Ја сам, другови и другарице, хтела да започнем дискусију критичким освртом на недавни случај министра Шкундрића и његовог брата, можда се и сећате, било је у штампи. Почело је оштро, знате оно: непотизам, уаааааааа, министар запошљава родбину, али се врло брзо испоставило да је све у реду. Човек (тј. министров брат) стари је проверени кадар СПС-а и по партијској линији добио је челно место у управом одбору једног јавног предузећа, нема то везе са братом министром. Али, кад боље погледаш, то нема везе ни са озбиљним управљањем у једној озбиљној држави. Откуд, за име бога, партијски функционери да управљају великим, да кажем стратешким, предузећима, где то, људи, има?

У Србији је то начин живота. На важна места у држави стављају се важни људи, о стручности ту мало ко сме и да писне. Како за управне одборе, тако и за директоре, процедура се зове – именовање. Тако из штампе сазнадох да је за председницу управног одбора НИС-а постављена особа која с нафтном индустријом има везе утолико што је радила у кабинету председника. Ко у доба Лењина, човече!

Али, хајде да кажемо, држава има право да именује своје надзорне одборе, јер су у питању државна предузећа, па ако хоће, може као онај император Калигула да стави за сенатора кога год хоће. Само, ипак има једна мала разлика: тај је био император.

И тако, другови и другарице, ја мало заобилазно, ипак дођох до тужне констатације да је овде институција конкурса изгледа прерано, али зато потпуно одумрла. Да ствар буде још смешнија и тужнија, није тако било у доба Ђинђића, у кога се куну, као, ми смо настављачи, сви су с њим били на „Зоране“... Па што не видесте од Зорана, мислим се, да су тада директори НИС-а и ЕПС-а бирани на конкурсима, ако ништа друго? Није то баш био неки његов велики допринос, да будемо искрени, него су ови после њега чак и то успели да докрајче: од када Зорана нема, нема ни конкурса!

И сада, другови и другарице, свако од вас може да ми каже како сви знамо да су конкурси увек намештени, па зашто ја баш на томе инсистирам? Како сада да одговорим... Ја заиста и мислим да управо због тога што је то тачно, сва јавна предузећа треба приватизовати! И онда, уместо ја да бринем ко ће бити директор, то ће радити приватни власник.Мени је, брате, циљ да имам најјефтинију и најквалитетнију могућу струју, нафту, гас, шуме, превоз и све остало, а то се може постићи једино ако имате чврста правила игре и јасно дефинисаног власника који ће себе ради изабрати најстручнијег директора. Тај власник, додуше, може за директора да стави кога год хоће, али ће сам да „пукне“ ако погреши, па му некако није свеједно кога ће да изабере, док се Тадићу и његовом кабинету не може десити да „пукну“, кога год да поставе. А њима су сва та предузећа само још један од терета које као неки Атласи носе на својим широким и снажним плећима. Пламене зоре...

Да се вратимо, молим вас, на тренутак у ову барицу муља која се зове Србија, где су, као што знамо, сви конкурси одувек били намештени. Добро. Али, другови и другарице, ако су конкурси само фарса, зашто их укинусте? Значи, није баш толика фарса колика је ова, у којој тренутно живимо.

Са мном се у овоме, другови и другарице, сложио и министар за државну управу, рекавши да су они у влади свесни предности те институције „али да је мана конкурса то што изискује доста времена, па се зато за сада одустајало од те идеје” („Блиц”, 8. септембра 2008). Па да. Немају времена. Конкурс траје месец-два, а они ево испод жита комбинују и бирају већ четири месеца, што је вероватно двоструко краће време, само ја никако то да лепо срачунам.

И вероватно да ми ту никакав рачун не би ни помогао. Шта да рачунам ја уопште, ако се заменик премијера и министар полиције (здружени у лику Ивице Дачића) не појави на суђењу за аферу „Кофер”, јаве из кабинета да је на службеном путу, а у ствари видно, да кажем, остане у Београду, сликале га камере на некој конференцији како седи и ћути. А сутрадан ме председник државе преко медија опомене најозбиљнијим гласом како у Србији има света који не подржава владавину права, човече! „Када неко каже да јесте за економски напредак, а не подржава владавину права… онда се не залаже за економски напредак друштва и бољитак грађана”, казао је Тадић наводећи да је у Србији разлика између јавно прокламованог и практично учињеног велика и неподношљива (са сајта Б92, 28. октобра 2008). Неподношљива, значи. А дан пре тога министар полиције му побег’о са суђења, рекавши касније у камере како је он одувек био за владавину права, још од оне изборне крађе из 1996, претпостављам. Пламене зоре…

Али сам ја, другови и другарице, нешто касније схватила да се та забринутост нашег председника не односи на партијске шефове, него на мене и на вас, који смо неподношљиво гласни, а непродуктивни. То је тачно, али шта да радим кад не умем ни да набројим све злоупотребе због којих сам се јавила за дискусију. Мени овде помажу само речи оног судије Врховног суда САД који је овако дефинисао порнографију: „Не могу вам рећи шта је”, рекао је, „али је увек препознам кад је видим”. И ја исто, ето, препознала: види маљчике, крунисали се …

професорка Економског факултета у Београду и чланица ЦЛДС