Није баш тако гласио наслов мартовске трибине у Демократском политичком форуму, у ствари, само је писало „Сметају ли некоме бесплатни уџбеници”, то сам ја додала, те, најбогатије. Јер размишљам и позивам и вас да размислите, откуд Србији паре за бацање, да тајкунима или добростојећима, свеједно, даривамо бесплатне уџбенике?

Да се одмах разумемо – никоме на свету не би сметао добротвор који би из свог џепа српској деци сваке године давао по тридесетак евра за школски комплет књига – његове паре, његова ствар. Али не, ово је нешто друго. Овде Mинистарство просвете, град Београд и још неколико српских градова деле и разбацују мој и ваш новац на добростојеће грађане, укључујући и оне који сами пријављују своје милионске зараде. А већ се у најави скупа политичари чуде – шта то нама смета? Бесплатно се деле само уџбеници за прва три разреда, уз то се и штеди, сваки уџбеник купујемо тек једном у три године, кажу.

Ништа, наравно, није помогло ни то што су се на поменутом скупу нашли бројни мислећи људи, који су листом били против овакве политике. Професор Иван Ивић је, рецимо, упитао: Зашто поклањате уџбенике свој деци од првог до трећег разреда, уместо да већ данас сва сиромашна деца добију бесплатне уџбенике за свих осам разреда? Наравно да му нису ништа одговорили – шта да кажу.

Од сада три генерације ђака има да уче из тог једног, бесплатног уџбеника. Тако да жврљања и цепања не сме да буде, а то што су савремени уџбеници у читавом свету такви да се деца подстичу да сама упишу понеки одговор или коментар – то нема везе! У Србији ко оштети или ижврља бесплатни уџбеник има да плати – макар био на ивици егзистенције! И поново је професор Ивић апеловао замислите у једној ромској махали колико њих ће моћи да очува уџбенике у добром стању, па да их врати. Тако да ће најсиромашнији на крају вероватно морати да плате уџбенике, што је свакако најгори могући исход овог експеримента. Да иронија буде потпуна, ако их ипак некако очувају – одоше књиге из куће! А у српским породицама, рекао је, често нема ниједне књиге, па кад би барем ти уџбеници остали у сиромашним породицама могла би и друга деца да их прелиставају или се барем некако с њима сроде, а ви сте им и то ускратили. Зна ли Србија за ово?

То јест, како то да ништа од овога није било у медијима? Одаћу вам тајну – није било шансе да ово сазнате из медија. Новинари на оваквим скуповима остају само док се за говорницом ређају политичари, након чега се заједно покупе – и оду. Посебно је тужно и увредљиво гледати како бучно пакују опрему и како обавезно излазе усред нечијег излагања, окренувши скупу леђа уз неизоставно викање у мобилни телефон. Па размишљам, онако узгред, је ли то део те неслободе на коју се жале медијска удружења у Србији или се ради о пукој некомпетентности и, српски речено, бахатлуку?

Али пустимо новинаре, хајдемо назад на ову нашу лепу бољшевичку праксу расподеле бесплатних уџбеника, или, још боље, хајдемо на тренутак до Србијагаса чији нам директор поручује: „Гас мора да поскупи или га неће бити”. А знате ли зашто мора да поскупи? Е па мора, јер нема кo да покрије оне силне милионе евра које је овај директор дао за куповину Агрожива, Информатике или за друге партијске послове и нагодбе попут преузимања Стакларе, Азотаре и других. Ако вам је ономад било логично да Србијагас купи Агрожив и тако спасе радна места за хиљаду радника, дошло је време да вам постане логично да гас мора да поскупи јер се сви ти марифетлуци одувек финансирају – управо из вашег новчаника!

Иста нас судбина, чисто да најавим, чека у Београду, пошто је градоначелник рекао да се неће двоумити око тога да подигне кредит не би ли сви београдски основци добили бесплатне уџбенике. О доброј европској пракси према којој за исти уџбеник сваки ђак плаћа цену која одговара његовом материјалном стању – тe сиромашни не плаћају ништа, а боље стојећи ђаци плаћају пуну цену, градоначелник се никада није изјаснио. Уместо тога је рекао да му је познат став српске владе да се кредити смеју узимати само за инфраструктурне пројекте, али да је набавка уџбеника за све основце сигурно велики инфраструктурни пројекат – макар од њега приличан број Београђана не видео ама баш никакве користи, уз сву педагошку штету у вези са забраном жврљања и уз све набројане лоше последице које ће задесити најсиромашније породице.

Али, опрезно, ни ви читаоци немојте баш много гласно све ово да коментаришете, свакако сте и сами чули да овакви коментари јако нервирају нашег градоначелника. Па је лако могуће да сви прођемо као новинарка Прве телевизије која је на питање: Зар треба дати пола милиона евра тек да би се неком скренула пажња да не баца ђубре – од градоначелника добила одговор: „Госпођице, кандидујте се на следећим изборима, изађите пред грађане, нека гласају за вас и онда ви те паре усмерите где треба”. А дотле, док се госпођица не кандидује, ствари стоје тако да ће се бесплатни уџбеници делити и најбогатијима, и то из кредита који ћете отплаћивати управо ви, поштовани читаоче, шта има везе, није вам први пут.

професорка Економског факултета БУ, чланица ЦЛДС-а