Време је, видим, за једну истиниту причу о цару Диоклецијану. Те давне 301. године наше ере, трговци Старог Рима почели су да дижу цене. Јесу ли то радили зато што је цар у златнике стављао превише бакра (инфлација) или зато што су феничанске марже биле превелике (монополи), оставимо за тренутак по страни. Народ је био узнемирен, што је за сваког императора лош знак. Стога Диоклецијан издаде проглас: уводи се смртна казна за све који продају, али и за све који купују по ценама које су више од прописаних. Како је човек био император, није било разлога да се сумња нити у озбиљност, а ни у повољан исход овог потеза, кад боље човек размисли.

И шта мислите, шта се тада десило, јесу ли цене ипак пале? Нису. Трговци су лепо отишли из Рима, а када су завладале несташице, император им је прећутно дозволио да се врате, као да тог несрећног декрета никада није ни било. Човек је схватио: цене су морале да остану – цене, да би император могао да остане – император, то јест да не би сутра поново испао смешан пред својим народом.

Седамнаест векова касније, то јест пре неки дан, руски председник Путин запутио се у сличну мисију. Наоружан истом императорском амбицијом да ствар пресече у тренутку, објавио је рат високим маржама и похлепним трговцима. Први „феничанин” кога је ухватио, извесни Ковбаладзе, подвио је реп и на лицу места обећао да ће марже у његовом трговинском ланцу бити спуштене већ сутрадан. И? Хоће ли марже у Русији стварно бити спуштене? Неће, наравно.

Било да је у питању инфлација или монополи, прогласи и претње ту не помажу. Како смо видели, ни смртна казна овде не би помогла. Јер ако је проблем инфлација, па замрзнете цене, трговци ће побећи и завладаће несташицa. Ако су проблем монополи и превелике марже, па њих покушате да замрзнете (као што је ово Путин урадио) трговци неће чак ни бежати, али ни цене ни марже неће пасти. У овом, за трговце много повољнијем случају, довољно ће бити да се мало папири преуреде, па да буде задовољан и Путин и трговци. А народ?

Е па, ни народ не остаје кратких рукава. Они добијају један лепи ријалити шоу након чега ће данима моћи да коментаришу како је њихов вођа јавно унизио те зле и похлепне трговце. И да се вајкају како се, ето, некада знало где је таквима место... У том дерту, заборавиће они и цене и марже, које ће, како рекох – остати исте.

И шта онда човек да ради да би се марже смањиле? Једини прави лек је овде – конкуренција, јер сваки други лек у њеном одсуству губи смисао и једноставно нема дејство. Треба, у ствари, применити стари позоришни рецепт који каже: „Најбољи лек против честих боловања наше примадоне јесте – друга примадона”.

И – одлично. Хајдемо онда назад у Србију, и погледајмо те две наше примадоне – малопродају и банке, и њихове огромне марже. И одмах ће вам ту експерти покушати да компликују ствар – те нису то монополи, него је у питању доминантан положај, или су то у ствари олигополи, или је у питању дослух... али не дајте да вас збуне. Основни лек остаје основни лек – ова господа су се крунисала, јер у Србији нема нових улазака. И док се нови конкуренти не појаве марже ће остати исте или ће – порасти.

Може ли се ту шта учинити? Може, али не са једнаким успехом. Када је реч о домаћим трговинским ланцима, ту је тешко било шта урадити, јер њихов власник финансира све политичке партије, што му вероватно гарантује да ће барем у овом веку успети да сачува доминантан положај и да осујети долазак било ког великог трговинског ланца у Србију. Овде је једини, али једини лек – Европска унија: такви локални монополи, као што је овај Делтин, тамо падају као снопље, и зато су тамо марже много мање. Ерго, евроскептици, размислите о томе, макар ме сви ви сада оптужили да желим да трампим национални суверенитет за тридесет одсто јефтинији пар кобасица.

И остаје питање – како је онда могуће да марже у страним банкама буду тако високе, када сигурно ниједна од њих нема доминантан положај, нити их штите домаће политичке партије? То је, наравно, тачно, али размислите – иста вам је ствар и са таксистима: ни они немају неку политичку моћ, а држе цене веома, веома високо. И у томе је понајвише ствар са овим маржама и високим ценама – наше примадоне се не боје нових улазака.

А ове путиновско-шешељевске методе заборавите, молим вас.

професорка Економског факултета, чланица ЦЛДС-а