Ако ми се неко попео на главу у току предизборне кампање, био је то будући премијер – са ауторитетом. Све су га странке нудиле, јер нам баш то недостаје – човек који уме да лупи шаком о астал, гора да се затресе. Па кад се роди миш, да плачемо.

Дакле, месија. Да упосли људе, поништи неправедне приватизације, похапси лопове и врати паре народу. Не знамо му још име – али му знамо биографију, па се не бих нимало бринула: тај ће сигурно испунити све што је обећао. Али, хајдемо редом.

Како да нас запосли? Лепо. Може најпре да укине појам технолошког вишка, то нам више не треба. Након чега може да прави нове технолошке вишкове, у тим истим фирмама или у неким другим, свеједно, ствар је у потпуности одржива. Јер неће то премијер да ради у некој својој, приватној фирми, већ у нашој, државној. И неће да улаже своје паре него наше. Што је најбоље, ту се на платама не би штедело јер је добро познато да плата зависи искључиво од уверења онога ко је исплаћује. Како лепо рече градоначелник Ђилас: „Не верујем у фабрике у којима запослени добијају 17.000–18.000 динара”. А уверења људи са ауторитетом треба поштовати. Кад су уверења јака, ту продуктивност, конкуренција, тржиште, стечај и остале издајничке категорије долазе тамо где им је место – на сметлиште историје. И шта? Док си лупио дланом о длан – сви ће људи да раде! Једино ваља имати на уму да је ово тешко достижан циљ. Историја бележи само два случаја пуне запослености: племенску заједницу и концентрационе логоре, што наравно није упоредиво са нашим случајем, пошто тамо плате нису биле велике. Да јесу, размишљам, и они би банкротирали.

Али биће и нових, продуктивних радних места. Сви се куну у развој енергетике и пољопривреде, чини ми се да их ниједан кандидат није запоставио. А ту кад стану да отварају нова радна места, има да пршти. Додуше, у енергетици тешко кога да могу да запосле кад тамо опрема малтене све ради сама, али шта то има везе кад више немамо технолошких вишкова, биће ту посла, видећете. А тек пољопривреда! Видеће тај бели свет како изгледа хумани развој, који свакако не изгледа као на Западу где се пољопривредом бави тек један до два одсто становништва, и где су сви остали побегли у градове. Не, овде ћемо петнаестак одсто становништва задржати на селу, на свежем ваздуху и свима обезбедити посао. То још нико није пробао.

Ни инфраструктуру не би требало занемарити, али не ону, друштвену, знате оно: независно судство, владавина закона, ефикасна администрација, не то. Сваки покушај у том правцу само би повећао број незапослених, само нам још они фале. Нек седе ту где им је место, или нека иду, рецимо, у економске амбасадоре, ово је слободна земља, сами нека виде где ће и како ће. Уосталом, време лети, а премијера са ауторитетом чека други задатак.

А други задатак је - хватање лопова и неправедне приватизације, ту се очекује преокрет. Тај посао не би смело да ради судство у редовном поступку, јер, како смо рекли, судство није независно, а неће ни бити. Уместо тога, премијер са ауторитетом треба својим рукама да врати фабрике радницима и што је још значајније, да у њих врати (ономад неправедно отпуштени) тенолошки вишак . Што је најзначајније, ако не и једино важно, неког треба ухапсити. Е сад, ту проблем може да настане ако се испостави да премијер треба да ухапси сопственог финансијера, или самог себе, што би налагало да земља скрене са планираног развојног курса и да се истог тренутка окрене питањима одбране Косова и Метохије, суверенитета и територијалног интегритета: ова тема би гарантовано држала народну пажњу барем неко време.

Али пре или касније неко битан ће морати да страда, макар и невин – тренутак налаже. А пошто је добро познато да нема невиних са капиталом од сто-двеста милиона евра, било који тајкун ових габарита биће идеалан кандидат за угледно хапшење. Већ рачунам: кад се двеста милиона евра подели на 6,7 милиона бирача, сваки пунолетни грађанин добија 29 евра, независно за кога је гласао! И ту почиње народни капитализам: једна акција, друга акција, па кад дођу дивиденде, у кешу ...

Ово ће премијеру са ауторитетом сигурно обезбедити барем још један мандат, а добро је познато да је циљ сваког озбиљног политичара да што дуже преузима одговорност и спроводи изборну вољу грађана.
У то име …

.................................................

Цео текст прочитајте у штампаном издању од 9. маја. Ако сте заинтересовани да се претплатите на електронско издање целе „Политике“ кликните ОВДЕ.