Има једна незаборавна сцена из филма „Крунски сведок”, где неки генерал Бастион у послератној Мађарској коментарише род првих домаћих, социјалистичких поморанџи. Дадоше му да проба омању воћку, а он искриви лице и одлучно рече: „Јесте кисела, али је – мађарска!!!!”

Ко би рекао да ће девет година после „демократских промена” власти у Србији имати ментални склоп несрећног, старог генерала Бастиона!

Ево, рецимо, овај случај са Јатом и Турцима. Како су пренели медији, спор је настао „због става српских ваздухопловних власти да домаће путнике превозе само домаће авиокомпаније” (Бета). Колико год овај „став” (као став) некима и неће звучати претерано штетно и глупо, сви би морали бити свесни његове неодрживости. Нема те туристичке агенције која ће из чистог патриотизма подићи себи трошкове превоза за тридесет одсто, само да би њени путници летели чартерима Јат ервејза. А нема ни те забране слетања на коју инострана конкуренција неће одговорити – одмаздом. Због тога се и акција „сви српски путници у српске авионе” тако неславно завршила и – забрана је укинута.

Али проблем је остао. Странци нуде много јефтиније и комфорније летове, а Јат је (као што знамо) у губицима, па би га слободна конкуренција одвела равно у пропаст. Дакле, да скратим. Отварам опасно питање – да би можда било добро да Јат пропадне?

Одговор ће зависити од тога – кога питамо. Ако питамо путнике – има ли међу вама часног и поштеног света, има ли родољуба, који желе да доживотно плаћају карту два-три пута скупље него било ко на свету, а да се уз то возe старим, прастарим авионима, сумњам да би било добровољаца, чак и по цену тога да Јат пропадне.

Ако, међутим, исто питање поставимо партијским функционерима из ДС-а, или директору и запосленима у Јату, они ће вам свакако рећи да није добро да Јат пропадне. Само не знам да ли би ово одабрано друштво икога, ево, барем своје комшије са спрата, или своју ближу родбину, успело да убеди да су у праву!

тако долазимо до још опаснијег питања – ако ми тако све фирме у Србији пустимо да једна за другом пропадну, зар писац ове колумне у ствари не прижељкује пропаст Србије? Фирма по фирма… док на крају ништа не остане?

Је ли онда могуће да је цела прича о чартерима и несрећној забрани конкуренције у ствари само маска за причу о издаји, завери и страним плаћеницима... Сећате се тога, сигурно? Сећате ли се оног „питања свих питања” које је гласило: ако си за пропаст Милошевића и његовог режима, зар ниси ти, у ствари, за то да Србија пропадне?

А нити је Милошевић био Србија, нити је Јат – Србија, него смо то ми, њени грађани и порески обвезници. Сви остали ваљда треба нама да служе, а не да ми будемо таоци ових губитника и да њихове брљотине вечито плаћамо!

Сада се, молим вас, упитајте поново – је ли добро да било која домаћа фирма пропадне? Ако мене питате, то не може бити ни добро ни лоше, јер фирме постоје због купаца, обратно не важи. Него је право питање следеће. Зашто овде сви говоре да су Србији потребне корените реформе, а када неко, рецимо, ова колумнисткиња, каже, па добро, хајде, нека лоши једном пропадну, а добре заштитимо добрим законима и јаким судством, зашто онда сви ретерирају у патриотизам?

Мислим да је то зато што патриотизам ништа не кошта, а лепо звучи. Понекад чак толико добро да се човек у тренутку збуни, као недавно када је министар Драган Шутановац подвикнуо: „Нормално да ја као министар заступам интересе јавног предузећа, а не приватне фирме”. Па зар та приватна фирма не плаћа порез из кога баш овај министар касније прима плату? Не? Аууууу...

Сада ће, наравно, сви рећи како уопште нису тако мислили. Ако нису, и ако ипак раде у интересу свих својих грађана (макар они били и приватници) зашто онда наши функционери тако јавно и тако директно забрањују конкуренцију? Или, зашто баш толико шурују са приватним монополистима – нема дана да се у медијима не појави понека њихова заједничка фотографија са тајкунима, као неки групни портрет људи који су из Србије отерали било какву конкуренцију. Ако се којим случајем неки конкуренти ипак појаве, са неба или са земље, ту су министри да их – јасно и гласно – сатру.

А кад их боље погледаш, ту нашу врхушку, имаш шта да видиш: плате од хиљаду евра, а одела од по две-три хиљаде евра! Јесу ли зато ти домаћи чартери толико скупи, а патриотске изјаве све гласније?

Професорка Економског факултета, чланица ЦЛДС-a