Даница Поповић

Нешто су се медији ућутали и сад не знам хоће ли Јагодина добититу дуго најављивану жирафу, вредну четврт милиона евра. А шта ли ће тек бити са базеном за фоке– ко зна каква га судбина чека. Криза све јача, а људи тамо већ расписали тендер, испашће смешни, бојим се.

А видите, то су наше паре. И највећа сиротиња у Србији, када ујутру купи хлеб и млеко, осам одсто тих пара које оставе на каси одлази у буџет. Па кад нам и од хлеба одузимају, зар стварно мирно треба да гледамо како нашим парама тако отворено и тако бестидно плаћају партијске нагодбе? „Није то оно што кажу – дали Палми паре зато што је направио ову владу”, рекао је Драган Марковић Палма и ја му, наравно, верујем. Даће му зато што је то најисплативија инвестиција коју је Србија у овој беспарици и кризи осмислила.

Или, рецимо, ова ствар са социјалним становањем. Кажу, до сада су изградили и расподелили неких 170 станова, за које се на конкурс јавило више од 1.000 особа. Како и да се не јаве, кад је кирија за стан од педесет квадрата свега двадесет евра! И никако ми није јасно зашто би социјално угроженима био потребан стан од педесет квадрата, није ли то за Србију (а богами и за много богатије земље) луксузно велики простор? Да сам једна од тих 170 најсрећнијих, ја бих такав стан одмах издала од 200 до 250 евра, па бих живела од кирије, станујући, наравно, тамо где сам живела и до тада. Баш ме интересује како би ме разоткрили и шта би тада могли да ми ураде – кад сам у тај стан свакако дошла преко везе, као једна од оних „најугроженијих” 170 станара. А знате ли када би ме оданде избацили? Е јесте, баш тада.

Овај се грађевинско-кирајџијски бизнис многима у држави допао, па најављују да ће да граде још од 3.000 до 5.000 станова за издавање социјално најугроженијим категоријама! А не пада им на памет да у Србији постоји барем исто толико власника станова који би били спремни да тим људима издају собу, пола стана, или онолико колико ови буду могли да плате – од чега би половину плаћали станари, а половину држава. У чему би била разлика? У свему. Најпре, плаћало би се на време. Друго, нико не би демолирао ходнике, чупао врата са поштанских сандучића и радио све оно што се ради када својина није ничија, тј. кад је државна. Треће, нико не би могао да уради оно што сам малопре смислила – да живи од издавања социјалног стана за велике паре. Четврто, и можда најважније, на овај начин не решава се само проблем тих од 3.000 до 5.000 социјалних случајева него се решава читавих од 6.000 до 10.000 социјалних случајева: половини обезбедиш субвенционисани смештај, а другој половини обезбедиш додатни приход, од станарине. И пето – то може започети већ сутра, а не тек пошто се у те наше паре уграде све грађевинске и остале мафије. Да ли да поменем и шесто – како нико не би користио ову могућност ако стварно није социјално угрожен или ако то престане да буде, што би ваљда исто требало да буде циљ. Али овај предлог има једну велику ману: овако би Србија штедела на рачун државних чиновника, њихових пријатеља и остале многобројне родбине, која вероватно већ у ниском старту скупља доказе о својој социјалној угрожености.

Или, кад се само сетим како су на сав глас најављивали како ће да окрече све школе по Србији не марећи за то да ли у њима уопште има ђака или нема. У нормалном свету, кад се села прореде купи се аутобус којим се деца из целог округа ујутру возе у школу, а предвече враћају кући. Кречи се, дакле, само једна школа, а деци буде много боље јер се школују и живе са вршњацима, а не са старцима, нестрпљиво чекајући дан кад ће и сами моћи одатле да побегну. Али, кад би се и у Србији тако радило, ко би онда расписивао тендере и ко би онда скупљао кајмак са „најбољих понуда”?

Ипак, све је то ситница наспрам државне помоћи тајкунима, којима Србија традиционално излази у сусрет. Процењујем да ће на њих у овој кризи морати да оде много пара, прво зато што су они много велики, а друго зато што су много алави. Не можеш њих купити неким социјалним станом, окреченом школом или жирафицом. Њима може – субвенције, по хектару. Или може – подршка извозном програму. Или, рецимо, да им обезбедимо повлашћене кредитне линије, а ми то да финансирамо, из буџета, од хлеба и млека кад нам узму, дакле.

И онда се човек пита, зар не би било добро да у Јагодини направе и понеки кавез за мајмуне. Има доста нас, човеколиких пореских обвезника, који би волели тако нешто да виде, а можда тамо и да преспавамо, ако нас савлада умор.

Професор Економског факултета у Београду, члан ЦЛДС-а