Сећате ли се шта су нам причали о ,,кинеском” чуду? Не? Па можда сте заборавили зато што тамо и није било никаквог чуда. Јер стварно не схватам какво ми је па то чудо, кад тамо цела земља ради од јутра до мрака – и то за мале паре? Додуше, тачно је да је Кина управо на тај начин од последње забити постала трећа привредна сила света, али свеједно то нимало не мења ствар. Исто такво ,,чудо” најпре смо видели у Јапану, затим у Јужној Кореји и међу ,,азијским тигровима”, а ево сада и у Кини! Све је то исти модел раста, који се базира на великом извозу и малој домаћој потрошњи, дакле на скромним зарадама и великом одрицању. Рецепт је очигледно добитнички, али захтева да се на њему истраје једну или више деценија, па се нешто мислим и одмах закључујем: не, не, није то за нас Србе…

Али зашто би онда ова прича о Кини била посебно интересантна читаоцима ,,Политике”? Зато што нас, другови и другарице, цео свет приморава да пређемо на кинески модел! Добро, ваља признати да је и раније било таквих предлога. ММФ нам је годинама поручивао како превише трошимо и како је дошао историјски тренутак да се ствари измене. Да иронија буде већа, сада им се и „српски Давос” већински приклонио и потврдио дијагнозу ММФ-а. Србија, поручили су нам, мора да повећа извоз и да смањи јавну потрошњу. Само су нам један детаљ у тој причи сакрили – да то захтева велико стезање каиша, које би отприлике потрајало барем наредних седам мршавих година будући да смо прилично јефтино протраћили свих оних претходних седам-осам плодних привредних година! И сад се ја питам: јесу ли то они од нас сакрили зато што знају – или зато што не знају шта говоре? Наравно, има аргумената и за један и за други закључак, али се ја ипак бојим да има више аргумената у прилог овом другом, за нас много горем закључку.

Јер како другачије објаснити чињеницу да наш министар привреде, дакле шеф једног по дефиницији кејнзијанског министарства, изјави да никада није био „кејнзијанац” (што ће рећи заговорник теорије да држава помаже привреду) те да га је тек ова кризна ситуација натерала да то постане? Како окарактерисати идејног творца НИП-а, питам се, ако не као ултра-мега-кејнзијанца, који усред просперитета сипа на стотине милиона евра у толике слабо дефинисане, немерљиве и сасвим магловите пројекте (сетимо се, рецимо, оних десет милиона евра који су отишли на „подстицање унапређења квалитета угоститељске понуде”, или оног базена у Блацу од пола милиона евра и многих сличних „развојних пројеката” из НИП-а). Дакле (ово је сад мој савет привредницима) не треба да бринете, слободно ви правите минусе и простирите се преко губера, не да вас ваш министар, и то је најважније.

Остале актере са Копаоника непотребно је опширније представљати. Наш се гувернер (као и увек) упитао – ко ће да врати дугове који ови у влади имају намеру да направе, и то није ново. Ново је било то што је запретио да се овде може поновити грчки сценарио, али ту, нажалост, није у праву: грчке дугове ће вратити Немци и остали народи из ЕУ, а наше неће нико.

Мало је теже објаснити која школа стоји иза става наше министарке финансија, која предлаже да се смање порези на плате и да се повећа ПДВ (а богами и царине), али ту загонетку не треба ни одгонетати. Зашто бисмо ми то радили, кад и сама министарка каже – то што ја причам нико не слуша, па немојте ни ви.

О стручном мишљењу које су о јавној потрошњи и извозу изнели тајкуни веома је тешко говорити, тако да тај део радо прескачем, и враћам се на кинески модел.

Јер, ваља овде рећи, има један тајни састојак кинеског успеха који се ретко помиње, а који се зове – једнопартијски систем, мада можемо употребити и неку тежу реч. Свеједно, тамо нема избора, нити се кинески тајкуни било шта питају, нити тамо било ко сме да блокира путеве или да запрети како ће, рецимо, да затвори магистрални пут Пекинг–Шангај! Све су то разлози због којих су кинеске реформе толико брже и толико ефикасније него било где у Европи, где се та демократија запатила, па онда сви министри који држе до себе само о свом рејтингу мисле, чак и онда када знају како да спроведу реформе и којој школи економске мисли припадају.

И зато када наши министри причају о расту извоза и смањењу јавне потрошње, то ви слободно заборавите. Ови људи имају још годину-две до избора, и њима није до губитка популарности. Да стварно мисле да спроведу све што су на Копаонику рекли, то би значило да су се, у ствари, одлучили да у Србији примене кинески сценарио. Не, не, нису, не брините.

професорка Економског факултета у Београду, чланица ЦЛДС-а