„Укидање управних одбора је предлог који је апсолутно демагошки”, устврдио је прошле недеље Ивица Дачић и сад остаје питање – да ли је наш министар полиције у праву? А у праву је: ништа Србија тиме не би добила, само би Дачић изгубио. Мислим, само би изгубили партијски шефови, а губитак уопште не би био мали! Замислите, поштовани читаоче, да вама неко усред рата из чиста мира преполови војску!

Сви већ одавно знамо да чланови управног одбора нису ништа друго до – војска послушника. И шта ће тамо људи од струке? Како лепо рече певач Радиша Урошевић, јавности познат по томе што је два-три дана био члан Управног одбора ПТТ-а док није пукла брука па га одатле склонише:„Не знам зашто неко мора да се бави телекомуникацијама да би био у Управном одбору ПТТ?” И добро је рекао. Које су то квалификације потребне да би неко успешно спроводио директиву партије?

Зато Уједињени региони Србије предлажу да се укину управни одбори. Из Министарства економије и регионалног развоја, то јест из филијале дотичне партије, чак су саопштили (а нико није демантовао) да ће то да изгледа овако: „Уместо УО биће тзв. бордови директора и надзорни одбор”. Лепо. Само, како се оно беше на енглеском каже – управни одбор? Каже се „board of directors”, што значи да нема разлике између управних одбора (које укидају) и бордова директора (које успостављају), зар не?

И која је уопште сврха тих управних одбора? У свету је ова институција уведена у привредни живот у доба када су се појавила акционарска друштва и када су власници морали да препусте менаџеру да управља компанијом. Е сад, ко ће ту знати да ли менаџер ваљано ради – или трпа паре себи у џеп? Еее, то им је могао поуздано рећи једино неки експерт који би се (за велике паре) прихватио озбиљног задатка у борду директора или у надзорном одбору компаније. Зашто за велике паре? Први разлог је тај што експерти не раде за мале паре, а други, још важнији, јесте што се власник тако осигурава од ризика да му директор корумпира сиромашне експерте и почне заједно са њима да поткрада фирму!

А у Србији камено доба – овде партије стављају своје људе на сва места, од портира до директора! Како нам мудро објашњава Драган Марковић Палма:„Не може јавно предузеће да буде државно а директор самосталан. То је смешно, смешно...”. И добро каже. Директор се поставља са циљем да својој партији обезбеди паре на црно, било кроз намештене јавне набавке, кроз лажне фактуре или већ како год стигне. Таквог се посла, наравно, тешко прихватају експерти, те онда и не чуди то што је Железницом годинама управљао власник неког бањског ресторана (тренутно у притвору) или то што (као сада) Србијагасом управља власник неке локалне ТВ станице, широј јавности нарочито познате по слободним ноћним садржајима. Зна ли неко да наброји ко све није био генерални директор Јата и да каже шта је после било – и са њима и са Јатом?

Ево решења: спас за Србију лежи у томе да ce партије у потпуности избаце из јавних предузећа. Ако не верујете, сетите се судбине НИС-а који је од губиташа постао успешна фирма скоро истог тренутка када је фирма продата Русима, који су практично само затворили тунеле којима су паре из компаније одлазиле у партијске џепове. НИС-у, сетимо се, ни криза није дошла главе: и монопол су изгубили, а профит им расте, па расте!

Но, почујмо дилему директораСрбијагаса: „Ако политичари не треба да буду у јавним предузећима, управним и надзорним одборима ко ће се уопште бавити политиком и учествовати у раду странака?”. Нико, наравно. Сви смо ми видели судбину јадног ДСС-а који је од масовне странке преко ноћи поново постао политички патуљак. Сумња ли неко да иста судбина не би задесила СПС или ДС након што им се одузму јавна предузећа и све паре које из њих дотичу? Од пара које прикупе у складу са Законом о финансирању странака ионако могу само да купе папирне марамице и да бришу сузе над својом злом судбином.

И зато је у праву Дачић, укидањем управних одбора у Србији се ништа набоље не би променило, стварно је чиста демагогија у питању. Али би се, ако смем да додам, много тога набоље променило ако би Србијагас, Галеника, ЕПС или Јат доживели судбину НИС-а у коме српске политичке партије још од 2008. године могу само да купе бензин – и ништа више.

Али ДС и СПС то никада неће дозволити, каже Дачић, договор је да најважнији ресурситреба да остану у државном власништву. Ваљда, размишљам, док сав новац из тих ресурса разним црним тунелима не преселе на приватне и партијске рачуне. Јер то је српска реалполитика. Ту се добар политичар препознаје по томе што лако открива туђе демагошке идеје – и одмах јавност упозорава на њих.

професорка Економском факултета БУ, чланица ЦЛДС-а