Sve što smo u premijerovom govoru čuli o namerama vlade u sferi ekonomije niti je ostvarivo, niti je poželjno sa stanovišta ishoda. Dakle, opasno je. Problem je, naime, u verodostojnosti, odnosno u tome što je nema.

Stiče se utisak da se niko osim pisca premijerovog govora nije bavio ekonomskim rešenjima iz ekspozea, a da je samom piscu ekspozea ekonomija veoma slaba strana. A nekako se čovek pita - na šta je utrošen ovaj tromesečni vakuum? Svako valjda zna da nije lako osmisliti strategiju i definisati politiku kojom će Srbiju izvesti iz mraka u kome je zatiče. A tri meseca je, naime, bilo dovoljno da se naruče i okončaju najobimnija moguća istraživanja, da se utvrdi dijagnoza i predlože mere.

Kao i da se paralelno uradi drugo istraživanje, kojim bi se proverilo prvo mišljenje, izvršile simulacije i otklonile dileme, te da se stvar "preseče" i donese odluka.. Sam bi naručilac na sve to utrošio manje od tri radna dana. A tako bi svaki ozbiljan čovek, da kažemo domaćin, radio kada bi trebalo da sebe ili svoju zemlju podvrgne ozbiljnoj intervenciji.

Ekonomisti u očaju

Umesto toga, premijer nas obaveštava da će politika stabilnog kursa dinara biti jedan od prioriteta njegove vlade, dovodeći ekonomiste u dvostruki očaj: najpre stoga što nam otkriva da ne zna da se politikom kursa uopšte ne bavi Vlada, već jedna nezavisna institucija u narodu poznata pod imenom Narodna banka, koja po definiciji mora biti nezavisna, za šta se inače i sam premijer svesrdno i iskreno zalaže. No, još veći očaj nastaje stoga što je sam predlog politike deviznog kursa pogrešan, jer je dinar precenjen, pa bez obzira ko to ovde vodi politiku kursa, dinar mora da otpočne sa fluktuiranjem. Zašto? Jednostavno zato što se u ekonomiji svi privredni subjekti rukovode očekivanjima, i što svi znaju da je bilo kakav stabilan kurs pri ovolikom spoljnotrgovinskom deficitu neodrživ.

Takvom se politikom igrala Češka republika, pa je izbila tzv. kriza deviznog kursa prve generacije, u kojoj je za jedan jedini radni dan, maja 1997. godine, zemlja izgubila 500 miliona dolara rezervi, posle čega je promptno prešla na plivajući kurs. Kao što su to učinile skoro sve buduće članice Evropske unije (Poljska, Češka, Mađarska, Slovenija itd), i to uz blagoslov MMF-a i Svetske banke, kao i same EU. Što kod nas po pitanju blagoslova do sada nije bio slučaj, jer nas isti ti već dugo opominju da je vreme da sa deklarativno plivajućeg pređemo na režim tzv. istinski fluktuirajućeg kursa, te da jeftine političke poene koje ova politika donosi, zamenimo odgovornom politikom deviznog kursa.

Amaterske ideje

Ideja o smanjenju poreza neuporedivo je opasnija. Jer, kako je nagovešteno, porezi su previsoki te ih treba smanjiti, a budžetska ravnoteža će se održavati tako što će se snažnije oporezovati "luksuzni proizvodi i oni štetni po zdravlje". Tako će se jednom, da kažemo robinhudovskom, merom ubiti tri muve: poreski teret će se pravičnije rasporediti, sami porezi smanjiti, a budžetska ravnoteža ostaće netaknuta.

Ma nije valjda da je takvo nešto zaista moguće, a da ga se toga do sada niko nije setio? Naravno da nije. Autor ove šale koju je premijer obznanio ne zna da je cenovna elastičnost tražnje za luksuznim proizvodima visoka, te da sa svakim rastom cena (usled rasta poreza) njihova potrošnja opada. Nećete tako budžet nikada napuniti. Nije to hleb, ili lekovi, koje ćemo kupovati koliko god da koštaju. A čak i da jeste tako, zar niko nije ni pokušao da razmisli - sa kojim procentom luksuzni proizvodi uopšte učestvuju u ukupnoj potrošnji, hoće li ih biti dovoljno da iz ovog segmenta potrošnje kompenzujemo sve ostale poreske prihode? U ovoj zemlji malo je bogataša, malo luksuza, a mnogo sirotinje, bez obzira koliko su bogati oni koji su bogati.

A zašto tvrdim da je ovaj predlog mnogo opasniji od prethodnog? Tvrdim to stoga što se ovakvim predlozima javno i otvoreno amaterizuje čitava oblast javnih finansija, na kojima počiva svaka snažna i odgovorna država.

Pogrešan lek

Pokretanje velikih, dakle kapitalnih investicija, u narodu je veoma privlačna ideja, srećom relativno bezopasna, jer zaista ima neuporedivo više lakovernih glasača nego što ima lakovernih strateških ulagača, a s druge strane, domaćeg novca nema. A ideja je privlačna jer podseća na one javne radove kojima se iz recesije izvukla najpre Amerika, a kasnije i Nemačka u doba Hitlera, pa zašto ne bismo i mi?

Pa mi ne bismo ni mogli, jer su te privrede bolovale od sasvim drugačije bolesti, koja se zvala kriza hiperprodukcije. Naime, tamo je bilo mnogo domaće robe, a malo novca, te nije imao ko da je kupi i vladala je nezaposlenost. Pa je onda država organizovala javne radove da bi stanovništvo zaposlila i dala mu pare, ali ne bez pokrića, već u razmenu za građevinske usluge. Onda su ti ljudi počeli da kupuju domaću robu, te je privreda u talasima oživljavala, a na kraju su izašli iz krize i imali nove puteve. A kod nas?

Ovdašnja situacija dijametralno je suprotna: domaće robe nema, a novca ima. Dokaz da ga ima je taj što se kupuje sve više uvozne robe. I šta onda? Ako država otpočne kapitalne investicije, pošto nema domaće ponude, sve pare će otići na uvoz, što će još više uvećati spoljnotrgovinski deficit. Stoga je poenta u tome da je sama ideja neprimerena, dakle lek je pogrešan, a ministarstvo sa ovakvim aspiracijama nepotrebno. Bez obzira ko ga vodio i kako ga vodio.

Smer unatrag

Posle svega toga, napomena premijera da je članstvo u evropskim strukturama "ono što se ne samo hoće, to je i nešto što se mora i drugačije se ne može" više nema nikakvog značaja, jednostavno stoga što će studija izvodljivosti pokazati da Srbija nikada neće moći da se pridruži Evropskoj uniji, jer menja smer i otpočinje kretanje unazad. Kako se tako nešto može sa sigurnošću reći? Pa može, pošto je ekonomija nauka, te se neke stvari zakonito dešavaju.

Ako ne verujete piscu ovih redova da je to baš tako zakonomerno, odnosno naučno, onda možete poverovati Nobelovom komitetu, koji daje milion dolara godišnje za dostignuća u svakoj od naučnih oblasti, kao što je na primer ekonomija. A da ovakav skup predloga kakav smo sreli u ekspozeu može jedino da nas vrati značajno unazad, sami Evropljani će, budući da su obrazovani, odmah i shvatiti, te od saradnje nema ništa.

Nasuprot tome biznis nije nauka, a biznismeni u uređenim državama po pravilu ne ulaze u vladu jer im za to nedostaje stručnost, kredibilitet, ali i motivacija. Biznismeni svoje interese razrešavaju lobiranjem, ne direktnim uključivanjem u politiku. Osim u Srbiji.

Personalni sastav vlade nije umesno kritikovati dok im se ne da barem stotinu dana da pokažu šta nameravaju da rade. No, ostaje pitanje - koji je to patriotizam i koji državni interes čitamo iz toga što je za ministra privrede postavljen čovek koji ni u jednom javnom nastupu do sada maltene nije nikada ni spomenuo privredu. Čak i u najrazvijenijim zemljama, tamo gde sve institucije funkcionišu, ovakvi resori ne prepuštaju se ljudima van profesije. Ovo stoga što je vođenje ekonomske politike svakodnevni kreativni, veoma složen i respektabilan posao. Čiji nosioci garantuju verodostojnost ekonomske politike same zemlje. Koja se očito ne zove Srbija.