Одличан се текст недавно појавио на блогу Тржишно решење, у коме се за неколико секунди разбија илузија да је инфлација у Србији последица раста светских цена хране. Јер, кажу, ако је поскупљење хране глобално, како то да је једино код нас инфлација од прошлог јуна до данас скочила са 4,2 на 14,1 одсто, а да нигде другде у региону, а богами ни у Европи такав раст инфлације није забележен! Блогери то објашњавају тиме што ми много једемо, па је стога утицај цена хране на инфлацију много већи код нас него код пословично неухрањених Хрвата, Босанаца или Мађара.

Е сад, проблем је изгледа у томе што су најозбиљније српске институције попут Народне банке и српске владе поверовале блогерима са Тржишног решења! Новине су пуне наслова – Гувернер тражи хитну стабилизацију цене хране, Храна гура инфлацију и све тако, а у влади засукали рукаве и – удри!

Најпре су увели потпуну рестрикцију извоза пшенице и брашна. Да би после неколико дана увели квоте на (потпуно забрањени) извоз брашна, а затим дозволили бесцарински увоз жита. Зашто ли су онда забрањивали извоз, остаје мистерија. На крају је министар Петровић најавио да ће ускоро представити планове за аграрну политику до краја 2011. године јер је права намера министарства да подстакне производњу и да повећа извоз, можда управо овај који су сада забранили, зашто да не.

Онда је хлеб „сава” добио цену од 54,22 динара, влада је тако прописала. Нисам га никад купила јер ми није јасно како би ми касирка вратила кусур од 78 пара. Ако би ме, што је највероватније, предухитрила питањем „комшинице имате ли ситно” само бих се изнервирала, јер како да набавим те 22 паре када тих кованица одавно нема у оптицају? И за кога је прављена ова представа, стварно?

И онда долазимо на питање – како то да нигде у региону инфлација није скочила? Ево како. Најпре, нигде као у Србији власти нису толико прегревале агрегатну тражњу, то јест потрошњу. Ко све у Србији није узео повољан кеш кредит, коме све нису опрошћени дугови, ко све није добио субвенције од 1.000 евра по радном месту? Ево, јуче у новинама пише – Удвостручене субвенције у још 11 градова. Подстицаји за производни сектор, кажу, кретаће се од 4.000 до 10.000 евра. Сви се утркују ко ће више пара да убаци у оптицај. Сетите се, пре једно месец дана, чак је и Министарство за животну средину објавило да даје хиљаду евра и бесплатан паркинг сваком купцу еко-аутомобила. Ова мера ће се односити на најпродаваније аутомобиле у Србији (иЕвропи), као штосу „пежо 207”, „фијат пунто” или „поло”. И од тада не могу да се начудим: зашто би неко са хиљаду евра (!) подстицао куповину већ најпродаванијих возила?

Када томе додамо јануарско и априлско повећање плата и пензија, зар је стварно нејасно да је морало доћи до раста новчане масе? А ако производња није порасла у истом проценту, а није, то што смо добили зове се – инфлација.

И онда лепо видимо да је дијагноза била скроз погрешна, да није ствар у ценама хране и забранама извоза, већ да инфлацију изазивају неумерени новчани поклони српске владе. У земљама у којима тога није било, људи су на раст цена хране реаговали смањењем расхода – на све остало. Па су те друге цене онда стагнирале или падале, те инфлација, упркос глобалном расту цена хране није расла чак ни у земљама прилично сличним нама, као што су Босна, Црна Гора или Хрватска. Ко не верује – нека погледа графикон.

Једино што ме брине је чињеница да нико на политичкој сцени у Србији у овоме не види ништа лоше. Шта нам у вези са овим питањем нуди опозиција? Судећи по изјавама – не нуди ништа, осим тврдње да су сада на власти ,,све сами лопови”. А пошто је добро познато да се инфлација лечи сувим поштењем, више нема разлога за бригу. Дивна будућност стоји пред нама, шта год нам избори донесу.

Него, стварно, када је све ово са инфлацијом започело? Почело је крајем јуна 2010. године, баш некако у време кад је Јелашић отишао са функције гувернера и када су људи у Србији почели стварно много да једу.

професорка Економског факултета БУ, чланица ЦЛДС-а