 S obzirom na duboke ekonomske probleme u mnogim državnim i društvenim preduzećima, namera mi je da vas ubedim u četiri ideje:
- da su prodaja državnih preduzeća i stečaj bitni za porast zaposlenosti;
- da je snažno poslovno okruženje ključno za uspeh ovog nastojanja;
- da su transparentan postupak prodaje i konkurencija takođe bitni;
- i da strukturna politika rukovođena ovim principima, treba da bude u
centru makroekonomske politike nove Vlade tokom naredne četiri godine.
Pravi balans
Zatvaranje preduzeća prouzrokuje gubljenje poslova u istom. Posledična
nezaposlenost je bolna. To je jasno. Ali ponekad se preduzeća zatvaraju
i radna mesta gube. Proizvodi, preduzeća i radna mesta se tokom vremena
menjaju. Tako se, fundamentalno, uvećava prosperitet. Izazov je pronaći
pravi balans između troškova nezaposlenosti i podrške prosperitetu.
Privatizacija
je u centru traženja tog balansa. Kako prodaja može dovesti do gubitaka
radnih mesta kada novi vlasnik restrukturira preduzeće, ti gubici mogu
biti ključni ukoliko preduzeće oživi i sačuva ostala radna mesta.
Prodaja može dovesti do novog zapošljavanja – pogledajte, na primer,
rastuću aktivnost i poslove u privatizovanim srpskim bankama, velikom
srpskom uspehu.
| Privatizacija
i stečaj – a ne javni investicioni program – biće potrebni da se smanje
gubici i stvore uslovi za rast zaposlenosti |
Stečaj
ima ključnu ulogu. Dok to može dovesti do gubitaka poslova i zatvaranju
preduzeća, može dovesti i do stvaranja poslova u novom preduzeću. Kada
se preduzeće oslobodi viška dugova, ono kreće napred, raste i
zapošljava. Čak i da preduzeće nema budućnost, stečaj dovodi do toga da
imovina, uključujući i zemlju, nalazi upotrebu negde drugde u ekonomiji.
Dakle, privatizacija i stečaj su bitni. Oba procesa, ukoliko se
sprovedu dobro, mogu uticati na otvaranje radnih mesta u preduzećima.
Kao i u srpskom bankarstvu, ovi procesi mogu generisati više poslova i
dohodaka i(ili) bolje proizvode i usluge – u sektorima kao što su
vazdušni i železnički transport, u energetskom sektoru,
telekomunikacijama, i drugim sektorima pod uticajem države.
Napredak
je ostvaren u proteklom periodu. Delimično i kroz privatizaciju, oko
šest od deset radnih mesta van poljoprivrede i državne administracije
su sada u privatnom sektoru, u poređenju sa tri od deset, pet godina
ranije. To je velika promena. Tokom istog perioda, srpski bruto
proizvod je uvećan za 40 odsto. A u 2004. godini, usvojen je dobar
Zakon o stečaju.
Međutim, jasno je da svako ko radi,
kupuje ili prodaje proizvode srpskim preduzećima, očekuje još više
promena. Nažalost, privatizacija je usporena, a stečaj se koristi
retko. Tempo se mora pojačati.
Značaj okruženja
Makroekonomski podaci potvrđuju potrebu za daljom promenom. Srpska
nezaposlenost se meri na nivou od 20 procenata, a fiksne investicije na
svega 18 procenata BDP-a – prvi pokazatelj dosta iznad, a drugi dosta
ispod evropskih normi. Oba ukazuju da se staromodni poslovni ugovori,
nedovoljne nove investicije i radna mesta stvaraju podjednako i u novim
preduzećima.
Rešenje
nije da se stane ili uspori sa smanjivanjem radnih mesta u starim
preduzećima. Razlog toga je što novac, koji je neophodan da bi se
održala postojeća radna mesta, mora doći od negde – iz zdravih srpskih
preduzeća kroz oporezivanje za plaćanje subvencija. Na taj način, stara
radna mesta koja su očuvana Vladinom podrškom, direktno štete otvaranju
novih radnih mesta. Očuvanje radnih mesta nije odgovor. Ono što je
neophodno je otvaranje radnih mesta.
Stvaranje radnih
mesta traži poboljšanje poslovnog okruženja. Investitori se odbijaju
političkom nestabilnošću i teškoćama u obavljanju poslova –
nezadovoljavajućim nivoom računovodstvenih standarda, preteranom
administracijom, birokratijom, korupcijom, sporim sudskim procesima,
zloupotrebama političkih uticaja, nesigurnim zakupima zemljišta i tako
dalje. Srbija je bila na 68.-om mestu studije o troškovima poslovanja
Svetske banke „Doing business survey“ i 130.-ta u izveštaju
„Institutional Quality“ Međunarodnog vodiča o rizicima zemalja,
objavljenih 2006. godine. U suočavanju sa takvim nezadovoljavajućim
performansama, Srbi i strani investitori odnose svoj novac i radna
mesta u zemlje koje su bolje rangirane u ovim međunarodnim izveštajima.
Naravno, neki investitori mogu i rade svoj posao prevazilazeći
ovakve prepreke u stvaranju novih preduzeća i radnih mesta u Srbiji
– na primer, u oblasti čelika i telekomunikacija – ali ni blizu
dovoljnog.
Ako
Srbija želi nova radna mesta, treba više novih investitora – srpskih i
stranih. Zato, pored političke i makroekonomske stabilnosti, poslovno
okruženje mora biti uređeno. U suprotnom, zbog manjka novih privatnih
investicija, rastući prosperitet poslednjih godina će biti usporen i
nova radna mesta će ostati nedovoljna.
Transparentno u prodaju
Međutim, privatizacija vrlo lako može biti pogrešno vođena, uključujući
mogućnost da su tenderske procedure nerazumljive i(ili)
korumpirane. Ako je to slučaj, građani će postati cinični,
potcenjivajući suštinsku javnu podršku reformama. U svetlu toga, tri
greške trebaju biti izbegnute:
Izbegavati
uspostavljanje privatnih monopola preko privatizacije – čak i ako to
donosi visoku prodajnu cenu. Ako privatni monopolisti podignu prodajnu
cenu preko cene troškova, svi potrošači i preduzeća koja kupuju taj
proizvod - kao i radna mesta u tim preduzećima – su na gubitku. Umesto
toga, konkurentni dobavljači i(ili) lak pristup uvozu su neophodni.
Tako će slobodni uvoz i distribucija naftnih derivata biti ključni za
uspešnu prodaju NIS-a. Za privredu (na primer EPS), bilo bi dobro
odvojiti proizvodnju i distribuciju uz kontrolu nad maloprodajnim
cenama.
Izbegavati odlaganje privatizacije do
okončanja restrukturiranja preduzeća. Ovo obično samo vodi odlaganju, a
ne prodaji. Često ono što preduzeća najviše traže su stručni privatni
menadžeri, a ne nastavak grešaka starih menadžera. Preduzeća je
najbolje prodati „onakva kakva su“. Ukoliko se kupci ne pojave,
preduzeća treba da idu direktno u stečaj. Ovaj pristup je svima jasan,
a proces nije beskonačan.
Na kraju, izbegavajte
„uslovne” - prodaje uz zadržavanje obaveza Vlade, ili samo u slučaju
kada su obaveze vezane za radna mesta ili investicije. Time što Vlada
zadržava odgovornost – kao u slučaju predložene prodaje manjinskog
udela u NIS-u - ne čini privatizaciju i time su koristi male. A pošto
privreda, a ne Vlada, treba da odlučuje o radnim mestima i
investicijama, zahtevi koji se odnose na iste idu na štetu prodajne
cene, odbijaju legitimne investitore i signaliziraju nedovoljnu
spremnost Vlade da sprovodi reforme. Vladini zahtevi koji se odnose na
obezbeđenje radnih mesta i investicija su loši, slobodna konkurentska
tržišta su mnogo bolja.
Cena odlaganja
Tako mnogo srpskih preduzeća radi sa gubicima da je taj problem
evidentan čak i u srpskim makroekonomskim podacima. U 2005. godini,
ne-privatna preduzeća koja su radila sa gubitkom (isključujući banke)
zabeležile su gubitke u visini 8,5 odsto BDP-a. To je više nego što su
centralna i lokalne vlade godišnje potrošile na zdravstvo. Srbija ne
može sebi da dozvoli gubitke na ovom nivou.
Ti
gubici imaju svoje korene u lošim poslovnom iskustvu. Tako će
privatizacija i stečaj – a ne javni investicioni program – biti
potrebni da se smanje gubici i stvore uslovi za rast zaposlenosti. U
skladu sa tim, ovo treba da bude u jezgru ekonomskih politika u toku
naredne četiri godine. Bez toga, javne investicije će biti neuspešne.
Uzimajući
u obzir broj preduzeća i radnih mesta kojih se ovo tiče, privremene
teškoće koje proizilaze iz restrukturiranja treba da budu ublažene
efikasnom i pravilno izgrađenom mrežom mera socijalne sigurnosti. Ovo
se odnosi na nezaposlene, kada su u pitanju većina prava na penziju, i
na programe prekvalifikacije, koje bi takođe trebalo unaprediti. Ali
ono što je najpotrebnije da bi se minimizirale privremene teškoće su
nova radna mesta – koja bi se pojavila iz šireg procesa privatizacije,
stečaja i jake i uverljive Vladine rešenosti da reformiše i stabilizuje
makroekonomsku politiku.
Inicijativa da se dovedu u
red srpska preduzeća će promovisati ekonomski rast. Ona će time takođe
podržati fiskalne i monetarne mere u ponovnom uspostavljanju i očuvanju
makro-ekonomske stabilnosti – povećanjem izvoza i ubeđivanjem potrošača
da kupuju srpske pre nego inostrane proizvode. Sve ovo će povećati
prostor za manevrisanje u budžetima Vlade i smanjiti prepreke u
ostvarenju ciljane inflacije.
Ukoliko nova Vlada
odlože ove inicijative, za četiri godine cena će biti prevelika – u
poređenju sa onim što bi se moglo desiti, biće manje radnih mesta,
manje prihoda od poreza, manje fiskalne fleksibilnosti, manje novca za
javne investicije, manje makroekonomske stabilnosti, manje
prosperiteta. To nije ono što su birači izabrali kada su glasali pre
nedelju dana. Ako je to ono što budu dobili, neće biti tako nežni kada
sledeći put budu glasali.
(autor je Stalni predstavnik MMF-a u Srbiji)
Piše: Harald Hirschhofer
|
