Каква ли паника влада међу запосленима у државној управи могу само да замислим. Из владе, наиме, стижу саопштења о томе како ће у јануару 2010. године бити отпуштено десет одсто чиновника, а да би хаос био још већи не кажу – од чега је тих десет одсто? Да ли је то ужа администрација, шира администрација, да ли су то јавна предузећа, локалне заједнице или шта би ту већ све могло да буде, па ти рачунај ако немаш паметнија посла.

А колики је стварно вишак запослених, то је у државној администрацији немогуће рећи. Ево примера: у Народној банци Србије, где је у последњих пет година број запослених смањен са 5.500 на 2.300 обим послова остао је исти, а сви послови се, као и пре пет година, завршавају на време! Како то, питамо се? Па лепо, није то филхармонија, па да свако има неки инструмент у руци, а уз то да их јавност посматра док раде, већ је све супротно од тога: многа одељења формирана су ко зна када и ко зна зашто, многи послови измишљени само да би се отворило радно место за неког важног рођака или пријатеља, хајде да се сада не правимо да то, као, не знамо.

И још један је овде велики проблем. Како да верујемо да ће држава овога пута заиста отпустити своје запослене, кад нам је већ четири пута ове године зорно показала како није у стању да примени било какву озбиљну меру? Да вас подсетим. Најпре су на сав глас објавили да ће увести нови порез од шест одсто на бруто зараде од преко 12.000 динара, да би се онда, на први врисак синдиката, посули пепелом и рекли да то никако неће да раде. Затим су објавили да ће по стопи од 40 одсто опорезовати тржишну зараду сопствених (дакле, државних) предузећа да би након тек неколико дана сами ту стопу смањили на 24 одсто, заборавивши у међувремену зашто су ту меру уопште и предложили - па су почели да маштају о томе како ће они те паре уместо за смањење буџетског дефицита ипак радије да искористе за смањење неједнакости у расподели у државним предузећима (дакле, како им падне на памет). И да не заборавимо најважније – још је у априлу најављено да ће у наредних девет месеци бити отпуштено 8.000 људи у државној администрацији, а да се до септембра о томе нити једна једина реч није више рекла, никакав документ није сачинио, никаква мера није донета. А и онај ПДВ – обећали смо ММФ-у да ћемо га повећати ако се дефицит не смањи, па смо онда то обећање повукли, а уместо тога понудили мисији ових осам хиљада глава, са упутством министрима које гласи „сваки свога отпустите нерадника”.

А и ова најава већ кородира. Из саме владе стижу изјаве како наредне године уопште у ствари неће отпустити 8.000 већ само 2.500 чиновника (министар Марковић, „Блиц”, 5, септембра). А председник синдиката запослених у државној администрацији, просвети и здравству већ прети како ће „ако се овако настави (да их нико ништа не пита – прим. Д. П.), наш одговор бити такав да ћемо их натерати да запосле још радника, а не да отпуштају”. Ето видиш. И онда из владе јуче стиже најава о томе како ће у том процесу отпуштања „надређени који одлучи да отпусти стално запосленог, моћи на његово место да запосли хонорарца за кога сматра да ради боље” (Б92, 22. септембра), тако да се онда, баш како су синдикати и запретили, ова епизода стварно може завршити тако што ће влада уместо да отпусти 8.000 стално запослених, у ствари запослити исто толико или више – хонорараца! Каква царска самовоља и арбитрарност! Као што се све јаче пробијају звуци интернационале и глас министра Мркоњића, који каже да нико неће бити отпуштен, да ће он „лично” гласати против тога, јер Србија не треба да отпушта него треба све људе да запосли. То што је оваква пуна запосленост владала једино у племенској заједници и у конц-логорима, а да је у сваком другом друштвеном уређењу и те како било незапослености, то, ето, пише само у уџбеницима, па се то знање слабо и примило. И онда ви од министара слушате рецепте који земљу проверено воде у беду и диктатуру и не можете им ништа, а они вама могу – све.

Али добро, остаје следеће питање: када би, као неким чудом, влада успела да примени ову заиста тешку меру и да доследно спроведе онај свој првобитни план о отпуштању – да ли би тиме био решен проблем смањења јавне потрошње за један процентни поен? Не, другарице и другови, проблем не би био решен! Када би их све отпустили, тек би трећину проблема решили, а о друге две трећине проблема за сада нико жив и не размишља (а и зашто би кад ни из овога не могу да се испетљају, кад боље размислим).

А сада, поштовани читаоче, ако нисте запослени у администрацији, замислите да у ствари јесте и сигурно ће и вас онда ухватити страх: нити знаш ко ће те процењивати, нити шта ти спремају, присећаш се (и проклињеш) све сукобе које си имао са претпостављенима... а ускоро, ако те неко упита – где ћете за Нову годину, има само стомак да ти се окрене.

И када је већ тако, ваља очекивати да сваки рационални чиновник узме своју судбину у своје руке и да приступи оној политичкој партији за коју процени да му може сачувати посао. Ја бих се, рецимо, моментално учланила или у ДС, или, кад боље размислим, можда ипак у Г17 плус: ови други су јачи у влади, а знаће ваљда да цене кад им неко приђе у овом тешком моменту.

Али коју од ове две партије изабрати? Ово за чиновнике и неће бити избор, него прави правцати руски рулет – јер од два метка која имају, они, јадници, не знају и не могу знати који је ћорак и од чега ће им живот зависити.

Па ти види што ти је државна политика.

професорка Економског факултета БУ, чланица ЦЛДС-а