„Човек не може да верује у немогуће”, рече Алиса. „Усуђујем се да кажем да се ниси пуно трудила”, рече Краљица. „Када сам била твојих година, то сам радила пола сата сваки дан. Понекад сам поверовала чак у шест немогућих ствари пре доручка”. (Луис Керол, „Алиса у Земљи чуда”).

Ево мојих шест предлога, поштовани публикуме.

Не морамо да трампимо Косово за чланство у Европској унији. Како нам лепо лече немачки амбасадор Мас, Немци су прошли кроз исто искушење. Ни Западна Немачка у свом уставу никад није признала Источну Немачку, али су ипак (за разлику од нас) нашли начина да сарађују са ДДР, и то не само у Уједињеним нацијама, него свуда редом. Верујем да је то сасвим упоредив пример. Jер у Источној Немачкој у ствари нису ниживели Немци, него Руси, који су најпре све Немце оданде протерали у крвавим ратним сукобима, да би се на крају с њима ујединили и живели срећно, мада не баш до краја живота. По речима канцеларке Меркел, срећу кваре имигранти, „мултикулти” концепција једноставно не функционише. Проблем, у ствари, настаје тек кад се међу Русе и Немце умеша неко трећи, који неће да се интегрише. Значи, тога се треба чувати, размишљам.

Али време је да поверујем у други немогући догађај: Косово је последња ствар коју ће Европа од нас да тражи у замену за чланство. Никад се од нас неће тражити да подржимо разградњу Републике Српске, у племенитом циљу формирања унитарне (у европском новоговору то се каже: јединствене) државе Босне и Херцеговине. Европа само тражи да развијамо добросуседске односе са свима, ништа друго. Ни чланство у НАТО-у није услов за улазак у унију, не морамо ми тамо ни да улазимо ако нећемо. Што пре у то поверујемо, лакше ће нам касније бити.

Тражим трећу немогућу ствар у коју ћу сад да поверујем, и ево: у Србији данас не би било ни владе, ни статуса кандидата за чланство у ЕУ да није било СПС-а. „И где бисмо уопште били”, Дачић је запитао, „да је СПС подржао странке које предводе Војислав Коштуница, Томислав Николић или Војислав Шешељ”, пренела је Радио-телевизија Србије. Колико је миш тежи од слона, лепо се види на ваги, то је чудо једно. Али ова вага не важи за партије мање од СПС-а које су такође учествовале у крпљењу владајуће коалиције, којима Дачић поручује: „Ако је већ тако, онда мало запушите уста”. Баш је чудан инструмент та вага, размишљам.

Ево четврте немогућествари: ребаланс буџета Републике Србије истовремено је и развојни и социјални. У ствари, исте особине имао је и оригинални буџет за 2011. годину, тако да у то верујем још од раније. Како сви видимо, не само да смо тиме смањили сиромаштво, већ смо створили нове развојне шансе. Ево како. У циљу развоја спасавали смо пропале фирме, али су због тога и спасиоци пропали, па сада мењамо стратегију: спасаваћемо спасиоце, то је сада и социјала и развој!

Пета немогућа ствар гласи: Србија може без условљавања и притисака да спроведе било какву реформу, бројни су примери. Сами смо донели све реформске законе, својим темпом. Буџетски дефицит нам не ограничава ММФ, него вероватно СПС, пошто смо видели да је то најважнији играч у српској политици. Реформу правосуђа лепо смо извели не једном, него двапут и још ћемо, ако буду тражили из Брисела. Тако да је ствар прилично упетљана: без њих нема реформи, са њима нема Косова!

У шесту немогућу ствар сви верују: српска политичка елита је писмена. Стога нема потребе да терамо децу из собе када политичари стану да се гађају непостојећим облицима глагола требати (који је, јадан, безличан, па се не каже, рецимо, „деца требају” него „деца треба” да расту). Но, српска политичка елита једноставно не зна граматику, па тако од једног потпредседника владе слушамо како „радници и послодавци требају да постигну споразум” (Ђелић), а од другог како „сви требају да разумеју да је питање Косова веома тешко” (Дачић). Са левог крила онда напада министар Дулић са изјавом како „полиција и правосуђе требају да раде свој део посла”, а са десне стране ту је министар Петровић који нас теши да „грађани не требају да страхују од поскупљења”. Са задње линије министар Ћирић кик-сервисом шаље наук да „добри закони требају да се мењају како се ситуација мења”, као ципеле, претпостављам. По речима премијера Цветковића „то је оно на чему требамо да радимо још вишеу наредном периоду”, и ја у то безусловно верујем, од почетка па до краја. А деца нека слободно гледају и слушају, и нас и њих, па нека се угледају на кога год хоће, њихова ствар – нису мали.