У току посете мисије ММФ-а открило се да нова гувернерка не говори енглески – што је услов за пријем приправника у Народну банку Србије! Али, није то погубно за Србију. Погубно би било да је обратно – да једино гувернерка зна свој посао, а сви остали у банци тек статирају и бистре политику.

Није погубно ни то што данас у Србији нема уља, ни шећера – ни лекова, човече. Погубно би било да јавност заборави како за то треба да захвали министру трговине и министарки здравља, јер је добро познато да несташицe нестају чим се донесе једна једина политичка одлука, која гласи: одмрзавамо цене. И не треба се бојати да би цене подивљале – то се чак ни у Србији, у ретким тренуцима када су одмрзавали цене, није дешавало.

Нити је погубно то што министар Динкић данас повећава ПДВ, а да је пре само три месеца тврдио да тако привреду може да води његова баба, чије је светоназоре, изгледа, озбиљније узео у разматрање. Као што је сасвим очекивано и то да нам Александар Вучић у спектакуларном прошлонедељном наступу потврди бајату новинску вест о томе ко је (и зашто) купио ,,Политику”. У доброј традицији Војислава Шешеља, потпредседник Вучић сада и сам најављује сензације и спектакле, а кад дође тренутак да „васквинка” починиоце – не можемо да се начудимо колико ништа нисмо сазнали.

Али ништа то није погубно, све док неки народ има добре моралне стубове. А какви су наши морални стубови?

Ево, узмимо случај Савета за борбу против корупције. Њеном доскорашњем члану, уједно и члану управног одбора Агробанке, Народна банка Србије изрекла је доживотну забрану учешћа у руководећим телима било које банке на територији Србије. Брука – до неба! Коју нимало не умањује изјава кажњеног Данила Шуковића:“Све што је долазило до Управног одбора Агробанке било је чисто“. Какве то везе има? И мафија је имала чисте рачуне, а радила прљаве послове. Зар није било природније да Шуковић јавности каже – ево, погрешио сам, насанкали су ме. Дајем оставку на чланство у Савету за борбу против корупције, кад корупцију не примећујем ни испред свог рођеног носа! Али не. Ни Шуковић ни Савет нису видели ништа лоше у доживотној забрани Народне банке, напротив. И какву нам поруку тиме шаље овај морални стуб Србије? Прогањамо корупцију, али – не у својој кући?

Кренемо ли даље, чека нас недавна скандалозна препорука Агенције за борбу против корупције за разрешење доктора Ковчина са места директора КБЦ Бежанијска коса - зато што у истој фирми истовремено ради као истраживач, а да ствар буде гора „тако остварује и погодност да на научноистраживачком плану напредује, објављујући што више (!) научних радова у области клиничког испитивања лекова“. Сад, на страну што резултати истраживања припадају наручиоцу, па ни Ковчин ни било ко други не сме ни да помисли да их објави. На страну и то што наручиоци истраживања чак преферирају да истраживањима руководи управо директор, како би природни порив истраживача да храбрије експериментише (на живим људима, да додам) спутавала одговорност директора који, на крају крајева, одговара за све што се у болници дешава. Хајде све то да ставимо на страну и да се упитамо – којим критеријумима се ова агенција руководила при избору овог случаја? Ако Ковчину нису поверовали да руководи онколошким истраживањима управо зато што се читавога живота бави само онкологијом и ничим више, како су онда поверовали да Славица Ђукић Дејановић није у сукобу интереса када се као министарка здравља бави научно истраживачким радом (ноћу? викендом?) и од тога добија новац као и Ковчин? И какву нам поруку тиме шаље овај морални стуб Србије? Српска децо, постаните - минстри?

Да би нам се прошле недеље озбиљно заљуљао још један морални стуб, док смо од носиоца Легије части и председнице Београдског фонда за политичку изузетност слушали како негира сваку одговорност за продају Политике (де факто) Демокраској странци у време док је била председница Управног одбора. О политичкој позадини догађаја госпођа Соња Лихт каже да је о томе сазнала као и сваки грађанин - из медија. О, tempora! Чему онда ти управни одбори? Да би затим оспорила легитимитет председнице УНС-а Љиљане Смајловић да уопште говори о овој теми, пошто је Смајловићка за свога вакта у Политици примала велику плату, док је дуг растао из дана у дан. Овај радикалски манир вређања и замене теза, да критичару уместо чињеница сервираш увреду типа „ти ћеш да ми кажеш“ и  „а шта си ти радила“ постао је – авај - политички изузетан.

Е, то је погубно, кад морални стубови у некој земљи почну овако да се љуљају.

.................................................