Danica Popović

Srbija je danas čardak ni na nebu ni na zemlji. Nema ni Kosovo, a nije ni u Evropi. Nije ni na početku, ni na kraju tranzicije. Nije ni privlačna ni neprivlačna zemlja za investitore. Nije ni uspešna ni neuspešna tranziciona privreda. Srbija je stvarno ni na nebu ni za zemlji.

Ovako dr Danica Popović, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta, vidi Srbiju nakon osam godina tranzicije i uoči još jednih izbora.

Pre gotovo deceniju ispisali ste „deset zaboravljenih zapovesti za spas srpske privrede”? Koliko su ih postoktobarske vlade sledile?

Od tih deset zapovesti ispunjeno je sedam i to onih koje je bilo lakše sprovesti, a ostalo je da se sprovedu tri najteže: da se zaokruži zaštita svojinskih prava, da se uvede čvrsto budžetsko ograničenje (u okviru toga da se sprovede zakon o stečaju) i da se socijalne službe definišu na tržišnim principima. Najviše je urađeno u prvoj vladi, do ubistva premijera, a onda su reforme počele da se sprovode isključivo dok je MMF pritiskao. Kad je prestao da pritiska, ni reformi više nije bilo.

Koliko je dobro da se reforme sprovode i da jedna ekonomija funkcioniše pod pritiskom, pa i MMF-a? Zar to nije moglo bez pritiska?

Da li je dobro da se pacijent izleči od alkohola pod pritiskom doktora? Reforme podrazumevaju niz trenutno nepopularnih poteza i vlade tranzicionih zemalja bi teško mogle da ih ubedljivo izvedu bez pritiska, jer bi to vodilo gubitku vlasti. Ali ako iza sebe imaju jedan veliki autoritet koji kaže da baš tim putem treba ići, to sa njih skida veliki deo tereta, imaju izgovor „evo, teraju me”. To je dobro za zemlju, a kasnije se ispostavi da je to dobro i za one koji su sproveli reforme. Oni koji su tako radili, eno ih u Evropskoj uniji, a bogami eno ih i na vlasti.

Zašto naša vlada nije i dalje koristila taj izgovor? Zašto je izbegla novi aranžman. Šta ćemo sada kad MMF i „fizički” odlazi?

Bilo bi mnogo bolje da ne odlazi, jer Srbija mnogo problema nije rešila. I zaista ne vidim kako će to sama da uradi. Utoliko pre što će drugi pritisak koji bi donelo približavanje Evropskoj uniji izgleda izostati u narednom periodu. Tako smo ostavljeni da sami sprovodimo reforme, a naši političari to očigledno ne žele.

Ovdašnji privrednici, ali i neki ministri, ocenjuju da se privreda još nije oporavila od nekih mera, kao što je spoljnotrgovinska liberalizacija, na kojoj ste i MMF i Vi insistirali?

Liberalizacija se u Srbiji zapravo nikada nije ni desila. Samo su izbačene dozvole i harmonizovane carinske stope. A u prevodu, liberalizacija je uvođenje istih pravila igre za sve, čime se određenim interesnim grupama onemogućava da mešetare. To se nije desilo, pravila nisu ista za sve.

Vi optužujete vladu za populističke mere, a voks populi kaže da živimo sve gore. Živimo li bolje ili gore nego nekada?

Zavisi koga pitate. Ako je suditi prema rezultatima poslednjih održanih izbora, na kojima je većina glasala za proevropsku opciju Borisa Tadića, onda većina smatra da je bolje. Ali, čak i da odete na Menhetn niko Vam neće reći: Ja sam sasvim srećan, meni je dobro, imam sve, ništa mi ne fali...

Nije reč o samo ličnim utiscima. Kako to izgleda „po glavi stanovnika”?

Objektivno gledano, mi imamo četiri puta veće plate nego pre osam godina.

Ali i cene su skočile?

U Srbiji su cene veće nego u okruženju kako zbog monopola, tako i zbog političkog rizika. Uz to, plate rastu brže od produktivnosti, što izaziva da cene ne budu samo visoke, već i da permanentno rastu. Ali mislim da su ljudi koji kažu „nikad nije bilo gore”, zapravo onih 400.000 iz propalih firmi. Radije bi menjali sve ovo što su dobili za sigurnost koju su imali pre osam godina. Kad bi otvorili oči i videli da se to nikada neće vratiti, shvatili bi da je bolje da već sada nađu neki drugi posao, umesto što sede i čekaju da im država reši problem. Država više nikada neće rešiti ničiji problem, jer to ne ume da radi, a i to nije njen posao.

A šta će država da radi ako ne rešava probleme?

Treba da napravi pouzdan ambijent za poslovanje, čvrsta pravila igre, ista za sve. Da uvede čvrsto budžetsko ograničenje, i da konačno sprovede stečaj, očisti teren, kako bi zaštitila dobre od loših firmi.

Onda će tih 400.000 ljudi da dođe pred Nemanjinu 11.

Kad se teren raščisti, dolaze oni koji nude zdrave poslove. Šta je bilo sa onih 7.000 koji su radili u četiri zatvorene banke? Došlo je 25 novih banaka i otvorilo 24.000 novih radnih mesta.

Narod strahuje i od inflacije. I guverner stalno upozorava. Kolika je opasnost, realno?

Zaista, velika. Kao i tokom prethodnih kampanja i u ovoj će biti povećana javna potrošnja, jer svaka vlast koja želi da to ostane podmazuje svoje biračko telo, daje im masne i slatke poklone pred izbore, što će stvoriti veliki inflatorni pritisak. Istovremeno, postoji opasnost i da se privredna aktivnost uspori, jer strani investitori ne dolaze, zastali su i čekaju na rezultate izbora. S jedne strane pritisak na tražnju, a s druge usporeni rast ponude otvaraju prostor za ozbiljan rast inflacije, koju ne može da obuzda samo restriktivna monetarna politika.

Privreda se žali da je ta restriktivnost guši, a deo ekonomske struke centralnoj banci zamera što inflaciju obuzdava skupim merama, kao što je odbrana kursa?

To je brana da se sistem ne raspadne. To je kao kad punite kadu preko ivice, a kažete da je slivnik strašno skup. Pa što ste sipali toliko vode kad je to skupo? Prestanite da to radite pa će biti jeftinije. Kritika je upućena na pogrešnu adresu. Problem je u ogromnoj javnoj potrošnji.

Kako je smanjiti?

Rešenje je da se više ne daje toliko para za propale društvene firme pred stečajem.

I privatizacija javnih preduzeća opet ostaje nekoj sledećoj vladi.

Problem je u nepostojanju političke volje, u političkim partijama koje nisu želele privatizaciju, kako se ne bi odrekle partijske svojine, moći i para. Jer, one dobro zarađuju, ne samo kroz plate u upravnim odborima, već kroz sve finansijske aranžmane, kao što su javne nabavke u kojima se obrće ogroman novac.

Ali dogovorena je prodaja NIS-a?

Trebalo bi da gledamo kako će izgledati druga privatizacija. Ova prva je veoma politička i veoma smo dužni Rusima, zbog njihove velike podrške Kosovu. To je čista politička prodaja i to sa ekonomijom veze blage nema.

Navodili ste podatak da nas je neefikasno poslovanje NIS-a koštalo trista miliona evra godišnje. Možda je i rešenje bilo da ga udomimo, pa i za male pare?

Ma ne bi bio toliki problem ni da smo ga poklonili, nego je nevolja što smo im dali i monopol na uvoz nafte. Mi sada imamo najskuplju i najlošiju uslugu u tom sektoru, a prebacili smo to u ruke onih koji ne prave ni bolju ni jeftiniju naftu, niti imaju neku posebnu reputaciju u naftnom sektoru. I još im i dali monopol.

Neke Vaše kolege kažu da EPS treba zadržati u većinskom državnom vlasništvu?

Za jeftinu i kvalitetnu uslugu ni u tom sektoru Srbija nema kapaciteta. Da ima ne bi bilo kao što je sada. Sve zemlje koje su privatizovale elektroprivrede imaju bolju uslugu, potrošači su zadovoljniji i manje plaćaju. U tom aranžmanu gubitnici bi bili sadašnji direktor EPS-a i političke partije koje upravljaju ogromnim parama, a dobitnici svi mi.

Kako da bude što više dobitnika?

Pitanje je izbora strategije. Irska se u startu opredelila za privlačenje stranih direktnih investicija koje su izvozno usmerene, kontrolu zarada i šok terapiju u smanjenju javne potrošnje i obezbedila ogroman rast izvoza, rast plata i standarda i dostigla 40.000 dolara po stanovniku. Portugalija je izabrala ono što i mi, investicije u nekretnine, maloprodaju i finansije i dalje od toga nisu mrdnuli. Plate koje su puštene da slobodno rastu ostale su male jer nisu došli izvozni investitori. Irska je danas tri puta razvijenija od Portugalije.

I naši ministri se pozivaju na Irsku. Od Irske smo, kažu, iskopirali Nacionalni investicioni plan?

Irska nikada nije imala NIP. To je isto kao što je Milošević govorio da hoće socijalizam švedskog tipa, ali da bude bez kralja i bez – kapitalizma.

Veliki ste protivnik NIP-a, a ništa srpsku vladu nije tako ujedinilo kao taj projekat?

Nebitno je da li NIP vodi Velja Ilić ili Dragan Đilas ili Hose Kareras. Može sutra da dođe nobelovac, ekonomista Milton Fridman, ništa se ne bi promenilo. To je bila i ostaće nemoguća misija, potpuno komunistička konstrukcija u kojoj se kandiduju nemogući projekti, dobri samo pred izbore, posle čega će ostati inflacija i – ništa više. To je, najkraće, rasipanje para koje su mogle da se bolje iskoriste.

Kako?

Srbija je veoma zadužena zemlja i svaku paru koja je došla od privatizacije trebalo je potroši na vraćanje dugova. Rejting zemlje bi znatno skočio, investitori bi radije dolazili i svaki građanin Srbije bi osetio boljitak. Recimo, kamatna stopa ne bi bila 19 ili 12 odsto nego znatno niža. Devizni kurs ne bi toliko apresirao i spoljnotrgovinski deficit bi bio mnogo manji.

Kako da običan svet razluči predizborna obećanja od onog što je realno ostvarivo i korisno za sve građane?

To je kao kad kupuješ polovna kola i onda samo vidiš karoseriju i još ponešto. Dok ne sedneš u njih pa ne provozaš u stvari ne znaš s čim imaš posla. To sam prvi put čula od Zorana Đinđića.

I sami ste priznali da neki populistički potez, kao što je podela besplatnih akcija, može da obezbedi podršku za ostvarenje mnogo većih, važnijih ciljeva?

To je trebalo da bude ironija, ali je u stvari istina. Više ne postoji osoba koja je protiv privatizacije javnih preduzeća i tako gledano, to je pun pogodak. Međutim, to bi trebalo da bude poslednja stvar koju su tako uradili. Narod će se jako razočarati. Pošto smo siromašni svako će rado tih 1.000 evra unovčiti za 400 evra ili čak i manje, a neki novi ili stari tajkun će naći načina da sve četiri milijarde evra, ili koliko ih bude, sakupi u svoj džep.

Hoćete da kažete da će ovdašnji tajkuni biti najveći dobitnici u podeli besplatnih akcija?

Svuda gde su se delile besplatne akcije, na dugi rok dobitnici nisu bili ni političke partije ni građani, već tajkuni. Cela Rusija tako je došla u vlasništvo petnaestorice barona, od kojih nijedan pre vaučerske privatizacije na svom računu nije imao više od deset hiljada dolara.

Ali, ima i onih koji kažu da su biografije ovdašnjih tajkuna i poreklo njihovog bogatstva nebitni pred činjenicom da jedini ovde ozbiljnije investiraju?

To i jeste i najveći problem Srbije, što će, ako ne dođu strani investitori, oni ostati jedini. U ovoj fazi tranzicije, kao i u svakoj zemlji, tajkuni i insajderi su najveći dobitnici. To nije naša specifičnost, ali se ta boljka leči novim stranim direktnim investicijama. Tako njima umanjujete vlast, ne zato što neko ima nešto protiv njih, već zato što želimo da i nama bude bolje.

Šta je najveća prepreka stranim investitorima?

Politička situacija.

Ali i u uslovima nestabilnosti, investitori ulažu. Rizik je veći, ali je i jeftinije?

Jedno je da li će doći vruć novac ili ozbiljni investitori, kao u Irsku ili Mađarsku. Kažu „mi nećemo terati strane investitore”, a ja pitam „koliko ste ih oterali svojim nezrelim političkim ponašanjem”. Ako stalno šaljete poruku „ne znam kad ću u Evropu , možda neću nikada”, svakako da terate strane investitore.

Niko od političara običnom svetu nije objasnio zašto je to dobro da budemo u Evropi, sem što ćemo dobiti vize?

Kad hoću da pravim kolače ja uzmem recept od onoga ko to ume, ko to najbolje radi. Zašto svi odavde odlaze u tu Evropu ili Ameriku? Zato jer je tamo bolje nego ovde. Kad budu drugi počeli da dolaze u slobodarsku Srbiju onda će to biti znak da je bolje – ovde.

Nije, valjda, sve loše? Šta se to u protekle dve-tri godine ovde dobro dogodilo?

Dobro je, recimo, što je zatvorena „Zastava zapošljavanje i obrazovanje”, što se iz budžeta više ne plaća 4.000 onih koji ne rade, što su se ti ljudi trgnuli, prestali da se oslanjaju na državu, a Kragujevac koji je tonuo postao grad koji se razvija i u kome kvadratni metar košta više od hiljadu evra. Ono što je najbolje, što se vlada, baveći se uglavnom Kosovom i krupnim državničkim temama nije bavila privredom, pa je privreda mogla mirno da napreduje i ostvari osmoprocentni rast.

A šta je to najgore što nam se dogodilo? Šta ne sme da nam se ponovi?

Zaboravili smo zašto smo krenuli u tranziciju i da hoćemo da izgradimo kapitalizam. Moramo da se podsetimo da je to sistem u kome kad si radnik onda si radnik, kad si vlasnik onda si vlasnik, kad si kupac uvek si u pravu, a kad si prodavac onda je mušterija uvek u pravu.