Ocena rada vlade nakon dve godine

Nedovoljan – pet!

Nakon dve godine rada ove vlade kao da sve češće čujemo od ljudi da kažu - nikad nije bilo gore! Jeste da su tu ”buvu” po svoj prilici servirali radikali, ali dobro se primila. Zašto? Najpre zasto što narod uvek lakše prihvati da popije rakiju nego da, recimo, primi vakcinu, a ova vlada deli sve manje rakije. A zatim i stoga što ova vlada”vakciniše” skoro isključivo po naredbi raznih međunarodnih institucija, što onda narodu i ne deluje kao reforma, nego kao čista izdaja. Konačno, u vladi ima malo reformista, te se jezik tranzicije skoro i ne čuje. A prva lekcija tranzicije jeste da narod nije jedan čovek, nego najmanje dva – od kojih je jedan dobitnik a drugi gubitnik. Pametna vlada stoga ”igra” na uvećanje broja dobitnika, ne bi li joj oni osigurali sledeći mandat. Druga lekcija tranzicije kaže da samo deo gubitnika to i ostaje, a da većina, iz čisto bioloških motiva, odustaje od ”rakije” oličene u štrajkovima, borbama za topli obrok ili za plaćene slobodne dane i prihvata se bilo kakvog posla, a sa prvom platom u novoj firmi imamo jednog gubitnika manje, a jednog dobitnika više. Onda treća lekcija proizlazi sama: sve u plemenitom cilju povećanja broja tranzicionih dobitnika, vlada ubrzano kreira ambijent za otvaranje novih firmi. Osnova poluga ovde su (lekcija 4) strani investitori, koji masovno dolaze tek kada vlada uspe da kreira tržišni ambijent, zaštiti privatnu svojinu i osigura vladavinu prava. Dalje se stvari odigravaju više-manje po automatizmu, ukoliko postoji ranije pomenuto predznanje i politička volja da se ono primeni. Istine radi, ponoviću - deo tranzicionih gubitnika zauvek to i ostaje. Njima stvarno nikada neće biti bolje nego što im je bilo dok su padale bombe, a beznin, šećer, ulje i skoro sve ostalo kupovali na crno, na ulici, jer su oni tada imali neuporedivo bolji socijalni status. Jeste da su imali loše plaćen posao ali im niko nije pretio otkazom. Malo li je? Za njih je govor motorne testere predsednikovog sina jasniji i manje opasan od govora tranzicije. ”Čobane, vrati se...”, što bi rekao jedan narodni pesnik.

Za to vreme, ministri naše druge tranzicione vlade slave jubilej, dvogodišnjicu, a mnogi od njih sebi po novinama dele četvorke (očito im plata ne zavisi od učinka!) i navode šta su sve uradili. A setimo se da su zajedno sa svojim kolegama najpre potpuno zaustavili privatizaciju, stranim investitorima preporučili da idu u Afriku, zajedno sa gubitnicima inicirali štrajkove (Jugoremedija, recimo) ... Istovremeno su obećavali fiksni kurs, razvojni budžet, oporezivanje luksuzne robe i masovne javne radove, što se sve, srećom, izjalovilo, ali tek pred pretnjom MMF-a da sve dok vlada ne odustane od svega iz prethodne rečenice, dug Pariskom klubu neće biti otpisan. I odustade vlada (naravno) ali javna potrošnja ostade velika, jer ostadoše dva krupna neprivatizovana zalogaja. Prvi zalogaj, sladak i mastan, ostaviše za sebe: to su javna preduzeća. Drugi, siromašan i tužan, dadoše radnicima: to su onih 70-ak društvenih zombi-preduzeća, koja žive od subvencija i gde ljudi stvarno zavise od milostinje države. Ali, oni jedni druge čuvaju – a sve pod krilaticom - najpre ćemo da se restrukturiramo, pa tek onda da se privatizujemo! Svaki pokušaj da restrukturiranje nazovemo pravim imenom, kako ga u Svetskoj banci i zovu – ”karminisanje svinje” - završava se pričom o ugroženom nacionalnom interesu. A kad se čovek upita – je li stvarno od nacionalnog interesa da upravni odbori budu sastavljeni od partijskih činovnika, odgovor se sam nameće. Da su ova javna preduzeća njihova, mislim, lično njihova, nikada oni tu ne bi postavili nekog nekompetentnog poput sebe samog, makar ih mi još sto godina ubeđivali da je baš to u nacionalnom interesu.

Ali priča se onda komplikuje. Da bi zadržali svoj kolač, partije na vlasti ostavile su velikodušne subvencije društvenim firmama. Stoga je javna potrošnja ostala ogromna, a MMF nikako nije mogao da je smanji, sve dok nisu ”provalili stvar” i rekli – moraćete privatizovati svoju kasicu-prasicu, svoja javna preduzeća, a subvencije zombi-firmama izvolite da ukinete. I kao što videsmo, mnogo lakše su pristali da ukinu drugima nego sebi, subvencije su pristali da smanje, ali oko privatizacije prve kasice-prasice, NIS-a, do dan-danas ništa spektakularno se nije desilo, a i neće, pošto je aranžman sa MMF-om završen, a novi još nije ni na vidiku.

I tako – ništa od tranzicije. Umesto da ubrzano kreiraju ambijent za dolazak novih firmi, da ubrzano rade na reformi pravosuđa, ukidanju monopola, primeni zakona koje su sami doneli, te da ih sutra na izborima podrže novi dobitnici, ovde se svi okrenuše velikoj politici - Kosovu, Crnoj Gori i Mladiću – a za tranziciju ovde i sada vremena i snage izgleda nema. Sada su ovde najveći dobitnici tajkuni i pokoji usamljeni novi investitor, a broj uplašenih raste li raste.

Draga Vlado, dve su velike greške od ovakve politike. Prva je ta što ste prepustili MMF-u da vodi tranziciju, što nije dobro jer posao ove ugledne međunarodne firme nije da kreira dobitnike u tranziciji, već joj je zadatak da gasi postojeće otvorene požare. Odgovorna tranziciona vlada bi ovaj redosled svakako promenila i u fokus stavila strane investitore, što bi uticalo da se pad javne potrošnje kompenzuje rastom investicija i zaposlenosti, a ne ovako, jer ovako nas više boli, a njih ne boli ništa. Druga je greška politička – male partije kojima ste poklonili unosna mesta u upravnim odborima učinićete dugovečnim, te se na našoj politčkoj sceni nikada neće formirati normalan višepartijski sistem.

Stoga svi sjajni rezultati – najpre taj što ste napravili otklon od sopstvenih grešaka sa početka mandata, pa zatim dobro uveden PDV, otpisan dug Pariskom klubu poverilaca, te smanjenje platnobilansnog deficita i solidan privredni rast - ostaju u senci neoprostivog greha: odložene tranzicije i učvršćivanja partijske svojine.

Dakle, odlično, ali nedovoljno.

Danica Popović

Autor je profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

i saradnik Centra za liberalno-demokratske studije