За разлику од нас осталих, моји студенти никада не старе: увек имају двадесетак година и углавном по свему личе на оне из претходних генерација. Али, ипак, нису исти. Ови нови чак и не знају ко је био газда Језда нити им то име нешто говори. Наравно, увек прво помислим: благо њима. Али ми је, ипак, знатно теже да им објасним како се цела једна земља осећа када сви, али баш сви буду увучени у једну мангупску подвалу, као што је финансијска пирамида.

Саме пирамиде није тешко објаснити. Потребно је да имаш неки почетни капитал (овећи) и да обећаш да ћеш улагачима исплаћивати вееееелике каматне стопе, много веће него сви други на тржишту. Најпре ће улагати најблесавији, а затим и они који имају малу аверзију према ризику, дакле, авантуристи. Остали ће само посматрати. За то време, као и увек, ми из струке ћемо тамбурати о томе како се то што се дешава стручно зове пирамида, или ланци среће светог Антуна, те како је то опасно, лоше, штетно, шта све не. Али када први улагачи заиста добију ту вееееелику камату (коју ће газда исплатити из оног почетног капитала) „жива лова”, коју газда уредно исплаћује, запушиће уста свим експертима, који су, ето, толике школе изучили, а да о животу немају благог појма.

Шема функционише савршено док се број улагача повећава, док, дакле, велики новац притиче, а исплате увек доспевају тек много мањем броју клијената – зато се цела превара и зове „пирамида”. Газда онда издваја део за исплату доспеле камате, а остатак ставља себи у џеп. Ствар се врло глатко одвија све док број нових улагача полако не почине да се успорава, јер профит тада почиње да пада, а убрзо затим долази онај прави тренутак – да се посао приведе крају.

Управо је један такав тренутак у Србији наступио оне давне 1993. године (пише на Интернету да је то било баш на Осми март) када је извесни газда Језда, власник чувене Југоскандик банке, а уз то и бивши кандидат за председника Србије, побегао из земље. Причало се како се био преобукао у женско и везао мараму на главу, али је одмах кренула и прича да он у ствари није ни побегао него да се враћа колико до краја недеље, те да је све у ствари у реду.

Из превелике жеље да се Језда врати, а новац им ипак не пропадне тако лако, цела Србија је те недеље само о томе причала: те враћа се, те не враћа се. Али ни ми експерти, више нисмо смели много гласно да ликујемо. Како сад да ликујем, откуд знам хоће ли Језда ипак да се врати, па да се опет избламирам, као кад су ми доносили да видим паре које су од Језде добили за камату! А тада, мора да је била недеља, јер је на Студију Б била емисија „Утисак недеље”, у гостима код Оље Бећковић појавио се Душан Прелевић Преле, чувени српски рокенрол певач, да би и експертима и народу одржао лекцију, коју годинама већ препричавам. „Који је ваш утисак”, пита Оља, а Преле каже: „Мој утисак је газда Језда. Али није он само мој утисак, него и мој идол”. Ко се не сећа газда Језде, неопеване простачине, вероватно се томе не би насмејао, али нама је овај одговор обећавао. „Видите, Оља”, наставио је тако некако Преле, „ја сам човек пијанац, нико и ништа. А опет, ја том Језди, председничком кандидату, не бих дозволио ни задњу чашу пића да ми плати, колико год да ми се пије, а да немам пара. А њему, таквој нули, цела Србија је дала паре на чување. Зато је газда Језда мој идол!“, закључио је Преле. „Али он је јавио да ће да се врати”, каже Оља, бранећи као и увек „глас народа”, но Преле јој не дозвољава да настави „... не, неће мој идол да се врати. Не би он био мој идол, кад би се вратио”.

А ја сам тек тог тренутка била сасвим, али баш сасвим сигурна да то што пише у уџбеницима стварно јесте цела истина и да нема никакве шансе да се Језда врати.

И после Језде и Дафине (да не заборавимо ту даму, нема смисла) који су украли преко пола милијарде ондашњих марака, по свету је било пирамида од којих је једна (1996. године) сасвим разбила суседну нам државу Албанију. Од укупног домаћег производа од око 4,6 милијарди мангупи су кроз пирамиду украли скоро две милијарде марака, а земљу довели до ивице грађанског рата, а у немирима је страдало, кажу, скоро 2000 људи.

Чак су и саме ове пирамиде добиле име по неком несрећнику, италијанском досељенику Карлу (Чарлсу) Понцију који је први извео овакву превару, у Бостону, двадесетих година прошлог века. Уз паролу "сваки улог дуплирам у року од три месеца" привукао је око 40000 људи и успео да их ували у губитак од око 160 милиона долара (у данашњем новцу). Али је био ухапшен и касније умро у беди, пруживши лекцију својим следбеницима да је од свега у овом послу најважније препознати тренутак када треба побећи на време

И то се углавном и дешавало, мислим, сви су листом бежали на време, све док пре неки дан не открише како се један угледни амерички финансијер г. Мејдоф са Треће авеније њујоршког Менхетна као дете заиграо у прављењу пирамиде и проневерио невероватних педесетак милијарди долара од својих угледних клијената! А клијенти, да се човек згране! Ту је Морт Цукерман, милијардер и власник „Ју-Ес њуза” и „Дејли њуза”, па Фред Вилпон, власник Њујорк Метса који је у овај посао уложио „десетине милиона” што својих, што клупских пара, па Ели Визел (Нобелова награда за мир), Стивен Спиберг, и многа друга угледна имена, фирме, банке, да се човек згране. Изгледа да је ствар престижа била ко ће пре и ко ће више да уложи у ову пирамиду, да би онда сви заједно пукли, као да нико од њих није чуо да нема јако великих камата, ако није јако велика превара у питању.

А то се све тако лепо види из сваког бољег уџбеника економије – или још много боље – ако умеш да гледаш из срца, као Преле.

професор Економског факултета и чланица ЦЛДС-а