Danica Popović
Hoće li evro preživeti krizu
Jedini zamisliv scenario da evro stvarno nestane jeste da ga se Nemačka odrekne
Ekonomistima se (s punim pravom) zamera da ne umeju da predvide krizu, i to je stara boljka moje profesije. Sećam se kako se u jednom udžbeniku o predviđanju privrednih ciklusa autor vajkao kako su ekonomisti uspeli da predvide dvanaest(!) od ukupno zabeleženih devet velikih recesija, dok četiri uopšte nismo uspeli ni da registrujemo. Ali, opet, otkud baš znamo da je i to tačno? Ako se recesija predvidi na vreme, pa država odmah interveniše, podaci će za koji mesec pokazati da do krize nije ni došlo, iako smo je sasvim tačno predvideli! Što bi rekao veliki dramski pisac Ežen Jonesko, tajna je verovatno u tome što događaje možemo sa sigurnošću predvideti tek nakon što se dogode.
I kako onda da vam kažem hoće li evro preživeti krizu? Evo kako: ponudiću vam stavove desetine uglednih svetskih ekonomista, koji se poprilično slažu oko budućnosti evra. A svi oni kažu – šanse da evro propadne u narednih pet–deset godina prilično su male, evo zašto.
Jedini zamisliv scenario da evro stvarno nestane jeste da ga se Nemačka odrekne. Evrozona bez Nemačke svakako nikome ne bi bila atraktivna i lako je zamisliti čitavu kolonu zemalja koje bi svoju aktivu istog trena konvertovale u tu buduću nemačku marku. A obrisi ovakvog stampeda mogli su se videti u nedeljama koje su prethodile smirivanju grčke krize dok su kolale priče o ponovnom uvođenju drahme i kada je svima bilo jasno da bi svaki normalan Grk požurio da drahme što pre zameni za evre, što bi tržišni kurs drahme odveo u bescenje, dok bi Grčka završila u trenutnom bankrotu. Upravo zato drahma nije ni uvedena, i upravo zato se to u skorijoj budućnosti neće ni desiti.
Ali da se vratimo Nemcima i tome da su prelazak na evro u Nemačkoj zagovarali pre svega političari, dok su ekonomisti i biznismeni bili prilično protiv toga. Ovome se mora dodati rastući evroskepticizam u Nemačkoj, kao i činjenica da je tamo odavno nestalo onog osećanja krivice koje je prilično uticalo na odluke nemačkih političara od kraja Drugog svetskog rata pa skoro sve do kraja dvadesetog veka. Ipak, pokazalo se da su Nemci uprkos svemu ostali privrženi evru i Evropi, nudeći ostalim članicama sledeći kompromis: mi ćemo evro finansijski podržati, ali pod uslovom da Grčka (kao i svi ostali) svoje račune dovedu u red!
Samo je to sada mnogo teže učiniti nego u doba kada je svako imao svoju valutu. Tada bi se, recimo, grčki računi doveli u red jednostavnom devalvacijom drahme, te bi ceo poduhvat mogao da prođe prilično (iako ne baš sasvim) bezbolno. Ali Grci sada imaju istu valutu kao i Nemci, pa bi jedini način da Grci snize troškove bila neka kombinacija nemačke inflacije i grčke deflacije (to jest, recesije). Pošto Nemci svakako neće prihvatiti inflaciju, Grci će morati u recesiju, to jest, moraće da smanjuju sve svoje rashode – plate, penzije, bonuse, sve što stignu, a to im se, kako se dobro vidi, nimalo ne sviđa.
A da znate, ekonomisti su ovu situaciju predvideli davne 1996. godine, kada je ideja o uvođenju evra bila još u povoju. U jednom ekonomskom časopisu objavljen je tekst sa zastrašujućim naslovom: „Krah nastupa 2003. godine“, u kome se opisuje kako će jedna zemlja – članica EU upasti u ozbiljne nevolje i da će doživeti seriju strašnih uličnih protesta u trenutku kada pokuša da uvede fiskalnu konsolidaciju (čitaj, da smanji plate i penzije), dok će krah nastupiti zbog toga što nemačka vlada zbog ogromnog pritiska opozicije neće uspeti da izglasa paket fiskalne pomoći. Kao i mnogi proročanski tekstovi, i ovaj je bio preuranjen, predvidevši nastanak krize čitavih sedam godina ranije. A što je još važnije, generator ove krize ne bi bila Grčka, već – Francuska! A to bi već bila veoma ozbiljna stvar, jer za razliku od Grčke koja čini dva odsto, Francuska i Nemačka čine skoro po dvadeset odsto bruto domaćeg proizvoda evrozone, što bi i davljenika i spasioca verovatno veoma brzo dovelo na ivicu propasti.
Ali uprkos tome što je Grčka mala, evro je danas ipak veoma ozbiljno uzdrman, jer se osim Grčke u grupi dužnika nalaze još dve prilično velike i jedna do dve manje „svinje“. PIGS je, naime, pogrdno ime koje su razvijene evropske zemlje dali Portugaliji (jedan odsto evropskog BDP), Italiji (11 odsto), Irskoj (jedan odsto), Grčkoj (dva procenta) i Španiji (devet procenata), označavajući tim akronimom najveće evropske dužnike. Tako da, kad ih sve saberemo, ispada da je problem prilično veliki i teško rešiv, a da je nekakvo masovno spasavanje nemoguće jer očito prevazilazi finansijsku snagu i preteći deluje čak i na političke roditelje evra, Nemačku i Francusku.
I tu je tajna: pošto je evro pre svega politički pa tek onda ekonomski projekat, sasvim su dobre šanse da preživi narednih pet ili deset godina, kada će kriza biti već daleko iza nas. „Svinje“ će morati na debelu dijetu, a nama ostaje da se radujemo što smo barem ovu Golgotu uspeli da izbegnemo, ako verujete.
profesorka Ekonomskog fakulteta, članica CLDS-a