Ја сам свој текст лепо завршила следећим речима: „Никада, понављам, никада не бих отпочела расправу са особом која има различита убеђења, мој је мото: ћути, драга, они се сами најбоље укопавају”. Мој текст, стога, није расправа, нити увод у неку расправу. Ово је протест против јавног обраћања у коме се неистомишљеници, коришћењем недопустиво лошег аналитичког апарата, оптужују за компромитовање струке. („Београдска лакировка, како да не”, 26. август)

Одговор који је уследио показаој е да сам поентирала: када су из новог текста г. Катића изостављене жаоке на рачун „београдске интерпретације”, од самог текста „Промашена полемика“веома је мало остало. Али ја никада, понављам, никада не водим расправу са идеолошким текстописцима, из горе описаних разлога. Расправа је (да додам за неупућене) исто што и полемика. Пети пут, дакле: ништа од полемике!

професор Економског факултета у Београду и члан ЦЛДС-а