Јул 2008, пожар близу Атине (Фото Фонет)

Од пре неколико година на Медитерану постоји ново занимање. Када би га било у малим огласима, вероватно би писало „изазивам шумске пожаре, повољно”. Зашто повољно? Ма, плаћају тек неких двеста евра по паљевини, пише „Фајненшел тајмс”, описујући логистику подметнутих шумских пожара у Италији. А ко то пали шуме? Ако верујете, то често буду људи од преко шездесет година, превасходно пензионери. Тако је прошле године ухапшен један седамдесетогодишњак, пензионер из Калабрије, пошто је од ватре коју је подметнуо изгорело десетак хектара шуме и неко вредно пољопривредно имање. А је ли осуђен? Не, чак није ни ишао на суд. Италијански закони предвиђају да прекршилац мора да буде ухваћен на лицу места, дакле, усред ватре, и то са упаљеном шибицом у руци. Ништа друго се не сматра ваљаним доказом.

Остала је једна ствар неразјашњена – зашто би нормалан човек наручивао пожар? Тја, због пара, наравно. Велики број земаља чува шумски фонд тако што забрањује крчење шума, али ако је локација профитабилна, шта сиротим предузетницима преостаје осим да од шуме направе – згариште? А кад ствари дођу довде, мафија преузима ствар. Звучи алан-фордовски, али жива је истина: прошле године у Кампањи (седишту Каморе, напуљске варијанте Коза ностре) један ватрогасни хеликоптер страдао је тако што је оборен из ватреног оружја. Кад је запео: да гаси, па да гаси...

Е сад, како томе стати на пут? Највећи број шумских пожара отпочиње у непосредној близини летовалишта и околних кућа, дакле, на најлепшем месту за градњу. Не знам да ли се сећате како је ономад у близини Атине пожар замало захватио дрвеће у летњиковцу Костаса Караманлиса. И из Турске стижу извештаји, гори Анталија, нико више не каже – горе шуме, одмах пишу – горе села. Ево, пре неки дан стиже вест из Црне Горе, кажу, зауставише ватру уз сами песак плажа Могрен и Јаз. Па да. Друго су већ продали за велике паре, а ова локација још има и добар поглед, биће парица... И ко би онда, кад већ ствари тако стоје, палио неке тамо удаљене шикаре и шуметине, па спроводио воду, струју, Интернет, шта све не, када је све то уз обалу већ инсталирано? А и боље за туризам...

И тако, мало помало, долазимо до тога да је свуда у ствари затајила држава, тражећи од људи немогуће – да ставе државни интерес испред сопственог. Е па, не бива. То је још у „Малом принцу” лепо описано, када онај паметни краљ каже: „Кад бих ја неком генералу наредио да се претвори у морску птицу, и кад генерал не би послушао, то не би била његова грешка. Била би то моја грешка”.

Али да не испадне да ја овде посредно оптужујем премијера Караманлиса, или Мила Ђукановића да нису читали „Малог принца”, не, таман посла. Ја их само оптужујем због одлуке да се не замерају моћнима због неколико тричавих стотина хиљада хектара шумица које би ионако изгореле. А скоро сам сто одсто сигурна да ове године ни у Италији ни у Грчкој неће бити ни приближно онолико пожара колико је било прошле године, и то из политичких разлога. Ово, наиме, није изборна година, а ни предизборна кампања није у току – па ко би сада имао интереса да својим финансијерима баш толико гледа кроз прсте? Нико, наравно. А Црна Гора? Е, не знам. Али то што је ово лето врело као и прошло, ако не и врелије, само је метеоролошка чињеница, то јест, нема никакве везе са фреквенцијом шумских пожара, то знам.

Када све ово не би имало баш никакве везе са Србијом, могли бисмо да одахнемо. Али, од садашња 2,4 милиона хектара шума готово половина је у приватном поседу, али као да није, јер закон прописује да се пошумљене површине не смеју дирати. Ако се шума запали, макар и сама од себе, као прошле године, онда због овог апсурдног закона настаје апсурдна ситуација. Сељаци се праве луди, не пада им напамет да гасе, док државни службеници не могу да поверују колико је лош тај народ којим ето морају да управљају. А када би за тренутак обратили пажњу на свој посао, сигурно би чули како им сељаци кроз зубе поручују: „Е па, државо, ако ова шума није моја, него је твоја – ево ти па је гаси сама!”. Је ли то баш тако нелогично?

Често помислим да је излишно по стоти пут рећи како држава служи да изгради амбијент,да успостави добра правила игре, тј. ваљане законе, па да онда суди и ’апси, а не сама да гради путеве, скијалишта, хотеле... има, брате, ко ће то боље, јефтиније и квалитетније да уради. И то без „крадуцкања”, коме држава нема интереса да стане на пут, јер управо тако купује љубав народа (за моје и ваше паре). Дакле, има ко други да гради, али нема ко други да искорени корупцију, нити има ко да успостави правила уређеног привредног и друштвеног живота. Ако се неко пита како би тај амбијент требало да изгледа, замислите, неће баш бити довољно чак ни да се каже: Европска унија. У Унији су и Грчка и Италија, где се, ево, подметнути шумски пожари често вију до неба, али и Шпанија или Француска, где тога (више) скоро да нема. А ко хоће да отвори очи па да погледа, лепо може да види да само кад се једном озбиљно стане на пут корупцији, ни шуме се више не пале тако лако, чак ни у вреле летње дане. Ето што ти је амбијент.

Професор Универзитета у Београду