|
Lešek Balcerovič
Visoka cena
populizma
Populizam se
zasniva na prirodnim silama inercije i neznanja - Ukoliko se dovoljno
ljudi mobilizuje u ime reformi, onda bivate nagrađeni
|
|
|
Lešek Balcerovič:
Privatizacija je najfundamentalnija ekonomska i politička reforma
|
Godišnju konferenciju Evropske banke za obnovu i razvoj, održanu
krajem maja u Beogradu, Centar za liberalno-demokratske studije i Narodna
banka Srbije, iskoristili su da upriliče jedan mini okrugli sto sa
dvojicom gostiju tog skupa koji se među tom silesijom bankara i
biznismena nisu isticali ničim, možda su čak pomalo bili i u drugom
planu, iako uz češkog premeijera Vaclava Klausa predstavljaju verovatno
najznačajnije i najuticajnije ljude zemalja u tranziciji. Reč je o Lešeku
Balceroviču, guverneru poljske Centralne banke i Lajošu Bokrošu, ključnom
ministru finansija Mađarske iz 1995, po kome mađarske reforme i nose ime.
Ekonomist magazin je odlučio da domaću javnost malo pobliže upozna sa
onim štu su poznati gosti rekli i da pri tom ne prepričava, već da se
ograniči na izbor onoga što nam se u njihovim izlaganjima učinilo
najzanimljivijim i za nas najrelevatnijim. U ovom broju govori Lešek
Balcerovič.
Zablude ...
|
Ono što iznenađuje
populiste je da zemlje koje su ostvarile bolje ekonomske rezultate u
pogledu rasta i inflacije registruju i veću jednakost u raspodeli
|
Jedna od zabluda koja je izgleda popularna i u Srbiji je da privredni
rast bez inflacije ne ide. Jer, tako je uvek bilo, tako jedino može. No,
iskustva pokazuju suprotno: zemlje koje su imale višu inflaciju ostvarile
su slabije rezultate. Prema tome, nije bilo konflikta između inflacije i
rasta. Niti će smirivanje inflacije izazvati recesiju. Upravo suprotno.
Očigledno je da se veći rast ne može kupiti visokom inflacijom. To je
priča koju nijedna tabela ne može da potvrdi. Opovrgavajte ove priče, ne
dozvolite da neznanje nadvlada znanje samo zato što je glasno! Poljska je
ovde napravila najveći proboj, i imala najveći rast. Mađari su malo
popustili, i rast je bio malo slabiji.
Druga je velika zabluda da reforme povećavaju nezaposlenost. Jer, ono
što na prvi pogled vidite, to je da neke zemlje koje se smatraju uspešnim
reformatorima beleže istovremeno visoku stopu nezaposlenosti - kao što je
slučaj u mojoj zemlji, u Poljskoj. No, to nije rezultat reformi. To je
cena odsustva reformi. Ali mnogi protivnici reformi će se poslužiti
upravo ovime, navešće upravo nezaposlenost kao argument: kažu - ne mogu
da ih sprovode, jer će doći do velikog broja nezaposlenih. To je jedna od
neistina anti-reformske propagande. Ovde imate dobar primer Mađarske:
napravljena je reforma tržišta rada i tamo je nezaposlenost samo 5-6
odsto. U Poljskoj, mi to nismo uradili, i kod nas je nezaposlenost preko
20 odsto!
Da se reforme sprovode na račun najsiromašnijih, jedna je od omiljenih
tema anti-reformista. A u zemljama centralne Evrope glavni socijalni
indikatori su se popravili! Na primer, stopa smrtnosti novorođenčadi u
Poljskoj smanjena je sa 16 na osam odsto. Uzgred, to nije rezultat
poboljšanja zdravstvenih usluga, ne -druge sile su bile vaznije za
poboljšanje zdravlja. Zdravstvo u Poljskoj i dalje boluje, ali su ljudi
zdraviji. Ovaj stav u Poljskoj više niko ne osporava, mada nas čeka
ozbiljna reforma zdravstva ...
|
Opiranje
privatizaciji je štetno i za ekonomiju i za društvo; dobro je samo za
odabrani krug političara
|
Jedan od klišea je da ako krenete u reforme dobijate ogromne
nejednakosti. Ali, nije svako povećanje nejednakosti loše! Jer zaista
niko ne moze da kaže da je najbolja situacija upravo ona u kojoj imate
savršenu jednakost! Ali, mnogi misle da ako razlike rastu to nije dobro.
Pogledajte podatke. Ono što iznenađuje populiste je da zemlje koje su
ostvarile bolje ekonomske rezultate u pogledu rasta i inflacije
registruju i veću jednakost u raspodeli! U Poljskoj je Gini koeficijent
porastao sa 28 na 31, što pokazuje da nejednakosti rastu, ali, pogledajte
Rusiju - tamo se nejednakost udvostručila, Gini je porastao sa 26 na 51,
u Azerbejdžanu je skočio sa 29 na 50; u Ukrajini sa 24 na 46 ! Dakle,
nije istina da morate platiti visoku cenu za reforme u vidu naglog
porasta nejednakosti. Upravo suprotno. Nejednakosti rastu ukoliko ne
sprovedete reforme. Zasto? Prvo, zato što time održavate državni aparat i
partijsku birokratiju koja ne omogućava ujednačen pristup poslovanju. I
imate puno sive ekonomije, nelegalne ekonomije, usled čega nejednakost
raste mnogo brže nego u sistemima gde je pristup poslovanju mnogo
ujednačenije raspodeljen.
A zašto zemlje koje postižu bolje privredne rezultate istovremeno brže
popravljaju situaciju u zdravstvu i beleže manja socijalna raslojavanja?
Nema tu intelektualne enigme - zemlje koje su sprovele više reformi i
napravile veći pomak iz socijalizma ka tržišnoj ekonomiji i privatnom
vlasništvu, imaju u proseku mnogo bolje rezultate od onih koje pokušavaju
da zadrže socijalizam. Jer, vi morate znati da to što održavate
socijalizam ima veoma visoku cenu! A za ovih 50 godina, već smo platili
veoma visoku socijalnu cenu. Međutim, ako posle tog iskustva nastavite da
zadržavate socijalizam, tada nastavljate da plaćate dalju socijalnu cenu
u vidu izgubljenih šansi. Ostali idu napred a vi ste ukopani u
socijalizmu i to morate da platite.
Mislim da ne postoji intelektualni problem da se objasni zasto su neke
zemlje odmakle, a druge ostvarile mnogo manji napredak. Ne znamo sve, ali
znamo dovoljno da to objasnimo. Ako postoje razlike između zemalja, one
su političke prirode u smislu da u nekima nije bilo dovoljno političke volje
da se sprovedu reforme, pa ljudi u njima plaćaju socijalnu cenu. Jer se
populizam bazira na prirodnim silama inercije i neznanja. I donekle je
prisutan u svakom društvu - pogledajte, recimo, Francusku - ali mu se
treba odupreti, potrebna je mirna opozicija u vidu mobilizacije ljudi
protiv populizma a za reforme. I ukoliko se dovoljno ljudi mobilizuje u
ime reformi, onda bivate nagrađeni. U zemljama gde se populizmu ne
odupire dovoljan broju ljudi plaća se visoka cena. One ne napreduju. Tako
da sa intelektualnog stanovišta, dobro postaviti mere ekonomske politike
ne predstavlja veliki problem. Stvar je, naime, u stavu političke i
društvene elite.
I Srbiju ima šanse ...
Hoću da pokazem da zemlje koje su smatrane večitim gubitnicima mogu da
se pretvore u lidere, tako da postoji jedno permanentno kretanje na vrhu
i nikada ne možete reći da je neko predodređen za večito poslednje mesto.
Pa ni za Srbiju, naravno. A to ohrabruje. Daću vam primer Jermenije -
zemlje sa veoma teškim geografskim, političkim i privrednim položajem.
Čini se da je ona u proteklih 5-6 godina ostvarila neverovatan napredak,
neverovatan rast; veliki porast u slobodama, što znači manje štetnog
uticaja države, i treće, što je veoma veoma teško ostvariti - sada je mnogo
manje fiskalne preraspodele! Jer, jedan od problema većine
centralnoevropskih zemalja, a mislim i Srbije, predstavlja višak
potrošnje i, kao posledica, višak poreza. A ne možete imati ubrzani rast
ako su vam troskovi budžeta veći od 40 odsto BDP, a dohodak po glavi
stanovnika mnogo manji nego u Nemačkoj! Zbog toga, kad posmatrate
Jermeniju iz tog ugla bivate impresionirani, jer su oni uspeli da učešće
javne potrošnje u BDP-u smanje sa preko 40 na svega 20 odsto.
Ali, ima još zemalja koje su dokazale da je to moguće kada se društvo
mobiliše, oni su novi »tigrovi« u ekonomiji, rastu veoma brzo, napravili
su drastičnu fiskalnu konsolidaciju. Očekivali biste da posle toga
privreda bude u kolapsu, a umesto toga oni beleže nagli rast! U Litvaniji
je javna potrošnja smanjena sa skoro 43 odsto u 1999. na 34 odsto BDP u
2003, bez povećanja fiskalnog deficita, znači sporim smanjenjem troškova.
I to kojih troškova? Socijalnih troškova. Jer potrošnja koja je najviše
protiv društva jesu troškovi za društvo koji u stvari nisu ništa drugo do
rasipanje. Socijalno rasipanje koje smanjuje motivaciju za rad i
mobilnost. Slovačku smo, takođe, smatrali beznadežnim slučajem, a onda je
došla nova, reformatorska vlada i pokrenuli su se. Kao nagradu, dobili su
rast, imaju kombinaciju povećane slobode kroz privatizaciju, deregulaciju
i smanjenje fiskalne pozicije zemlje.
To je ohrabrujuće, a to ne pada sa neba. Dobar život nikada ne pada sa
neba. Morate se za njega boriti, mirnim sredstvima, sva sreća.
Privatizacija - to je najfundamentalnija ekonomska i politička reforma.
To nije samo ekonomska reforma u smislu da je promena potrebna da bi se
ostvario rast, to je i politička reforma. Ukoliko imate veliki državni
ili društveni sektor, on će vam otrovati politiku, zbog veza između političara
i preduzeća, tako da ćete kao rezultat imati nezdravu politiku i veliki
javni sektor. Ekonomija truje politiku i obratno - kroz ograničenja
budžeta, subvencije, pritiske na rast zarada. Mislim da ne možete
ostvariti trajnu makroekonomsku stabilnost sa velikim javnim sektorom.
Jer, veliki javni sektor, usled ovih nezdravih veza, podriva
makroekonomsku stabilnost.
Šta su Poljaci naučili...
Kada se osvrnem na iskustvo Poljske za koje mislim da je teško,
naučili smo pet lekcija. Prvo, nova privatna preduzeća moraju dobiti
zdrav privredni ambijent. Jer, ova preduzeća će zaposliti ljude i
napuniti budžet. Drugo, stara državna privreda mora se što pre
transformisati. Najpre, mora se uvesti konkurencija i disciplina, što će
služiti kao gorivo za rast privatnog sektora. Ali to nije dovoljno. Ne
možete biti uspešni ukoliko ih potpuno ne privatizujete, jer ako ih
čuvate ona će otrovati i ekonomiju i politiku. Treća lekcija koju smo
naučili je da što duže čekate to gore. Tako da odlazući privatizaciju ne
dobijate na vremenu. Što više čekate veća je šansa da preduzeća propadnu
potpuno i da svi ostanu bez posla. Uobičajeno je da se privatizaciji
opiru pod izgovorom da će puno ljudi ostati bez posla. To je jedan od
pogrešnih klišea, jer što duže čekate to gore, na kraju će cela privreda
propasti. To je jedna mogućnost. Ako čuvate veliki javni sektor on će
stagnirati i preduzeća će propasti. Nisu to baš prijatne opcije. Puno je
primera velikih preduzeća u Poljskoj koja su se opirala privatizaciji, a
onda propala. Čuveno brodogradilište u Gdanjsku, koje se snažno opiralo,
jer su mislili da su jaki politički, na kraju je ipak bankrotiralo. Broj
zaposlenih u njima je sa preko 400.000 smanjen na oko 150.000 ljudi.
Takođe, što duže čekate, manja je cena koju ćete prodajom dobiti. Jer, u
mnogim slučajevima ne uvodite normalnu privatizaciju; imate «sivu»
privatizaciju i gubitak imovine - imate rukovodioce koji su de facto
vlasnici, ali bez ikakve odgovornosti, i usled toga, kada na kraju dođe
do normalne privatizacije, ostaje samo mala vrednost. Dakle, opiranje
privatizaciji je štetno i za ekonomiju i za društvo; dobro je samo za
odabrani krug političara. A to, naravno, treba ljudima mnogo puta, uporno
i strpljivo objašnjavati. I ne smete se nikada, nikada umoriti.
Komentar
na tekst
[ vrh strane ]
|
