Lešek Balcerovič

Visoka cena populizma

Populizam se zasniva na prirodnim silama inercije i neznanja - Ukoliko se dovoljno ljudi mobilizuje u ime reformi, onda bivate nagrađeni

Lešek Balcerovič: Privatizacija je najfundamentalnija ekonomska i politička reforma

Godišnju konferenciju Evropske banke za obnovu i razvoj, održanu krajem maja u Beogradu, Centar za liberalno-demokratske studije i Narodna banka Srbije, iskoristili su da upriliče jedan mini okrugli sto sa dvojicom gostiju tog skupa koji se među tom silesijom bankara i biznismena nisu isticali ničim, možda su čak pomalo bili i u drugom planu, iako uz češkog premeijera Vaclava Klausa predstavljaju verovatno najznačajnije i najuticajnije ljude zemalja u tranziciji. Reč je o Lešeku Balceroviču, guverneru poljske Centralne banke i Lajošu Bokrošu, ključnom ministru finansija Mađarske iz 1995, po kome mađarske reforme i nose ime. Ekonomist magazin je odlučio da domaću javnost malo pobliže upozna sa onim štu su poznati gosti rekli i da pri tom ne prepričava, već da se ograniči na izbor onoga što nam se u njihovim izlaganjima učinilo najzanimljivijim i za nas najrelevatnijim. U ovom broju govori Lešek Balcerovič.

Zablude ...

Ono što iznenađuje populiste je da zemlje koje su ostvarile bolje ekonomske rezultate u pogledu rasta i inflacije registruju i veću jednakost u raspodeli

Jedna od zabluda koja je izgleda popularna i u Srbiji je da privredni rast bez inflacije ne ide. Jer, tako je uvek bilo, tako jedino može. No, iskustva pokazuju suprotno: zemlje koje su imale višu inflaciju ostvarile su slabije rezultate. Prema tome, nije bilo konflikta između inflacije i rasta. Niti će smirivanje inflacije izazvati recesiju. Upravo suprotno. Očigledno je da se veći rast ne može kupiti visokom inflacijom. To je priča koju nijedna tabela ne može da potvrdi. Opovrgavajte ove priče, ne dozvolite da neznanje nadvlada znanje samo zato što je glasno! Poljska je ovde napravila najveći proboj, i imala najveći rast. Mađari su malo popustili, i rast je bio malo slabiji.

Druga je velika zabluda da reforme povećavaju nezaposlenost. Jer, ono što na prvi pogled vidite, to je da neke zemlje koje se smatraju uspešnim reformatorima beleže istovremeno visoku stopu nezaposlenosti - kao što je slučaj u mojoj zemlji, u Poljskoj. No, to nije rezultat reformi. To je cena odsustva reformi. Ali mnogi protivnici reformi će se poslužiti upravo ovime, navešće upravo nezaposlenost kao argument: kažu - ne mogu da ih sprovode, jer će doći do velikog broja nezaposlenih. To je jedna od neistina anti-reformske propagande. Ovde imate dobar primer Mađarske: napravljena je reforma tržišta rada i tamo je nezaposlenost samo 5-6 odsto. U Poljskoj, mi to nismo uradili, i kod nas je nezaposlenost preko 20 odsto!

Da se reforme sprovode na račun najsiromašnijih, jedna je od omiljenih tema anti-reformista. A u zemljama centralne Evrope glavni socijalni indikatori su se popravili! Na primer, stopa smrtnosti novorođenčadi u Poljskoj smanjena je sa 16 na osam odsto. Uzgred, to nije rezultat poboljšanja zdravstvenih usluga, ne -druge sile su bile vaznije za poboljšanje zdravlja. Zdravstvo u Poljskoj i dalje boluje, ali su ljudi zdraviji. Ovaj stav u Poljskoj više niko ne osporava, mada nas čeka ozbiljna reforma zdravstva ...

Opiranje privatizaciji je štetno i za ekonomiju i za društvo; dobro je samo za odabrani krug političara

Jedan od klišea je da ako krenete u reforme dobijate ogromne nejednakosti. Ali, nije svako povećanje nejednakosti loše! Jer zaista niko ne moze da kaže da je najbolja situacija upravo ona u kojoj imate savršenu jednakost! Ali, mnogi misle da ako razlike rastu to nije dobro. Pogledajte podatke. Ono što iznenađuje populiste je da zemlje koje su ostvarile bolje ekonomske rezultate u pogledu rasta i inflacije registruju i veću jednakost u raspodeli! U Poljskoj je Gini koeficijent porastao sa 28 na 31, što pokazuje da nejednakosti rastu, ali, pogledajte Rusiju - tamo se nejednakost udvostručila, Gini je porastao sa 26 na 51, u Azerbejdžanu je skočio sa 29 na 50; u Ukrajini sa 24 na 46 ! Dakle, nije istina da morate platiti visoku cenu za reforme u vidu naglog porasta nejednakosti. Upravo suprotno. Nejednakosti rastu ukoliko ne sprovedete reforme. Zasto? Prvo, zato što time održavate državni aparat i partijsku birokratiju koja ne omogućava ujednačen pristup poslovanju. I imate puno sive ekonomije, nelegalne ekonomije, usled čega nejednakost raste mnogo brže nego u sistemima gde je pristup poslovanju mnogo ujednačenije raspodeljen.

A zašto zemlje koje postižu bolje privredne rezultate istovremeno brže popravljaju situaciju u zdravstvu i beleže manja socijalna raslojavanja? Nema tu intelektualne enigme - zemlje koje su sprovele više reformi i napravile veći pomak iz socijalizma ka tržišnoj ekonomiji i privatnom vlasništvu, imaju u proseku mnogo bolje rezultate od onih koje pokušavaju da zadrže socijalizam. Jer, vi morate znati da to što održavate socijalizam ima veoma visoku cenu! A za ovih 50 godina, već smo platili veoma visoku socijalnu cenu. Međutim, ako posle tog iskustva nastavite da zadržavate socijalizam, tada nastavljate da plaćate dalju socijalnu cenu u vidu izgubljenih šansi. Ostali idu napred a vi ste ukopani u socijalizmu i to morate da platite.

Mislim da ne postoji intelektualni problem da se objasni zasto su neke zemlje odmakle, a druge ostvarile mnogo manji napredak. Ne znamo sve, ali znamo dovoljno da to objasnimo. Ako postoje razlike između zemalja, one su političke prirode u smislu da u nekima nije bilo dovoljno političke volje da se sprovedu reforme, pa ljudi u njima plaćaju socijalnu cenu. Jer se populizam bazira na prirodnim silama inercije i neznanja. I donekle je prisutan u svakom društvu - pogledajte, recimo, Francusku - ali mu se treba odupreti, potrebna je mirna opozicija u vidu mobilizacije ljudi protiv populizma a za reforme. I ukoliko se dovoljno ljudi mobilizuje u ime reformi, onda bivate nagrađeni. U zemljama gde se populizmu ne odupire dovoljan broju ljudi plaća se visoka cena. One ne napreduju. Tako da sa intelektualnog stanovišta, dobro postaviti mere ekonomske politike ne predstavlja veliki problem. Stvar je, naime, u stavu političke i društvene elite.

I Srbiju ima šanse ...

Hoću da pokazem da zemlje koje su smatrane večitim gubitnicima mogu da se pretvore u lidere, tako da postoji jedno permanentno kretanje na vrhu i nikada ne možete reći da je neko predodređen za večito poslednje mesto. Pa ni za Srbiju, naravno. A to ohrabruje. Daću vam primer Jermenije - zemlje sa veoma teškim geografskim, političkim i privrednim položajem. Čini se da je ona u proteklih 5-6 godina ostvarila neverovatan napredak, neverovatan rast; veliki porast u slobodama, što znači manje štetnog uticaja države, i treće, što je veoma veoma teško ostvariti - sada je mnogo manje fiskalne preraspodele! Jer, jedan od problema većine centralnoevropskih zemalja, a mislim i Srbije, predstavlja višak potrošnje i, kao posledica, višak poreza. A ne možete imati ubrzani rast ako su vam troskovi budžeta veći od 40 odsto BDP, a dohodak po glavi stanovnika mnogo manji nego u Nemačkoj! Zbog toga, kad posmatrate Jermeniju iz tog ugla bivate impresionirani, jer su oni uspeli da učešće javne potrošnje u BDP-u smanje sa preko 40 na svega 20 odsto.
Ali, ima još zemalja koje su dokazale da je to moguće kada se društvo mobiliše, oni su novi »tigrovi« u ekonomiji, rastu veoma brzo, napravili su drastičnu fiskalnu konsolidaciju. Očekivali biste da posle toga privreda bude u kolapsu, a umesto toga oni beleže nagli rast! U Litvaniji je javna potrošnja smanjena sa skoro 43 odsto u 1999. na 34 odsto BDP u 2003, bez povećanja fiskalnog deficita, znači sporim smanjenjem troškova. I to kojih troškova? Socijalnih troškova. Jer potrošnja koja je najviše protiv društva jesu troškovi za društvo koji u stvari nisu ništa drugo do rasipanje. Socijalno rasipanje koje smanjuje motivaciju za rad i mobilnost. Slovačku smo, takođe, smatrali beznadežnim slučajem, a onda je došla nova, reformatorska vlada i pokrenuli su se. Kao nagradu, dobili su rast, imaju kombinaciju povećane slobode kroz privatizaciju, deregulaciju i smanjenje fiskalne pozicije zemlje.
To je ohrabrujuće, a to ne pada sa neba. Dobar život nikada ne pada sa neba. Morate se za njega boriti, mirnim sredstvima, sva sreća.
Privatizacija - to je najfundamentalnija ekonomska i politička reforma. To nije samo ekonomska reforma u smislu da je promena potrebna da bi se ostvario rast, to je i politička reforma. Ukoliko imate veliki državni ili društveni sektor, on će vam otrovati politiku, zbog veza između političara i preduzeća, tako da ćete kao rezultat imati nezdravu politiku i veliki javni sektor. Ekonomija truje politiku i obratno - kroz ograničenja budžeta, subvencije, pritiske na rast zarada. Mislim da ne možete ostvariti trajnu makroekonomsku stabilnost sa velikim javnim sektorom. Jer, veliki javni sektor, usled ovih nezdravih veza, podriva makroekonomsku stabilnost.

Šta su Poljaci naučili...

Kada se osvrnem na iskustvo Poljske za koje mislim da je teško, naučili smo pet lekcija. Prvo, nova privatna preduzeća moraju dobiti zdrav privredni ambijent. Jer, ova preduzeća će zaposliti ljude i napuniti budžet. Drugo, stara državna privreda mora se što pre transformisati. Najpre, mora se uvesti konkurencija i disciplina, što će služiti kao gorivo za rast privatnog sektora. Ali to nije dovoljno. Ne možete biti uspešni ukoliko ih potpuno ne privatizujete, jer ako ih čuvate ona će otrovati i ekonomiju i politiku. Treća lekcija koju smo naučili je da što duže čekate to gore. Tako da odlazući privatizaciju ne dobijate na vremenu. Što više čekate veća je šansa da preduzeća propadnu potpuno i da svi ostanu bez posla. Uobičajeno je da se privatizaciji opiru pod izgovorom da će puno ljudi ostati bez posla. To je jedan od pogrešnih klišea, jer što duže čekate to gore, na kraju će cela privreda propasti. To je jedna mogućnost. Ako čuvate veliki javni sektor on će stagnirati i preduzeća će propasti. Nisu to baš prijatne opcije. Puno je primera velikih preduzeća u Poljskoj koja su se opirala privatizaciji, a onda propala. Čuveno brodogradilište u Gdanjsku, koje se snažno opiralo, jer su mislili da su jaki politički, na kraju je ipak bankrotiralo. Broj zaposlenih u njima je sa preko 400.000 smanjen na oko 150.000 ljudi. Takođe, što duže čekate, manja je cena koju ćete prodajom dobiti. Jer, u mnogim slučajevima ne uvodite normalnu privatizaciju; imate «sivu» privatizaciju i gubitak imovine - imate rukovodioce koji su de facto vlasnici, ali bez ikakve odgovornosti, i usled toga, kada na kraju dođe do normalne privatizacije, ostaje samo mala vrednost. Dakle, opiranje privatizaciji je štetno i za ekonomiju i za društvo; dobro je samo za odabrani krug političara. A to, naravno, treba ljudima mnogo puta, uporno i strpljivo objašnjavati. I ne smete se nikada, nikada umoriti.

Komentar na tekst

[ vrh strane ]

 

em 265,
20. jun 2005.

Privatizacija banaka, četiri godine posle:
Stranci nadmašili državu

Nacrt zakona o spoljnoj trgovini:
Liberalno, u načelu

Agenda ekonomskih reformi do 2007. u Crnoj Gori:
Sa pogledom ka Evropi

Naftna industrija Srbije:
Privatizacija i otpori

Kori Udovički:
NIS treba prodati

Predrag Mihajlović:
Prvo dokapitalizacija, pa IPO

Finansije:
Čovek koji je zaradio milijardu dolara

Novo bankarsko spajanje:
Unicredito preuzima HVB

 

 

 ©2005 Ekonomist Magazin  | Kneza Mihaila 2-4, V sprat, Beograd | +381 11 632 893, 328 4034, 635 762, 633 128 |   office@ekonomist.co.yu