Има онај стари виц када неки човек уђе у воз и каже: „Добар дан, зла жено”. А једна снајка, онако бесна, добацује: „Ко теби то рече да сам ја зла жена?”. Тако и ја. Сама сам се препознала у прошлонедељном тексту г. Катића, „Београдска лакировка”. Тамо је, наиме, писало да „део српске економске мисли” погрешно сматра да српски проблем задужености више није горући проблем. Разлог? Ево га на слици. Државни спољни дуг се са 80 одсто у 2000. години смањио на трећину, што улива поверење у земљу, јер се дуг све више сервисира из будућих приватних прихода, а не из будућих пореза, то јест из мог и вашег џепа. Г. Катић сматра да је та (и не само та) оцена погрешна и обавештава Србију да је овде реч о „олаким лакировкама”, које су „лоша услуга друштву и компромитација струке”.

Да не ширимо тему, није ово стручни часопис него су дневне новине. У тексту г. Катића пише да је српски спољни дуг у последњој години повећан за око 42 одсто, и сада износи око 30 милијарди долара. У првом тренутку, као да ме је ударио гром: управо сам била завршила извештај о српској задужености, а ти бројеви ми уопште нису остали у сећању. Српски спољни дуг, писало је, износи око тридесет милијарди, а ја се сећам да се креће око осамнаест-деветнаест милијарди, и да се раст баш успорио, каквих црних 42 одсто, помислих... кад оно, г. Катић даје податке у доларима! Е сад, само да вам покажем колико таква анализа даје апсурдне резултате. Српски бруто домаћи производ по становнику порастао је са 4.300 долара у 2006. на око 5.500 долара током 2007. године, што ће рећи да је годишњи доларски per capita раст износио 28 одсто, што нико нормалан (из струке) никада не би изјавио! Као што нико озбиљан из струке не би приказивао доларску динамику било чега, а некмоли затим још да окриви друге како те алармантне резултате не схватају озбиљно!

Према речима г. Катића прави проблем је у томе што ми, „београдски интерпретатори” трујемо Србију уверењем да се приватни сектор рационално задужује. То би, каже, значило да „грађанин који је узео кеш кредит да би купио деци патике и мобилни телефон, а затим их послао на летовање у Турску, зна шта ради”... док „држава која би узела кредит па направила пут или поправила пругу, вероватно не зна!”.

Да, г. Катићу, ми управо то тврдимо. Опростите, чему привредни раст, чему напредак ако не могу данас да се задужим и потрошим део свог будућег дохотка, а да га отплатим тек сутра? То се у теорији зове „временско изравнање дохотка” (consumption smoothing). На шта ћу ја да потрошим свој доходак, је ли рационално куповати патике и ићи на летовање, најбољи одговор дао је наш дивни Ташко Начић у једној реклами, рекавши „Шта вас се само тиче!”. Штa год да изаберем, а кредит уредно вратим (у фантастичних 98 одсто случајева), ствар је рационална, јер то свакако увећава моје и друштвено благостање.

Ми из бенда „београдска лакировка”, у сарадњи са многобројним светским универзитетима и финансијским институцијама, тврдимо да Србија неће имати озбиљнијих проблема у отплати спољног дуга све док бруто домаћи производ буде растао по стопи већој од пет одсто, инвестиције и извоз по стопи од око 15 одсто годишње, а домаћа потрошње скромније од 1,5 до два одсто годишње. И све треба да расте, како видите. Онда се сасвим добро види и то да имамо проблем прекомерне потрошње и дефицита. А лек је у томе да та ваша рационална држава, г. Катићу, престане да исплаћује превелике незарађене плате (и пензије, наравно), јер се једино тако гради амбијент за нове извознике, од којих зависи одрживост целе ове конструкције.

А путеви? И приватници умеју да их граде... али уме и држава. Ево рецимо како. Претпоставимо да је онај чувени Јосиф из Трбушнице пресавио табак и написао да се код њега у месту не може живети без новог пута, и да рационална држава онда Јосифов захтев одобри. А онда? Једно време се ништа неће дешавати, а кроз једно педесет година неко ће можда приметити: „Хеј, па та Трбушница уопште не постоји!”. Оно што ми тврдимо јесте да се државне паре много слободније арче, јер они који доносе одлуке често и не погледају постоји ли уопште та Трбушница, а зашто би и гледали кад неће из свог џепа да враћају те паре, то ми говоримо.

И да завршим. Господин Катић већ неколико пута износи катаклизмична предсказања, да би се онда се оградио како су то само хипотезе (Мистерија привредног раста, 30. октобра 2007. године). Ако су те хипотезе тачне, каже, награбусили сте, лепо сам вам и на време то рекао, а можда и нисте награбусили, не знам ја, то зависи од тачности хипотезе, а не од мене, ја сам ту невин. Али, уважени г. Катићу, добар финансијски консултант никако не може остати невин: ако мисли да је вероватноћа да пропаднемо велика, он треба баш тако и да каже. Ако мисли да ствар није баш опасна, или ако не зна – нека тему, брате, прескочи. Одговорност струке и јавне речи не састоји се у томе да људе плашиш предсказањима од којих се истог трена оградиш.

Никада, понављам, никада не бих отпочела расправу са особом која има различита убеђења, мој је мото: ћути, драга, они се сами најбоље укопавају. Овај текст, стога није расправа, нити увод у неку расправу. Ово је протест против јавног обраћања у коме се неистомишљеници, коришћењем недопустиво лошег аналитичког апарата, оптужују за компромитовање струке. Е, то не иде.

Професорка Економског факултета 
у Београду и чланица ЦЛДС-а