Има ли спаса за Грчку? Има, одмах да кажем. Политички гледано, спас постоји и зове се – Ангела Меркел. Економски гледано, спас такође постоји, а зове се – дубинска реформа.

Да није Меркелове, Грчка би прекјуче банкротирала. Али остаје питање – зашто Меркелова упорно чува Грчку? Због Немачке, наравно. Финансијска штета од спасавања мања је од политичке користи, која је очигледна: Меркелова тако чува еврозону, могуће чак и Европску унију, а што је најважније, чува позицију њеног неприкосновеног владара.

Још да Меркелова може, као Вучић, да оде у парламент и извиче се на посланике ваздуплохове, па они изгласају шта год он каже, где би јој био крај... У Немачкој то не бива: њен веома утицајни министар финансија, Волфганг Шојбле, а са њим и седамдесет одсто тамошњег јавног мњења, противе се даљем попуштању Грцима – што ће Меркелова морати још дуго да ради ако хоће да Грчка остане у еврозони.

Меркелова је већ почела да избегава Шојблеа. Тако се прошле недеље без његовог знања састала са десетином светских лидера, не би ли успела да састави листу уступака који би омогућили наставак преговора. А Шојбле? Полудео, наравно. Они који га познају кажу да ће остати лојалан, то јест, неће је рушити – али ће јој отежати сваки корак.

А Шојбле није било ко. Он је бивши председник ЦДУ (Ангелин претходник) и његове везе су веома, веома јаке. Уверења око грчке кризе им се дијаметрално разликују. Шојбле већ неколико година предлаже да Грчка изађе из еврозоне, не би ли се монетарна унија поставила на здраве ноге. Меркелова, опет, ствари посматра са становишта геополитике, одакле се штете од таквог потеза много јасније виде: није проблем да се Грчка истера из еврозоне, него је проблем у томе што онај ко је истера тиме Грчку директно шаље у топли загрљај Москве!

Нису се само Шојбле и Меркелова разишли по овом питању. Ни њихова партија (са 311 од 630 посланичких места у парламенту) више није јединствена. На прошлом гласању око помоћи Грчкој, у фебруару, било је само 32 гласа против, од којих је 29 било из редова ЦДУ. Сада је већ 135 посланика ЦДУ изразило резерве око даље помоћи. Тако да је сада питање – може ли Меркелова да спасе Грчку, а да сачува своју столицу?

Грцима је, наравно, теже него Меркеловој. Чак да Меркелова успе да их сачува од прогона из еврозоне, или, далеко било, из Европске уније, остаје им дуг од 180 одсто бруто домаћег производа који ће кад тад морати да врате. А Грчка, каква је данас, никада, али никада те паре неће моћи да врати.

Проблем је у томе што Грчка производи мало тога што би свет хтео да купи. Њен извоз састоји се од воћа, маслиновог уља, сировог памука, дувана... А туризам, кажете? Уз страшно јаку регионалну конкуренцију (Малта, Турска, Италија, Кипар, Тунис, Египат), ни ту нема простора за неки значајан даљи раст. Грчка не производи машине ни електронику. Од сваких десет долара у светској размени информационе технологије, на Грчку отпада само један цент. Са таквом привредом нема раста. Ни враћања дугова.

Зашто Грчка не може да покрене раст? Због лоших институција. Због корупције, буразерске привреде, непотизма, лошег правосуђа, треба ли даље да набрајам?

Сириза ту ништа није изменила – нити ће, сад је то већ извесно. Локални портал „Грик репортер” јавља како непотизам иде са самог врха. Од премијеровог брата, све до мајке председнице парламента и многобројне родбине – сви су сада ухлебљени на високим државним позицијама. Бројни чланови Сиризе, без икаквих квалификација, увелико раде као консултанти у министарствима. Праве се нови беспотребни комитети, где запошљавају своје присталице. Када је у парламенту један члан ПАСОК-а ово поменуо, из Сиризе је стигла реплика коју сте већ негде чули: „кад сте ви владали, исто сте радили!”.

У таквом амбијенту мере штедње могу само тренутно да одложе банкрот, ништа више. Ту нико неће покренути раст. Независни и предузетни људи радије ће емигрирати него да прљају руке у таквој жабокречини. Ту ће за неуспехе увек неко други да буде крив, а власт ће причати бесмислице које народ воли да чује. Рецимо, као грчки премијер, када каже како проблем Грчке нису велике пензије, него празни пензиони фондови. Као ономад Кркобабић, кад је тврдио да у Србији нема вишка радника, него мањка посла. У преводу – све да остане исто, само дајте још пара!

Баш то хоће и Грци. Прошлонедељна анкета показује да 52 одсто испитаника жели да остане у еврозони – по сваку цену, док 72 одсто не жели никакве реформе – исто по сваку цену.

Има ли, онда, спаса за Грчку? Има, али није близу.

*Професорка Економског факултета Универзитета у Београду