Још се сећам теме коју ми нису одобрили за дипломски рад. Тих давних осамдесетих имала сам идеју да оценим колико пара треба давати крагујевачкој „Застави” да би њени радници редовно добијали плате, али да заузврат – сасвим престану са производњом. То је био једини начин да становници тадашње велике Југославије слободно увозе добре аутомобиле по цени која би била од 35 до 40 одсто мања, јер су толике биле царине (квоте да не помињем). Рачуница је показала да је био довољан само долар по становнику (месечно), па да се возимо као сав нормалан свет, а да не такнемо у срце свих радничких права, дакле, у плате радника „Заставе”.

Погађате да ми је неколицина професора којима сам се обратила, веома педагошки, онако очински рекла да је то веома сложена материја и да би било боље да ту тему оставим за магистарске или чак за докторске студије. Шта год да су тачно рекли, порука је била „ово неће проћи”, а, да будем искрена, сумњам да би и данас код нас таква тема прошла. Није било (а ни данас није) згодно причати о радничкој „Застави” и давати овакве субверзивне предлоге. Нека су и академски – непријатељски су.

О лошим искуствима са праксе у „Застави” могло се слободно говорити, то се није сматрало субверзијом. Колеге које су тамо ишле на праксу по повратку причале су како је веома тешко укапирати како у ствари изгледа производни процес. „Неки човек прилази деловима који пролазе траком и три пута прође машином за заваривање. Дође следећи део, а он – седам пута. Трећи – два пута. Питам га ја, на крају дана, зашто сваки део „укуцава” на други начин, а он каже – ма, треба 11 пута сваки да заварим, али ко ће то да стигне, нека они мало виде колике су нам плате.” Ја се, наравно, надовежем са својим предлогом о томе како је потребан само долар месечно па да овај човек не укуцава ништа, али мој предлог, да будем искрена, никада није добро пролазио.

Они који су мислили да „Застава” мора да опстане, најчешће су говорили да читав град и околна села живе од те фабрике и како би све пропало кад би се та моја идеја остварила. Рећи им како доказано има живота и у градовима и селима који немају „Заставу”, била је – и остала – јерес.

У међувремену су дошле деведесете, „Застава” се урушила, али је редовно и даље добијала субвенције, уосталом, као и сви српски губиташи. Све док се једног дана Милошевић није наљутио на „Слободу” из Чачка, такође, фабрику која је „хранила читав град и околна села” и престао да их субвенционише. Еееееее, питамо се, шта се онда десило? Десило се то да је Чачак постао град са највећим бројем малих, приватних фирми у Србији, а ја сам коначно добила „доказ са терена” да такав потез, дакле, укидање субвенција, очигледно има терапеутско дејство, и то не само на град, већ и сва околна села.

Са доласком „наших”, након 5. октобра, остварила се половина мог некадашњег предлога: они су већину радника „Заставе” стварно почели да плаћају да не раде ништа, с тим што се то звало „Застава запошљавање и образовање”. Али од оне боље половине предлога (да укину царине) ништа није било. Нити би икад било да пре месец дана нисмо започели са применом Споразума о придруживању ЕУ – тако да скоро могу да кажем како у ствари Солани треба да захвалимо што су увозни аутомобили сада 10 одсто јефтинији.

Све друго је обавијено велом тајне. Чија је сада „Застава”? „Фијатова”, који има двотрећинско (већинско) власништво? На сајту Сијепе (агенције за промоцију извоза) налази се табела у којој пише да је дотични „Фијат” други највећи улагач у Србију са 700 милиона евра, мада већ одавно знамо да би њихов улог био двеста милиона, када би га уплатили, да ми треба да дамо сто, док ће четиристо милиона бити кредит, једног дана, када и ако га реализују. Ако то не знају у Сијепи, није добро. Ако знају, а онакве податке објављују, још је горе. Јесте криза, али ваљда није већ захватила државне агенције, у којима су плате редовне, сигурне и поприличне.

И ево да дам на крају и предлог. Ако већ желе да се играју нашим новцем и да га улажу у бизнис попут овога са „Фијатом”, „Бором” итд., хајде да тражимо да најпре у тај посао они сами, по сили закона, уложе најмање трећину своје рођене плате. То би, чини ми се, била довољна гаранција да је инвестиција коју предлажу профитабилна. Па ако ствар пропадне – шта можемо, то се у бизнису дешава, а ако људи зараде – опет лепо, и њима, и нама.

Овако, док улажу наше паре, а ризик улагања не сноси нико, некако им је тешко пренети поруку да невероватно личе на све оне социјалистичке руководиоце који су исто овако гасили ватру бензином, а статистику користили за украс, јер су добро знали да папир, као и грађани, трпе све.

професор Економског факултета у Београду, члан ЦЛДС-а