Од пре неки дан, Србија је богатија за још један реформски програм: нови председник Демократске странке упутио је отворено писмо у коме набраја „15 конкретних мера и 5 кључних реформи” које ће ДС уврстити у свој политички програм.

И као што је био случај и са свим осталим економским програмима у Србији, најбоље би било да и овај одмах падне у заборав. Ево зашто.

Прво, зато што економски програм није самопослуга где ће свако наћи нешто на распродаји: и радници и послодавци и држава. Управо супротно! Програм, то је – одрицање. Програм, то је скуп подстицаја који ће одвратити људе од понашања које штети друштву, макар њима лично то потпуно одговарало. Шта има од оваквих мера у овом програму? Ништа, наравно.

Али то није крај. Лидер сваке социјалдемократске странке дужан је људима поштено да каже како тај систем стварно изгледа, у земљама где се показао успешним! Да им лепо објасни да је, рецимо, порез на нови аутомобил у Норвешкој 120 одсто, па да би ,,пунто” који сада купујемо за седам хиљада, убудуће плаћали 15.400 евра! И да објасни зашто Скандинавци бистре главе и здраве памети гласају за такву пореску политику. Одговор је једноставан: тамо људи добро знају да их држава штити и од незапослености и од болести и од тегоба у старости – и спремни су то да плате. Као што народу треба рећи и то да у модерној социјалдемократији важе невероватно сурова правила либералне економије: да тамо послодавци лако отпуштају раднике, да су тржишта потпуно отворена и да се држава у потпуности повукла из управљања привредом. И где су ту онда Ђиласова нова државна предузећа, која ће да реше проблеме које приватни сектор не може да реши? Или, рецимо, где су субвенције за оне који су већ извозно конкурентни (!!!), али их издваја то што користе домаће сировине? Па ову меру забрањује Светска трговинска организација, у коју покушавамо да се учланимо, нама је већ сада забрањено то да радимо! Би ли ико озбиљан овакво кршење најављивао у политичком програму?

А треба рећи и ово: не само да се у успешним социјалдемократским земљама држава скоро сасвим повукла из привреде, већ су и јавни сектор у великој мери препустили приватницима. Докле год јавне службе добро функционишу, њима није важно ко их води. Данска и Норвешка дозвољавају приватним фирмама да воде државне болнице, железницу, метро... и шта све не. Шведска већ двадесет година има универзални систем школских ваучера, а приватне и државне школе се конкуренцијом боре за сваког ђака. Да се Милтон Фридман сутра пробуди, цинично примећује лондонски „Економист”, пре би изабрао да живи у Стокхолму него у Вашингтону!

И како онда озбиљно схватити програм у коме се каже: „Неопходно је да креирамо простор за отварање нових државних предузећа у областима у којима постоји јасан државни интерес, пре свега у пољопривреди”? Тај „јасан државни интерес” може се објаснити једино овако: држава, то сам ја, а наш интерес је пољопривреда – је л’ јасно?

Ништа мање споран није ни овај став: „Потребно је да пропишемо мере и развијемо институције које ће укинути монополе у привреди”, као да у овој земљи не постоји ни Закон о заштити конкуренције (то јест, антимонополски закон), ни Комисија за заштиту конкуренције, ни ништа! Што је још горе, као да ми једини на свету не знамо да је конкуренција једини лек против монопола!

Да не помињем меру број осам: „Потребно је да пређемо на фиксни курс динара, јер он одговара произвођачима и грађанима, за разлику од тренутног који пре свега одговара увозницима, банкарима и држави”. А тачно је, углавном, све супротно: увозницима више одговара фиксни, док курс који би одговарао свим произвођачима – једноставно не постоји. Претежним увозницима одговара фиксни, а извозницима флексибилни, то јест „тренутни”, како га зове председник ДС-а. Значи, девизни курс који он предлаже одговараће управо увозницима, тајкунима, и грађанима без уштеђевине, само да разјаснимо – барем да човек зна шта заступа.

Наравно, у самопослузи има и бонуса за послодавце: „Потребно је да укупан ниво издвајања послодаваца за лична примања запослених не прелази 50 одсто нето зараде”. Дивна идеја! А дефицит ће да покрију… рузмарин, сњегови и шаш, размишљам.

Вероватно да је најтужније то што смо скоро све ове мере и идеје могли да прочитамо у економским програмима Душана Чкребића, Драгутина Зеленовића или Мирка Марјановића. Као да су се демони прошлости пробудили и некако ушли у компјутер Драгана Ђиласа, па смо добили – то што смо добили. Хоћемо ли стварно тим путем?

професорка Економског факултета, чланица ЦЛДС-а