Ово из наслова је економски жаргон, треба нам за овај текст. То је када рецимо моје дете упише факултет на коме ја предајем, па онда код мене полаже испит. И шта ако не зна? Сигурна сам да знате одговор: положиће, чедо мајкино. Колики је ту подстицај да дете на испит дође неспремно? Огроман. А ко сноси трошкове? Сносиће, рецимо, пацијент, ако дете постане лекар, или влада, ако дете буде економиста, или ће се пацови радовати, ако дете случајно дипломира на факултету за дезинсекцију и дератизацију на раду.

Пошто пензионери већ ионако мисле да их не волим, узимам слободу да их подсетим на ону чувену партиципацију у здравству која је својевремено тако ефикасно испразнила лекарске чекаонице. Колики је , наиме, до увођења партиципације био подстицај да се код лекара дође „онако”, чисто да се сви прегледи обаве још једном, из почетка? Огроман, наравно. А кад су (тек уведену) партиципацију под притиском јавности укинули, већ у четири ујутро наредног дана све књижице и сви њени власници били су пред улазним вратима дома здравља! Морални хазард, дакле.

Али, признајмо. Сви, али сви ми смо морални хазардери, само ако нам се укаже прилика, и зато ме поприлично засмејавају вапаји угледних људи о томе како у Србији и не може бити боље док једном и овде не порасте ниво свести! Како да не. Лично, никад не бих купила ону мизерно јефтину аутобуску карту да се не ужасавам казне (и пратећег блама). Дакле – ствар је (срећом) у правилима, а „свест” нам служи само за то да направимо рационалну реакцију на подстицај. Ако кажњавају или наплаћују, пазићу, а ако не – ником ништа! А док је „ником ништа” у Србији ће најбоље пословати јавна предузећа, којима држава покрива сваки евентуални губитак, а и у џеп могу да ставе колико хоће. И онда и није чудо што наше политичке партије неће да приватизују јавна предузећа. Нису луди, ваљда, кад сами о томе одлучују. Морални хазардери, дакле.

Да се вратимо економској теорији и моралној филозофији – из овога малопре извлачи се закључак да је морално супериорна и економски ефикасна једино она ситуација (дакле амбијент) где свако присваја корист од својих активности, али само ако увек и неизоставно сам сноси све трошкове и ризик! Све друго је морални хазард, штета за све, која је увек већа од било чије појединачне користи.

Е сада, када смо успешно савладали економску теорију, хајдемо у Америку, која је, како видимо, „у самртном хропцу”, како је на Економском факултету још 1945. године видовито прорекао један тадашњи „гостујући професор” из ЦК КПЈ (млађи читаоци да се сами распитају шта би то могло да буде). Јесте да је друг мало пожурио, али не лези враже, ситуација се интензивира!!! Најпре Енрон, па Фреди и Фани, па Лиман брадерс и Мерил Линч. Ево јуче, као сиње кукавице, две велике инвестиционе банке – „Морган Стенли”и „Голдман Сакс” – променише статус, кажу, нисмо више инвестициони банкари, него смо комерцијалне банке, а ово до сада што смо били, појма немамо шта би могло да буде.

Али ништа то није дошло напречац, с неба, ненајављено. Стручна штампа о томе бруји већ две године. Пре неколико месеци, чувени економиста Пол Кругман је у „Њујорк тајмсу” написао: „Ако Бен Бернејки будеуспео да спречи крах финансијског система, требало би да добије медаљу за свој херојски труд”. А после пропасти Енрона, једино што се од експерата могло чути је да у Америци шпекулативни балон на тржишту хипотекарних кредита само што није пукао, и да то на добро не може да изађе.

И није изашло на добро. Штета је, изгледа, око 700 милијарди долара. Цела Србија за годину дана оствари нешто преко 35 милијарди, па ти види, штета колико двадесет Србија, дакле. Али ништа то не би било страшно (ипак је Србија мала и сиромашна), када би штету сносио онај који је и направио – инвестициони банкари и њихови директори са месечним платама од преко пет милиона долара, па и сви остали који су били укључени у игру. Ако си могао толико да зарадиш, зашто не можеш исто толико да изгубиш? А пошто штету неће сносити виновници, већ америчка држава, шта мислите, колики је подстицај свих спасених фирми да се и даље хазардерски понашају? Ако правила остану иста – и ту је „квака” – ствар се неће зауставити на ових 700 милијарди долара, већ ће тога бити много, много више. Морални хазард, дакле.

Не постоји начин да се једном направљена штета поништи, ма како то неко желео. И овај „појас за спасавање” у вредности од 700 милијарди долара тек ће Америка да плати кроз инфлацију и незапосленост, као да је социјалистичка земља, а тако почињу и да је зову: USSA – United Socialist States of America.

професорка Економског факултета и чланица ЦЛДС-а