politika
За понедељак 08. децембар 2008.
Најстарији дневни лист на Балкану.
Први број изашао 25. I 1904.
Оснивач Владислав Рибникар.
 
Погледи
Шта да се ради - Даница Поповић

Приватизација коју нико неће

Једино приватник неће трпети да му владајуће партије постављају извршног директора компаније, а наредна партијска гарнитура да га смењује и тако укруг. Нити бисмо се икада више питали ко је то тамо добио већу плату него што је заслужио. Тако нешто се код приватника не догађа, барем не на неки дужи рок

slika
Даница Поповић

Народ не би био народ када би видео много даље од врха леденог брега. И зато не чуди што је прошлонедељна „афера плате” у нашем народу измамила толико уздаха и псовки. Остало је нејасно да ли је све то била нека политичка игра (изгледа да јесте), али у тој игри одлете са положаја директор аеродрома, док је нама, дакле народу, председник државе послао поруку да смо били у праву што смо псовали. Баш као и оне ше’сетосме – само што су овог пута уместо студената битку водили скупштински (интелектуални) санкилоти. Али као ни ше’сетосме ни сада након одиграног козарачког кола није био предвиђен наставак забаве. А једини прави наставак је– приватизација.

Јер када једном ствари доведете до бесмисла, што смо у Србији успели да урадимо, нема другог решења осим приватизације. Једино приватни власник неће трпети да му владајуће партије постављају извршног директора компаније, а наредна партијска гарнитура да га смењује, и тако укруг. Нити бисмо се икада више питали ко је то тамо добио већу плату него што је заслужио. Тако нешто се код приватног власника не догађа барем не на неки дужи рок. (Ево и оним директорима у Америци почеле фотеље да се љуљају, изгледа стигао и тамо дуги рок!) Надаље, не знам ко би се прихватио да волонтира у управном одбору неке приватне фирме, осим ако то не би била инвестиција у неки други, много уноснији посао. О намештеним јавним набавкама, где половина пара одлази у партијске фондове, да и не причам. Ни губитака не би могло да буде, јер би фирма одмах отишла у стечај.

Да смо икада у таквом друштву живели, можда бисмо разумели колико је неуко и смешно поредити америчке компаније и наша јавна предузећа користећи се аргументацијом – па и тамо су плате директора огромне, па и америчке су компаније акционарска друштва, што ће рећи да тамо акционари, као ни овде грађани Србије, ни о чему не одлучују. Јао, јао! Али акционари (мислимна оне тамо у Америци) одлучују! Шта мислите, колико би акционара тренутно продало акције, рецимо, „Форда”, када би се у новинама појавила вест да је за новог генералног директора (уместо извршног директора „Боинга”) ипак постављен неки бивши кафеџија из Нове Србије, или неки потпредседник СПС-а са крајње неидентификованом стручном биографијом? Не би „Форду” била потребна економска криза, пропао би одмах сам. Како? Тако што би до поднева сви продали акцијете сумњиве фирме и преселили свој капитал у компанијуу којој се управа не шали баштакоолако са њиховим парама. Е, видите, то је и Србији потребно: да они који се играју туђим новцем пропадну, а не да пропадамо ми уместо њих.

Дакле, приватизација. Али она има и негативне стране, и ваља их изрећи. Рецимо, плате. Јесте да су код већине страних приватних фирми у Србији плате у просеку веће него у домаћим фирмама, али видели смо и то да тамо људи раде до дубоко у ноћ, а богами и викендом – не изгледа то баш тако привлачно. Како чујемо, код домаћих приватника прилично се лоше пролази. Србија просто пати колико мало зарађују касирке код Мишковића у „Делтиним” самопослугама, а сатиру се од посла. Док у јавним предузећима много њих не ради ништа, а лепо људи зарађују.

Још да додам, приватници лакше отпуштају. Нарочито када откупе државну фирму са вишком запослених, што би се у нашим јавним предузећима сигурно десило. А то, што се једино тако отвара простор за нове приватне улагаче, и за нова радна места, што се тако генерише раст, и трајно сузбија сиромаштво, кога то теши и кога то уопште занима?

Зато се радни народ никада не би одлучио за приватизацију нити би ико нормалан мењао посао у јавном предузећу за посао у некој приватној фирми. Управо зато народу и можеш приређивати пучке забаве са козарачким колом, имаће они времена да га одиграју, натенане. И ништа ту не би ни било спорно да таква друштва, где партије подилазе најјефтинијим народним жељама (а успут и сопственим џеповима), нису осуђена да дугорочно назадују, да се даве у корупцији и да из тих земаља најбољи одлазе. И то, хајде да се присетимо, најбољи одлазе управо у оне земље где су сва, па и јавна предузећа, по правилу, приватна.

И онда долазимо до тога да ово питање не може да реши народ, већ једино политичка елита, коју ми изгледа немамо. У сличном амбијенту, а пре много година у Мађарској, тадашњи министар финансија (Лајош Бокрош) раскинуо је везу између партија и јавних предузећа тако што је за шест месеци приватизовао електропривреду, водовод, гас и телеком, а Мађарска је тек тада постала сасвим привлачна за стране улагаче, јер више није било партијског муљања и уплитања у финансије. А онда су тамо у наредних десет година још једном удвостручили свој животни стандард. Тако ради политичка елита, свуда, не само у Мађарској, већ и у Чешкој, Бугарској, Словачкојили чак у Индији...

А може и другачије, као овде, на пример.


Даница Поповић
[објављено: 09/12/2008]
 

Повезани текстови




ПРЕТРАГА
Pogodak!
ПОЛИТИКА
Српски web

Млађан Динкић
Кад је скупо заправо јефтино

Верица Бараћ
Реизбор није по Уставу

Милан Глишић
Утицај боје на колективно памћење

Слободан Антонић
ЛДП и новинари

Милан Мишић
Менаџер за један долар

Петар Поповић
Пут кроз Берлин

Информативна служба ЛДП
Аналитичарски кеш

Александар Вучић
Победићемо Тадића

Жељка Бутуровић
Мале жене

Александар Стуб
Повратак у Хелсинки

Борис Беговић
Заштита конкуренције или комисије?

Ђура Стевановић
Пустош од седамсто села

Дејвид Бајндер
Границе на Балкану

Драгутин Минић Карло
Рођендан и крај Југославије

Милан Мишић
Ко је крив?

Милка Лучић
Обаманија

Сеад еф. Шаћировић
Стара нова политика

Петар Поповић
Восак на уши пре Сакашвилијем

Ђуро Родић
Брисање историјског памћења

Срећко Угрин
Две представе на истој сцени