Boris Begović[1]
Argentina i Srbija: tako daleko, a
tako blizu[2]
Kada je krajem leta 2002. godine naša košarkaška reprezentacija (još uvek
SR Jugoslavija) pobedila argentinsku u finalu Svetskog prvenstva u
Indijanapolisu, kometar nekog od giganata srpskog (nadam se sportskog)
novinarstva glasio je: «Nije li slučajno to što su u finalu Svetskog prvenstva
igrale Jugoslavija i Argentina, dve zemlje ojađenje politikom Međunarodnog
monetarnog fonda i Svetske banke!» (citiram po sećanju). Naravno da nije
slučajno – sve je to zavera! Na stranu teorijski i empirijski dokazana veza
između uslovljavanja MMF-a i rezultata košarkaške reprezentacije jedne zemlje.
No, hajde zaista da vidimo, u čemu se to Argentina i Srbija razlikuju, u
čemu su slične, da li primenjuju slične ekonomske politike i kakav je to uticaj
politike međunarodnih finansijskih organizacija na ono što se u tim zemljama
događa – ko ih je tako «ojadio»?
Ključna razlika: Argentina je nekada bila ekonomski uspešna i jako bogata zemlja
– spadala je među pet najbogatijih zemalja sveta. Svoje bogatstvo zasnivala je
na izvozu, odnosno konkurentnosti svojih izvoznih proizvoda na svetskom
tržištu, i beležila je ogroman spoljnotrgovinski suficit. Primera radi, negde
oko 1930. godine, Argentina je imala više automobila na 100 stanovnika nego
SAD. Potom je sve krenulo naopačke. Srbija nikada nije bila bogata, a ono malo
sirotinje se relativno ravnomerno raspoređivalo, što usled tradicionalnog
egalitarnog mentaliteta srpskog sela, koji je prešao i u gradove, a što i zbog
komunističke idologije. Ono malo Srba što je ikada bilo bogato, uglavnom je to
bilo u Americi i zapadnoj Evropi, a bogatstvo domaćih biznis-uzdanica (tajkuna)
dečija je igra u odnosu na njihove pandane u svetu, čak i današnjoj Argentini.
Razlika, naravno, ima još, ali su sličnosti daleko interesantnije. Kao
prvo, politički populizam. I tu dolazimo do junaka naše priče. Na argentinskoj
strani to je Huan Domingo Peron, koji je zanat ispekao kao argentinski vojni
ataše u fašističkoj Italiji i koji se direktno obraćao narodu (nema te
istitucije koja će da spreči direktan kontakt vođe i milog mu naroda) i svoj
klijenteli koja je rasla iz dana u dan. Pa kada se još argentinski narod (Argentinac
svake vere mu je bio mio, pod uslovom da je katolik) okupi isped Predsedničke
palate tražeći da mu se On obrati, pa im On obeća još jedan praznik (od
nekoliko neradnih dana), nešto će se već naći iz budžeta, pa makar i bilo budžetskog
deficita. Naravno, med i mleko će da poteče (već su krenuli neki brzaci, zahvaljujući
spoljnotrgovinskom suficitu koji se po inerciji održavao), samo da On poživi i
da se obračuna sa ono malo onih koji ne žele dobro Argentini. Uz Huana Dominga,
naravno, žena mu Evita, opevana toliko da tu ja nemam šta da dodam.
Generalna stragija koja je tada uspostavljena je bila jednostavna – nama
stvet nije potreban, nisu nam potrebne te strane kompanije, ti strani
proizvodi. Argentina – Argentincima. Odatle su proizlazile ekonomske politike
koje su doveli do čega su sve dovele.
E, sada o nešto domaćim kandidatima za Huana Dominga. Ne bih o onom «iz
uvoza», čija je bista nedavno porušena u Kumrovcu, nego ću o ovom nesporno
domaćem, iz Požarevca. Takođe mu nisu bile potrebne institucije, takođe mu nije
bila strana demagogija, takođe voleo da mu se mase direktno obraćaju (naročito
onda kad ih nije dobro čuo). Na planu politike: izolacija! Strateške procene su
mu bile izvanredne: generali, na čelu sa famoznim Jazovim, pobediće u Moskvi,
pa će se svet da se vrati u komunizam; Rusi će zaratiti sa Amerikancima, a sve
zbog nas, odnosno njega. Kakav osećaj za realnost! Što se požarevačke Evite
tiče, kakav Peron, takva i Evita.
No, da se vratimo Argentini. Evita je otišla u legendu, Huan Domingo prvo je
proteran u Španiju, odakle se vratio da spase zemlju. Nije uspeo, smrt ga je
preduhitrila. Iza njega je ostao peronizam, snažan i razgranat pokret, bez
ikakve čvrste ideologije, ali sa veoma razvijenim osećaj za individualnu maksimizaciju
sopstvene koristi iz političkog procesa – ostao je razgranat klijetelizam,
duboko ukorenjen u federalnom sistemu i neverovatnim stepenom preraspodele dohatka.
Ostala je i nova predsednica (druga mu žena Izabela) i haos u zemlji (dobar deo
tog haosa su pravile i komunističke urbane gerile). Brzo je vlast preuzela vojna
hunta i krenula da potamani gerilu i sve što drugojačije misli, a nekim
slučajevima i sve što misli, a ponekad ni to nije bilo neophodno. A kada su se
uniformisani pobornici peronizma suočili sa velikim problemima kod kuće,
primenili su oprobano rešenje: «Ukoliko ne znamo da radimo, bar znamo da se
bijemo!». Poveli su rat za Folklande/Malvine, iako tamo nije bilo ni jednog
jedinog Argentinaca, čak ni argentinskih grobova. Sada ih ima!
Danas, više od 30 godina od smrti njenog osnivača, peronizam je dobro, da
ne može biti bolje. Ne postoji niti jedna ozbiljna opoziciona partija. Na poslednjim
predsedničkim izborima, peronistička partija ponudila je tri kanditada, a glavno
nadmetanje je bilo između dva njihova kandidata. To više nije politička
partija, peronizam je postao poredak u Argentini. Pre svega usled dobro
razvijene klijentelističke mreže, onih koji traže usluge da bi bili lojalni,
usluge koje uvek u domenu preraspodele rente, a nikada ne stvaranja nove
vrednosti.
Ništa se slično nije dogodilo u Srbiji. Celokupna klijentela SPS-a je odmah
prebegla na pobedničku stranu. Ni tri meseca pošto je domaći Peron napustio
mesto predsednika države, njegova partija je doživela katastrofalan poraz na
parlamentarnim izborima. I nikada se, u punoj meri, nije političi oporavila.
Srpski socijalisti su mogli da budu poredak samo dok su bili vlast; nestala vlast
– skrušila se kula od karata!
A sada malo o ekonomskim temama. I pravi Peron je imao talenta za strateške
odluke. Procenio je da će svetska trgovine posle kraja II svetskog rata da
opada i da će Argentina više neće moći da izvozi kao nekad i da tako plaća
uvoz. Uz to treba zaštiti i one koji su Perona i doveli na vlast – argentinsku
radničku klasu. Odgovor: strategija zamene uvoza. Primena strategije: ne samo
da je argentinska industrija bila prirodno zaštićena u to vreme visokim transportnim
troškovima i prilično visokim carinskim stopama, nego su primenom nove
strageije te stope bile još uvećene, a uvedena su i kvantitativna ograničenja
uvozu. Ovim su izgubljeni podsticaji za ekonomsku efikasnost domaće industrije –
bez konkurencije nema efikasnosti. Nastaju i šire se raznorazna državna
preduzeća, koja imaju ogromne troškove i zanemarljive prihode. Drugim rečima, imaju
ograman gubitak koji mora da se pokriva iz budžeta. A klijentela voli da radi u
takvim preduzećima: zašto da tamo ne dobijemo posao, koji se dobro plaća (zato
su i visoki troškovi), a malo se radi (zato i nema prihoda na tržištu).
U Srbiji, strategija zamene uvoza je veličana tokom samoupravnog socijalizma,
a svoje karikaturalne oblike dobila je tokom raznoraznih sankcija, u kojima će
domaća industrija, naravno, uspeti da zameni sve ono što smo neopravdano uvozili
– čak smo i naftu pronašli kod Turije. Nešto malo spoljnotrgovinske liberalizacije
što je usledilo početkom 2001. godine dovelo je do kolektivne povike kako će to
da upropasti domaću privredu «koja još nije spremna da se izloži konkureciji»!
A kad će, ne znamo!
Kada se Argentina probudila iz noćne more zvana vojna hunta, poslednje izdanje,
predsednik Alfonsin (radikal, argentinski – razlikuju se od srpskih) uspeo je
da uspostavi demokratiju i da dočeka da njega nasledi demokrastki izabarni
predsednik, ali nije mogao da se izbori sa budžetskim deficitom koga su
generisali ogromna i neefikasna javna preduzeća i ogromna peronistička
klijentela na nivou provincija (federalnih jedinica), koju je, zarad političkog
mira u kući, ipak bilo potrebno nahraniti. A oprobani metod finansiranja
budžetskog deficita, štampanje para, dovodi do inflacije. Kao da mi to ne znamo.
Kao da Srbija u svojoj novijoj istoriji nije zabeležila svetski priznate rezultate
na planu inflacije usled budžetskog deficita, kojim je finansiran rat naše
braće preko Drine. Ne zalazim u to da li i kako je trebalo da ih pomažemo, nego
samo ukazujem na ekonomske posledice koje su nastale. Braća u Bosni ili
Patagoniji, svejedno, budžetski deficit dovodi do inflacije.
Sledeći argentinski predsednik, Menem, setio se rešenja problema budžetskog
deficita: privatizacija javnih preduzeća – to će smanjiti potrošnju i,
naročito, povećati prihode. To je upravo ono što naša vlada (DOS-ovska, ili
DSS-ovska, svejedno) ne želi da uradi, a Menem je to rešio prodajom, ne uvek
transparentnom, i zabeležio – uspeh. Ali taj uspeh ne može da traje ukoliko se
ne umanje budžetski rashodi. A oni ne mogu da se umanje, budući da stalno treba
hraniti klijentalu koja predstavlja političku bazu peronizma.
A antiinflacioni program iz 1990. se zasnivao na valutnom odboru, odnosno
fiksnom kursu – pezos za dolar, 1:1. Jedini problem je u tome što je, posle je
početnog uspeha, od valutnog odbora ostao samo fiksni devizni kurs, a usled
budžetskog deficita, domaće cene su počela ponovo da rastu, pa dolazi do realne
apresijacije pezosa, umanjenja konkurentnosti izvoznih proizvoda na svetskom
tržištu, pa se time umanjuje izvoz i uvećava uvoz, što sve dovodi do
platnobilansog deficita. To sve je dovelo do povećanog zaduživanja u inostranstvu,
kako bi se finansirao budžetski i platnobilansni deficit, i konačno, recesije.
I onda je puklo! Po svim šavovima. Argentina je proglasila najveći moratorijum (default) suverenog duga u istoriji, što
bi se popularno reklo, najveći državni bankrot!
Ne radi se o tome da je MMF oterao Argentinu u recesiju – oterala ju je politika
tadašnjeg argetinskog predesdnika i njegovog ekonomskog tima, koji nije odustao
od fiksnog kursa i budžetskog deficita, oprobanog
recepta za propast. Ukoliko postoji krivica MMF-a, ona leži u tome što nije delotvorno
uticao tu Vladu da promeni tako pogubnu politiku (ne treba smetniti sa uma
činjenicu da je Argentina najveći klijent MMF-a). Ali, dugoročni uzroci argentinskog
kraha leže u onoj strateškoj odluci o tome da svet nije potreban Argentini i da
domaću radničku klasu treba zaštititi od međunarodne konkurencije, tj. u
ekonomskim politikama definisanim u uslovima klijentelističke politike i
razdvajanju ovlašćenja od odgovornosti i nedostatku strukturnih reformi
privrede koja je više od pedeset godina građena na potpuno pogrešnim
podsticajima.
U Srbiji je u poslednje vreme u opticaju jako mnogo «argentinskih ideja».
Za početak budetski deficit, posle predizbornih obećanja o nižim porezima i većim
subvencijama. A onda se tvrdi da ne možemo da eliminišemo naš budžetski
deficit, jer se ne može smanjiti javna potrošnja, budući da moramo da održimo
naša javna preduzeća i druge slične gigante. U suprotnom, od zaposlenih (sic) u tim preduzećima koji ne rade
ništa, a primaju plate iz subvencija, stvorili bi političke protivnike – ovako
su klijenti! A mogu i da počnu da štrajkuju i blokiraju puteve i pridruže se
rudarima, malinarima, pilotima i kamiondžijama, što nije dobro za stabilnost
ove Vlade. A nećemo valjda da im natovarimo inostranu konkurenciju na vrat,
kada ne mogu da posluju ni kao domaći monopolisti. A uz sve to nam je potreban
jak dinar, koji je manje klizao u odnosu na inflaciju, pa je od jeseni 2000. godine
i te kako realno apresirao, što i nije baš preporučljivo za zemlju čija je
privreda nekonkurentna na svetskom tržištu i koja beleži veliki spoljnotrgovinski
deficit. Jeste da sadašnji Guverner vodi politiku koja bar onemogućava dalju
apresijaciju, ali ostaje ono što je propušteno? Kome se čini Argentina i nije tako
daleko, svakako da nije promašio temu. Ključna razlika je u tome što je MMF u
našem slučaju zauzeo daleko oštriji stav, pa se mic po mic nominalni budžetski
deficit umanjivao, a počelo je i da se priča o restrukturiranju javnih
preduzeća.
Da li se nešto prominlo? Nego šta – Argentinci su postali olimpijski
pobednici u košarci, mi smo ostali daleko od finala. Nova zavera? Ne, samo
izuzetno jaka konkurencija na svetskom nivou, koja ne oprašta nikome, pa ni
svetskim prvacima.