Kad su onomad evropske zemlje iz dana u dan priznavale nezavisnost Kosova, skoro je nemoguće bilo ući na predavanje a da se u vazduhu ne oseti neka velika teskoba. I šta sad? Nakon tolikih mojih priča da je najvažnije biti u toku sa svetskim i domaćim zbivanjima, ćutati pred studentima o ovoj temi bilo bi glupo. A pričati o tome, pogotovo ako duboko veruješ da nam je mesto upravo tamo, u Evropskoj uniji, verovatno još gluplje. U tim trenucima jedino iskrenost, ako išta, pomaže.

Meni je tada ova naša evropska priča veoma ličila na neko obećanje da će uskoro (ne znamo kada, ali uskoro) taj naš voljeni princ, ili princeza, svejedno, već jednom pristati na brak. A tamo, u braku, čeka nas mnogo blagodeti, od kojih je verovatno najvažnija – samo članstvo. Nema viševiza i čekanja ispred ambasada. Investitori sve brže pristižu i otvaraju nova radna mesta. Sve bolji poslovni ambijent. Standard raste. Andželina Džoli i Bred Pit objavljuju rođenje svog sedamnaestog deteta, a nama stiže pozivnica za krštenje...

Kad, ne lezi vraže, taj naš princ (ili princeza) priznade nezavisnost Kosova i Metohije, na naše oči. A mi, šta sad mi da radimo? Ima li ikakvog smisla misliti uopšte na brak, nakon takve prevare?

Moj je odgovor bio: da, ima smisla. Mi treba da sklopimo brak – iz računa! Dakle, čarobna formula je: bes (koji prođe), plus prezir (koji ne prođe), plus sopstveni interes (uz osmeh). Kada ih vidim, na skupovima ili diplomatskim večerama, ja samo o tome mislim: šta imam ja ili šta Srbija ima od vas? Pošto nisam političar, ovu svoju priču ispričala sam i vrhuški američkih i evropskih diplomata u Beogradu. Uz osmeh, naravno. Nije im se dopalo, ali nije stvar u dopadanju, nego u interesima, tu smo se složili.

Vremenom, naravno,emocije utihnu, pa se tako naš princ (odnosno princeza) prilično brzo u našim očima pretvori u jedan najobičniji – šalter. Tamo se izdaju vize, dozvole, papiri, diplome, potvrde... koje su nam, to ne smemo da zaboravimo, i te kako potrebne. A potrebne su, u krajnjoj liniji, zato što tamo ljudi bolje žive nego mi ovde, pa je valjda i u našem najboljem interesu da idemo u tom pravcu. A dokaz, ima li dokaza da je tako? Ima, evo. Sve siromašne zemlje – bez izuzetka – hoće u Evropsku uniju, a nijedna, ni siromašna ni bogata, neće napolje. Naročito neće sirotinja – ni ona stara, poput Portugalije i Grčke, ni ova nova, od Slovačke pa do Rumunije i Bugarske – jer se šlepuju uz bogate i na tome mnogo profitiraju. I jedino su ti primeri od značaja za poređenje sa nama. Pustite Norvešku, ona ne trpi nikakvu štetu od toga što ne želi da uđe u Evropsku uniju. A da trpi, budite sigurni, istog bi se sekunda našla u Uniji!

Stoga sam uverena da i mi konačno treba sve njihda gledamo isključivo kroz prizmu sopstvenog interesa. Ako nas, onda, na kraju ipak ucene – priznajte Kosovo ili ništa od članstva –tek tada bi, i to tek ako bismo na to pristali, nastala stvarna šteta koja premašuje koristi koju od njih imamo. Ali korist koju dotle ostvarimo došla bi u prave (to jest naše) džepove. Ja to ne bih poklanjala.

I onda dolazi tužniji deo priče, onaj u kome neke bivše jugoslovenske republike priznaju Kosovo. Ne znam je li ikoga iznenadilo što su to prvi učinili Slovenci, ti večito nagrađivani i nikada kažnjeni „pioniri ratnih zločina na Balkanu“ (što reče Ljuba Stojadinović). Ali sve ostale priče stvarno su bili teški udarci, sve dok se čovek ne seti čarobne formule: bes (koji prođe), plus prezir (koji ne prođe), plus – interes! Tada stvari vrlo brzo dolaze na svoje mesto.

Evo, recimo, Hrvatska. Nezavisno od tog nesrećnog priznanja Kosova, tamo se, koliko čujem, još uvek ne može bezbedno letovati ako ne sakrivate svoje (srpske) tablice na automobilu. Jel’ tako? A ja naivno mislila da letovanje znači opuštanje, provod, kad ono – treba još i da se malo postidim same sebe i sakrijem oznake svoje zemlje! Da li su oni normalni, mislim se... i zaključim da verovatno jesu, samo da nam se čarobne formule malo razlikuju. Ni u mojoj formuli, iskreno rečeno, ta destinacija već odavno ne postoji, ali ne zato što nemam para za letovanje.

I onda su Crna Gora i Makedonija priznale Kosovo. Kao da i oni imaju neku svoju čarobnu formulu, u kojoj Srbija ima važnost koliko i lanjski sneg. Lepo. Meni onda preostaje samo da se upitam: a šta Srbija ima od vas? Hajde da izračunamo. Ako imamo koristi, onda da je uzmemo, šteta je da se baci, a ako koristi nema, da vam okrenemo leđa. I tako, po svakom, ali svakom božjem pitanju, a kakav će ishod biti – e pa, zavisiće od pitanja!

Više se ni ja ne smejem, a bilo mi je tako smešno kada je, negde posle 5. oktobra jedan visoki srpski funkcioner (zadužen za ekonomiju) ovako odgovorio na predlog slovenačke delegacije da sklope jedan prijateljski posao sa Srbijom. Nemojte prijateljski, zamolio je uz osmeh, možemo li – strogo poslovno?

profesorka Ekonomskog fakulteta i članica CLDS-a