,
без
ликовања...
Јер, стварно
није
претерано
паметно
радовати се
рађању
монопола у
својој земљи,
макар од
тога неки
комшија и
штету претрпео...
Даница
Поповић
Професор
Економског
факултета у
Београду,
сарадник
Центра за
либерално-демократске
студије
|
