Има богами стотинак дана како баук кружи Србијом – баук децентрализације! Не знам за хитнију и маркетиншки гласнију иницијативу од кадa смо у транзицији. Снага овог покрета нарасла је толико да се и скупштинска већина пред њим савилa, као травчица на ветру. ,,Свако ко воли своју земљу и жели јој бољитак” говорио је Млађан Динкић у данима пред гласање „без обзира на то из које је странке, гласаће за децентрализацију која ће омогућити да живот постоји у свим деловима земље”.

Е сад, било из разлога што не волим своју земљу, или јој само не желим бољитак – од почетка се нисам слагала са овом акцијом. Превише ту све мирише на Лењина и Розу Луксембург и тезу да зли, богати центар експлоатише и живи на рачун добре, сиромашне периферије. У режији УРС-а улогу злог богаташа добио је Београд, сви остали градови и општине мање-више су добри и сиромашни. Али ту није крај: „Када градови и општине финансијски ојачају идемо корак даље – да ојачамо и месне заједнице, односно из буџета општине издвајаће се део за месне заједнице. Треба ојачати села, као што је село Сараново или Сепци, јер су они база”. закључио је Динкић на једном од небројених промотивних скупова.

И сад, стварно не знам ко из Саранова, Сепаца или било ког другог места не би потписао овакав неки предлог кад за исти рад добијаш далеко више, а не да новац оде у богати Београд. И зато ми је тај број од 516.000 потписника изгледао некако мали, мислим, с обзиром на број добитника од ове прерасподеле. Све ово је само Београђанима могло да смета, и то не свима, можда једино онима који памте кредо Алана Форда (сећате се: „Боље је цијелог живота бити богат него тједан дана сиромашан”).

Медији су данима били пуни Динкићевих изјава о томе да је децентрализацију својим потписом подржало више од 15 одсто укупног бирачког тела Србије! А није– потписало је мање од девет одсто бирача. Верујте мом дигитрону – „више од петнаест одсто” од шест милиона бирача, колико је сам Динкић устврдио да имамо, то је више од девет стотина хиљада потписа! Много и за маркетиншко претеривање.

На нож је дочекана оцена Фискалног савета о томе да ће децентрализација увећати дефицит државног буџета за 40 милијарди динара, то јест за 1,1 одсто бруто домаћег производа. Лидер УРС-а љутито је изјавио како је та оцена „неозбиљна, површна и једнострана”. Ипак, на молбу ММФ-а да у парламенту представе сопствену рачуницу и тако докрајче неозбиљне рачунице Фискалног савета, нико није реаговао. И сад, кад је закон изгласан, шта да ради тај Фискални савет? Једини прави потез била би оставка – јер моћ овог савета лежи управо у његовој кредибилности у јавном мњењу! А колика је она сада, након што исти парламент који је изабрао Фискални савет сада изгласава да су у праву они који тврде да ово тело стварно доноси ,,неозбиљне, површне и једностране” оцене?

Ех, да, све се то дешава зато што се скупштинска већина држи о концу који се налази – у Динкићевим рукама. Просто је невероватно колико се демократе њега прибојавају упркос томе што су га недавно сравниле као у оној чувеној игри „кукавице”, Џејмса Дина, у којој се такмичари у аутомобилима залећу ка провалији, и где побеђује онај који најближе приђе амбису (а остане жив). Шта је то сад опет? Чему ово ново попуштање, чему хитно доношење закона, остаје за сада мистерија.

Као некад, кад је струка апеловала да се не прихвати Национални инвестициони план или она несрећна подела бесплатних акција, ни сада посланици нису хтели да прихвате једноставну истину коју и сами знају – да на локалу нема кадра и да ће новац који тамо пристигне бити убрзо расут, а потребе локала остати ускраћене. А после, кад схвате и кад стану да запошљавају људе на локалу (као што ће морати) ето новог раста броја запослених у државном сектору, то јест ето даљег раста јавне потрошње и новог задуживања Србије – и то у износу који ће знатно премашити почетних 40 милијарди динара дефицита којима је претио Фискални савет. А тек кад дођемо до фазе када ћемо приступити „ојачавању села и месних заједница” дефицит и дуг ће већ бити толики да ће морати да наступи грчка криза, која је настала исто овако.

Али све остаје записано. И као што грчка историја памти да је тата-Папандреу ономад, осамдесетих, запатио прекомерно велику и бахату државну службу да би себи осигурао трупе верних поданика, па је Грчка дошла где је већ дошла, тако ће и српска историја једног дана писати о Демократској странци и њеном вођи као генератору нове српске дужничке кризе. Криза ће почети у тренутку када вођа демократа дефинитивно изгуби од УРС-а у игри „кукавице” и потпише Закон о финансирању локалне самоуправе, што ће се десити већ за који дан, како ствари стоје.

професорка Економског факултета, чланица ЦЛДС-а