Чекајући „наше“

Институције су прилично немоћне када на челу власти није „власник реформи“. Када поставите плагијаторе за министра финансија, за министра полиције, за гувернера НБС, којих сте ви то реформи власник? И шта онда има везе то што министар здравља свечано отвара пушионицу на аеродрому Лако је било деведесетих. Знало се ко смо „ми“, а ко су „они“. Лако смо се распознавали – имали смо више од шест зуба у вилици, знали језике, сами писали докторате... Тридесет година касније, министар здравља свечано отвара пушионицу на београдском аеродрому. А за историју прилаже тонски запис: „Пушачка зона попут ове отворене ретко где се може наћи у Европи, испуњава све стандарде и опремљена је најсавременијом вентилацијом“. И лечи рак, претпостављам? Не познајем министра, нити ћу га, ако се ја питам, упознати, али ми се некако чини да није својом вољом свeчано отварао пушионицу. Вероватно је морао. Што је у реду, свако одмерава корист и трошкове својих поступака. Али, зар нико озбиљан - осим Зорана Кесића у хумористичкој емисији 24 минута, није у томе видео ништа спорно? Мука настаје кад почнемо да тражимо „наше“, који би заменили овог министра, као и све остале. Али, како? „Наш“ је био и Расим Љајић, и Веља Илић, ако ћемо право. О Динкићу да не причамо. Или о Ђиласу, који је жарио и палио у претходној власти, тресли се у Политици кад објаве нешто што му није по вољи, а сада нам га опозиција сервира као – решење? „Наше“ су биле и међународне институције – док нам не узеше Косово. Још „нашији“ су били ММФ и Светска банка, па се испоставило да је истина и одатле побегла. Овогодишњи нобеловац, Пол Ромер, дао је оставку на место главног економисте Светске банке, рекавши да никад у својој каријери није видео експерте који су у стању толико да лажу о стварима које је лако проверити. Нема ни тамо „наших“, значи. Шта нам онда преостаје? Остаје нам прича о институцијама – и о чврстим правилима. Уосталом, каже Милтон Фридман, није решење у томе да на власт дођу прави људи, решење је да погрешним људима постане политички исплативо да чине праве ствари. И онда, наравно, долазимо до владавине права, до институција, до правосуђа и медија, чега овде, као што знамо, има у занемарљивим траговима. И онда је питање – како њих оживети? Мени се дуго чинило да је за Србију најважније да прво оживи правосуђе, да ће се тад људи охрабрити да узму судбину у своје руке. Да не морају да се учлањују у ДС, па у ДСС, па онда у УРС, па у СНС, не би ли себи олакшали живот. Али, не лези враже, у разговорима са бившим реформаторима Пољске, Чешке и Мађарске, сазнадох да је тамо најслабија карика – баш правосуђе! Где је онда решење? Ствар је, рекоше ми, у људима на врху власти. Који су – какви, питам, знајући кроз који смо шпалир моралних наказа прошли. А одговор је био – ствар је у људима који су власници реформи. Не разумем, рекох ја. Ниједан лидер се овде није понашао као да је – власник реформе. Али, ниједан. И онда схватих – па зато смо и пропали... И онда се сетих догађаја из деведесетих, када су у Лондону почели пауком да одвлаче погрешно паркиране аутомобиле. Међу првима је одвучен аутомобил, знате чији? Принца Чарлса! То је као да у Србији инспекција прво сруши нелегалну викендицу, знате чију? Томе Николића! Или бар ону кафану на врху Копаоника. Институције су, једноставно, прилично немоћне када на челу власти није „власник реформи“. Када поставите плагијатора за министра финансија, другог за министра полиције, а трећег за гувернера Народне банке, којих сте ви то реформи власник? И шта онда има везе то што министар здравља свечано отвара пушионицу? Заиста, не може без институција. Али институције, очито, имају очи и уши и гледају шта ради газда на врху. Па кад ректорка БУ, попут свог претходника, срачуна колико би је коштало да се поништи плагирани докторат Синише Малог, шта ће да се деси? Па ништа, неће га поништити. И ко ће јој то замерити? Зоран Кесић? Зато овде никада неће бити јавних конкурса за избор директора јавних предузећа. Замислите да ту фотељу преузме неки „власник реформи“, далеко било, па да растури све корупционашке шеме... Па стварно, коме би то било у интересу? Зато ја више не чекам „наше“. Чекам – власника реформи. Видите ли ви некога? Даница Поповић

Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар