Ако смене Шошкића, па на место гувернера Народне банке ставе Јоргованку Табаковић, биће то – страначко запошљавање. А нама остаје да проценимо: је л’ то одмах поклекну нова гарнитура, или су ово њени најсветлији тренуци?

Не кажем, од петог октобра па до данас, сваки је гувернер био жртва бруталног политичког насиља. Управо нам је то пре неки дан потврдио Млађан Динкић, обавестивши Србију да је „Радованa Јелашићa својевремено натераo Тадић да оде из Народне банке”, мада су до јуче сви тврдили да је човек отишао својом вољом. Али то је сада ипак од мањег значаја. Оно што је много важно јесте да јавност сазна – шта је то Јелашић скривио и зашто га је Тадић натерао да оде? Инфлација је тада била ниска (4,2 одсто), курс је био прилично стабилан, а гувернер је кумио и молио становништво да се не задужује у „швајцарцима”, где је ту била грешка? Шта то Јелашић није хтео да уради?

Пошто наше независно новинарство очито неће тим стварима да прља руке, бившег председника Тадића о томе нико ништа није ни питао – и неће, верујем. Јавност је једино сазнала да је Динкић гувернеру Шошкићу упутио апел да се сам повуче и да буде џентлмен, као ономад што је био Јелашић. Јер је добро познато да прави џентлмени спуштају главу пред газдом и испуњавају његове сумњиве жеље.

И сад – како даље? Шошкић не жели да буде џентлмен, а по важећем закону му не могу ништа. Стога нова коалиција планира да промени закон о Народној банци како би смена била – шта – законита. А онда ће Шошкића на том месту по свој прилици заменити Јоргованка Табаковић, што ће у потпуности потврдити речи Душана Ковачевића: „Уовојсредини, и на Балкану, ма кол’ко дара за апсурд имали, немогуће је смислити нешто што се неће догодити”.

Али и даље тврдим – за све ово што се догађа и што ће се догодити и нама и гувернеру Шошкићу нимало не треба кривити напредњаке нити њихову садашњу кандидаткињу за гувернера, не. Ову наопаку праксу у Србији запатиле су демократе и ондашње руководство Г 17 плус, да се вратим мало у прошлост, у године након Ђинђићевог убиства. Тада нисмо знали да ли је аутономију централне банке више урушила афера Борум (са лажираним избором Кори Удовички за гувернера) или пак најава тадашњег председника Г17 плус Мирољуба Лабуса који јој је преко медија запретио да ће „летети као куфер“, само кад се они у Републици Србији врате на власт - што се све и десило непосредно након избора кабинета Војислава Коштунице. Каква огољена примена силе – и како нам се то данас враћа!

Да би (тада изабрани) гувернер Јелашић под притиском демократа и сам одлетео неколико година касније. Сада је на реду Шошкић, који се, по Дачићевим речима, демократама све мање допадао – од тренутка када је почео да смањује инфлацију, чисто да остане забележено. Па нешто размишљам, кад се писмен и образован свет овако поигравао са функцијом гувернера, шта друго очекивати од ове, слабо образоване коалиције, него да политичкој дода и стручну деградацију ове високе државне функције?

О чему баш читамо пре неки дан у новинама, пише: „Грађани Србије очекују да ће нова влада и ево ова госпођа која ће бити будући гувернер зауставити раст евра, рекао је Драган Марковић Палма, показујући на Јоргованку Табаковић“. Човек коме није „свирaо и пев’о једино Бетовен и Шопен, јер је био мали“ по свој прилици верује да је то могуће урадити, и да ће евро мировати чим Шошкић оде. Али неће мировати. Палмина коалиција на велика врата објављује намеру да се додатно задужује и да повећава буџетске расходе, а евро некако није отпоран на дефиците, одмах скаче. Не рачунајте превише на девизне резерве, та је одбрана кратког даха. Многе су земље то скупо платиле – од Бразила и Аргентине, до Мексика, Велике Британије или Чешке, на пример. Девизне резерве имају више демонстрациони ефекат, него што представљају брану пред најездом неумереног трошења. А да ће тога бити, сведоче документи нове владе, у којима о озбиљним и делотворним мерама за смањење расхода нема ни слова. Није згодно, нити популарно – разумем људе.

И кад је већ тако, неопходно је поставити гувернера који ће за све то имати слуха. Онда то мора бити политичар(ка), по могућности без било каквог знања или искуства у управљању централном банком. А нама, на Економском факултету, преостаје једино то да ранију лекцију која започиње тезом да је најбоља централна банка она која може политичарима да каже „не“ - убудуће препричавамо у бифеу, уз кафу, као виц. Црни хумор, човече.