Једном давно се у представи ,,Госпођа министарка” појавио нови лик – неко црнче, дечак од седам-осам година. Црнче је играло слугу господина Нинковића, а самога Нинковића играо је лепи глумац Воја Брајовић. И никоме до краја представе није било јасно шта ће им то дете у представи, кад Нинковић и без њега има толико адута којима ће фасциниратијадну Живку, од бриџа до љубавних писама на француском… Али смо се сви преварили, имало је ово црнче важну улогу. То јест, ако не баш цело дете, оно – његова задњица. Јер, Нинковић на крају представе губи живце, скида перику и онако проћелав,знојав и рашчупан почиње да псује као последњи уличар и да шутира јадно црнче у задњицу…маестрално, стварно. Од тада се увек у себи насмејем када видим неку изузетно углађену особу, све гледам је ли повео црнче и када ће крај представе.

Много година касније, гледам снимак из српског парламента и видим шефа Напредне (баш тако, напредне) странке како скида маску смиреног политичара кога ништа на овом свету не може да изненади, како напрасно почиње да говори кроз нос и да изговара неке грозне псовке! После је рекао да није знао да је микрофон укључен, да се већ два пута због псовки извинио и да је то од њега доста. Па да. Знак је изузетне отмености да се два пута извиниш, то је баш „ми-ко-фо“, што би рекла Живка министарка, шта бисте ви још хтели?

Мало ће кога, наравно, зачудити такав сценски обрт – псовка па два извињења – када већ долази од политичара коме нимало није било тешко да изјави како су црнци мајмуни, а да неколико година касније каже – како су то наша браћа. Као што је мало кога зачудило то што је други човек Напредне странке изјавио да је Војислав Шешељ у ствари обичан лажов, који ради по налогу Демократске странке! Шта друго да им човек пожели, него да истрају на путу којим су до сада ишли и да очекујемо нови сценски обрт када ће се можда открити да је Тома Николић одувек радио за Соњу Бисерко, или да је Вучић био потајно заљубљен у Наташу Мићић и писао јој скупштинске говоре за шаку долара.

Али, сви знамо да напредњаци у ствари и нису проблем, ипак је то само вашарска политика, била и остала. Наш огромни проблем је у томе што Србија има председницу парламента која на оно грозно псовање реагује тек „након обављених консултација и увидом у стенограм“, као да стенограм не служи да сви остали (а не сами учесници седнице) погледају шта се десило и да сви остали (а не сама председница) виде како је председница реаговала! И ако је нешто срушило углед парламента то свакако нису псовке тајног члана Хелсиншког одбора за Србију, него је углед срушен оног тренутка када је постало јасно да шефица парламента не зна (гора варијанта) или не сме (још гора варијанта) да реагује по Пословнику, све док не обави консултације! Еееее, моја Србијо!

И не да ми ђаво мира, морам да вас подсетим на тужни случај Серене Вилијамс, коју су на прошлогодишњем Ју-ес-опену избацили из полуфиналног меча и казнили је са десет хиљада долара зато што је опсовала линијског судију која јој је на меч-лопту свирала фут фолт! Није прошло ни десет секунди од инцидента па до тренутка када је меч прекинут, а победа додељена њеној противници. Тада је свима постало јасно да се више нико и никада неће усудити да псовкама руши достојанство тениских терена Њујорка, није то српски парламент где судија мора да оде у свлачионицу по своје мишљење!

И тако само додајемо нови слој на постојећу жабокречину у српској држави. У држави, да подсетим, где се ниједан случај који започне скандалозним хапшењем не заврши вишедеценијском затворском казном, какав би епилог тим увелико потврђеним преварама (од грађевинске до лекарске или факултетске мафије) једино доликовао. Па да народ једном може да каже како, ето, у овој Србији ипак има правде. Не, овде правде нема. Овде и полусвет у притвору стиче романтичну титулу „контроверзни бизнисмен“, која му касније служи као улазница у српски џет-сет. А сад нам се, ето, смеши прилика да Србија добије једну контроверзну манекенку – добротворку, која је већ у истрази, изгледа, проговорила језиком улице. За црнче, да ли га је у затвор повела, нису ништа рекли, баш се бринем...ипак су то наша браћа и наши савезници на европском путу, или већ где будемо стигли, меч је још у току.

професорка Економског факултета, чланица ЦЛДС-а