Доживесмо, коначно, и то да један потпредседник владе уради оно што је милион пута најавио да ће да уради. А најављивао је да ће поднети оставку ако Србија деветог децембра не добије статус кандидата за приступ Европској унији. Ипак, премијер је одмах био против тога: „Разговараћу са њим и покушаћу да га убедим да оставку повуче, јер не видим да је он лоше радио”. А ми видимо. Није само Ђелић „неопрезно најављивао датум”, него му је у тим честим тренуцима неопрезности читава влада климала главом! И шта сада?

Сада се нама, Србима, пружила прилика да видимо шта на делу значи та већ излизана реч „транспарентност”. Јеси ли нешто најавио? Јеси. А јеси ли затим тако и поступио? Одговор може бити само „јесам” или „нисам”, одговору као што је „само је неопрезно најављивао датум” овде стварно нема места.

Разумем премијера, јер овакво неуобичајено понашање може још понеку лавину да покрене. Шта мислите, далеко било, да се истакнути борци против Милошевићевог режима присете против чега су се ономад борили, па да стану  редом да подносе оставке на челна места у спортским савезима? А стварно би требало тако да поступе. Зашто би спортисти уопште хтели градоначелника Београда за председника Кошаркашког савеза или министра иностраних послова за председника Тениског савеза Србије? Да ли би их ико кандидовао на та места да нису тако близу државном новцу и бројним неформалним каналима одлучивања? Наравно да не би. Ево, Млађан Динкић је потврдио вест да је КК Раднички из Крагујевца, чији је он почасни председник, одмах након његовог именовања склопио спонзорски уговор са Аеродромом “Никола Тесла”, који је у партијској подели плена припао Г17 плус.  Ето, да не беше почасног друга председника … који воли спорт  … можда би аеродромске услуге биле јефтиније, размишљам.

Је ли оваква пракса забрањена у озбиљним земљама? Јесте. Је ли ово повратак на деведесете? Јесте, мада то морам да кажем ја уместо нашег шефа дипломатије (!), који је на ово питање одговорио тако што је новинарки ТВ Б92 - а богами и нама, гледаоцима -  окренуо леђа и изашао из кадра, прекинувши телевизијски интервју!

И зато је Божина оставка важна. Зато што некако враћа наду у тежину изговорене речи. Ово тим пре што не би било велике политичке штете по владајућу странку чак ни да је поступио управо супротно, када као главну претњу на наредним изборима имају кандидата који изјављује “… ја сам био противник тога да Србија буде у Европској унији, па сам био еуроскептик, сада заступам идеју да Србија треба да буде у ЕУ, ако бисте ме тако посматрали – са мном нико не треба да сарађује!”( РТС, 18. мај 2011), и који косовским Србима пре неки дан поручује да, пошто тамо не живе ни он ни његова деца, нека онда сами воде и државну политику. Али није ваљда све у томе, да стекнеш и задржиш власт, па да будеш исти као они које си некада рушио?

Или грешим? Могуће је, не кажем. Ево, потпредседник Демократске странке Драган Шутановац има сасвим другачије виђење “Не постоји ниједан сегмент у ком није постигнут напредак током последњих година”, рекао је пре неки месец Агенцији Бета, да би успут и нас прозвао: "Реците ми једну област у којој није боље него што је било”.“ Ево пет, одмах да наведем, а да кризу и сиромаштво и не споменем. Јер није вам криза крива ни за корупцију, ни за нове монополе, ни за нове тајкуне из редова људи на власти (или блиских власти). Па нека четврто онда буде оно јавно унижавање српске јавности са ослобађањем Марка Милошевића, кога је кривице успешно ослободила реизабрана суткиња Видојковић, доневши исту пресуду - и пре и после реизбора! А пета област нека буде овај тужни повратак у деведесете, мада би се ту лако могле наћи и оне надреалне аутомобилске таблице са ознакама WĆ или они редови за издавање  пасоша и личних карата, који нам недвосмислено отврђују да је Дафина Милановић имала више смисла да организује редове него ова наша данашња полиција.

“Нажалост, казао је ономад Шутановац “тај напредак није онолики колики смо желели, јер жеље су једно, а могућности друго". А механизми су треће, опет бих да додам. Неће ме нико убедити у то да друг Тито није желео да му земља буде најбогатија земља на свету, зашто да не би желео, размишљам.

И зато је Божина оставка тако важна, јер указује на механизме који овде нису примењивани ни у доба друга Тита, ни током деведесетих – а ни данас, поштено говорећи. Ако је потпредседник владе стварно отишао само да не би погазио јавно задату реч (а по свему судећи јесте), Србија ће бити боље место за живот. Не добро, али боље него што би било да је послушао премијера, повукао оставку – и тако нас погурао још мало дубље, у оне тужне деведесете.