Ево, прошле недеље у Женеви пропаде, изгледа, читава седмогодишња Доха рунда трговинских преговора, али у Србији то мало кога занима. Па јесте, кад боље размислим – нит' нам је из џепа, нити у џеп. Ја бих зато радије да ми почнемо причу оним чувеним питањем: а зашто Америка грчевито чува високу царинску заштиту своје пољопривреде, док целом свету проповеда либерализацију? И ево, већ као да чујем узвик – Америка, па то су ходајући двоструки стандарди! То је тачно, али дозволите, то уопште није одговор, већ само опис очигледног. Можемо ми сто пута оптужити свог доктора – који пуши, а другима то забрањује – да има двоструке стандарде, неће нам то помоћи. Није ствар у доктору, него у дувану. Дакле, манимо се површних прича, вратимо се заштити, да видимо кога то Америка штити и зашто је, ако неког уопште то заинтересује, пропала Доха рунда трговинских преговора. Одговор је следећи: не штити се Америка, него се штите њени тајкуни, тајкунчићи и лобисти.

Добро, али пољопривредне субвенције се ваљда дају фармерима, зар не? Е, па, и не дају се фармерима, кад боље погледате. Као што видимо на слици, расподела је таква да један одсто великих прималаца, дакле тајкуна, себи узима исто парче колача колико узима осамдесет одсто малих! Зар то није импресивно? А у укупној расподели, осамдесет три одсто иде тајкунима, а седамнаест одсто фармерима: они, дакле, са ове трпезе добијају само мрвице.

А читаоцима је (а и мени) увек најинтересантније да виде ко се ту од познатих „уградио“. Ту је, рецимо, Рокфелер, са око 150.000 долара годишње, Тед Тарнер са педесетак хиљада, чувени кошаркаш Скоти Пипен са двадесетак хиљада долара годишње. На листи је и Пол Ален, кооснивач Мајкрософта! Има их толико да је један вашингтонски институт направио мапу Њујорка са 562 тачке којима су обележене адресе прималаца субвенција – све адресе на Менхетну, тамо, наиме станују сви ти вредни узгајивачи соје, памука, кукуруза... А највећи примаоци се, као и увек, теже виде: „Шеврон”, „Ели Лили” корпорација, па „Навистар”... О европским субвенцијама писала сам раније – то је, знате, оно, принц Алберт од Монака са триста хиљада, па краљица Елизабета са шесто хиљада (али не долара него евра!), па „Филип Морис” са два милиона, па „Нестле” са једанаест, па „Хајнекен”... Одмах пада у очи да су субвенције у Европи листом много веће него у Америци, а пропорционално је већа и царинска заштита. Европа, уопште, следи исти образац као и Америка, само исплаћује много, много више пара. А зашто, шта мислите? Па зато што је Европа у стању да много више опорезује своје грађане, па онда из тих пореза исплаћује и обилније субвенције... углавном на исте, погрешне адресе.

Е сад, како је уопште до тога дошло? Прича је почела давно, док је у Европи после Другог светског рата стварно владала глад, па су власти европских држава настојале да субвенцијама најпре некако повећају производњу, да обезбеде бољи живот сељака и повољне цене осталим грађанима – то је онај чувени члан 33 Римског споразума. У Америци није било гладних, али је била Велика депресија, а касније се започело и са активним субвенционирањем производње кукуруза, соје, пиринча, жита и памука. Из свега тога се, много година касније, изродила хиперпродукција – у Европи је зову „планине путера и језера вина“ – које ни онако јешни и дебели не могу сами да поједу, већ их извозе по веома ниским ценама. То, наравно, убија локалну пољопривреду у сиромашним земљама увозницама, јер се нико на свету не може такмичити са тако високо субвенционисаним извозом. А када су и у томе претерали, јер је производња и даље расла, уместо да укину субвенције, почели су својим фармерима да плаћају – да ништа не производе! Кад видимо коме иду паре, постаје јасно зашто нису сасвим укинули субвенције: па како да их укину, кад треба да их исплате – сами себи!

И сада ми ђаво не да мира, али подсећа ли вас то на нешто, рецимо на српских „сто евра по хектару“, субвенцију уведену у условима релативног изобиља хране у Србији? Ја не могу да се одупрем утиску да кад помножим 30.000 (хектара) са сто (евра) никако не добијам износ мањи од три милиона евра, а толики добитак од субвенција, колики је овде могућ, изгледа да је редак и на богатом Западу. Чак је и левичарски британски „Гардијан” као скандалозну вест објавио да пет британских фарми (заједно!) добијају око милион и по евра. Ми, додуше, ништа јефтино од субвенционисаних производа нити производимо, нити извозимо, овде се те паре разбацују изгледа тотално без везе, па зато ова прича о Дохи и не треба да интересује Србију, али можда би требало да заинтересује нашег новог премијера.

Али ако вас баш интересује наставак приче о Дохи и Женеви, тамо су земље у развоју наступиле као равноправна страна у преговорима. Успеле су, најпре, да престану са међусобним свађама, а затим да измене деценијску устаљену шему преговора, према којој је Запад, уистину либералан у многим секторима, грчевито бранио своје „политички осетљиве“ секторе, говорећи: „Ево, за сада вам дајемо оволико; уколико пристанете, следећи пут добићете још више.” Земље у развоју су најпре у Канкуну 2003. године, а сада и у Женеви, рекле: „Е, доста је било, ми више не потписујемо споразуме који искључиво иду у вашу корист.“ И тако је прича о либерализацији почела веома да личи на неку озбиљну причу о разоружању, у којој нико више неће да положи оружје. Овога пута на Доху je свака страна успешно пуцала, кад боље погледаш – са свог Менхетна.

Професорка Економског факултета
и чланица ЦЛДС-а