Једно
је сигурно: у редовима оних који су стварали Г17 плус питање попут овог
– шта ће нама ММФ, било би незамисливо! Јер, земљама које спроводе
реформе ММФ је увек потребан, чак и кад су власти сигурне да воде
најбољу могућу политику. Свака провера, сваки међународни извештај
смањује такозвани ризик земље, што уверљиво брише ону страшну слику о
Србији из доба кад су на власти били Милошевић и његови радикали. Али
сада министар Динкић најављује да Влада Србије неће обновити аранжман
са ММФ-ом. Зашто?
Ко је пратио новине у последње време знаће
шта би то мисија ММФ одмах могла да оспори – то је онај, сада већ у
„Службеном листу” озакоњени велики петогодишњи Национални инвестициони
план, „тежак” око милијарду и двеста хиљада евра, где петорица наших
министара себи лично дадоше овлашћење да тело, тј. они, „врше оцену и
избор пројеката…”, „установљавају процедуре за њихову оцену…”,
„разматрају и одлучују о примедбама…”, али и „прате спровођење
појединачних секторских пројеката…” Дакле, овај кадија не би само тужио
и судио, већ би пратио рад затворских служби, као и васпитно-поправни
живот у домовима.
Све то ипак писцу ових редова није деловало
претерано узнемиравајуће, знајући којом је брзином ова влада одустајала
од сопствених авантура сличног типа у тренутку доласка мисије ММФ. Тако
је и први развојни буџет из 2004. године, са много већим легалитетом и
с много мање централно-планских амбиција од овог новог документа,
„пук’о” као балон под притиском ММФ-а, те од планираног буџетског
дефицита тешког 45 милијарди не остаде ништа. Исто је било са намерама
владе да унедоглед продужи и увелико обесмисли процедуру за
приватизацију НИС-а; није успело, реформа је ишла темпом који је ММФ
тражио. Уз то, сама влада потпуно је променила своју реторику и почела
да се хвали успешном сарадњом с међународним организацијама. Ипак,
признајем, политички је наивно било претпоставити да ће „наши” два пута
изгубити утакмицу на исти начин, када већ имају шансу да овога пута
избаце судију из игре.
Но рећи ће многи, Бразил и Аргентина су
такође „избацили” ММФ из земље, па ником ништа! Али треба знати да баш
и није било „ником ништа” и што је много важније, то уопште нису тако
сличне приче. Бразил је, наиме, одустао од споразума са ММФ-ом, али
није променио економску политику, напротив. Инвеститори се томе
претерано не радују, наравно не стога што им ММФ недостаје, већ зато
што влада мора још драстичније да подиже каматне стопе да би смањивала
инфлацију (што је стари захтев Фонда), а све то у намери да увери те
исте инвеститоре да се ни у одсуству Фонда економска политика неће
мењати. Дакле, то је цена одласка ММФ, која се мора платити и када не
мењате политику. А најбољи доказ да је Бразил не мења пружа министар
финансија Антонио Палочи који непрестано инсистира на смањењу дугова и
обарању инфлације, истичући да то мора да буде владин приоритет, не
зато што је ММФ тако рекао, већ зато што је то у националном интересу
Бразила.
Аргентина је од Фонда одустала у деликатнијем тренутку,
када је заправо било потребно да се настави и убрза привредни раст. А
деликатност тренутка управо се састојала у томе што су инвестиције
премале, а страни инвеститори некако не воле то што председник Кирхнер
шаком и капом дели привилегије својим фаворитима и ствара веома мутан
привредни амбијент. Да је ММФ тамо остао, дошло би до оштрог пада
инфлације, која је крајем прошле године већ била прешла 12 одсто.
Уместо бразилског рецепта, дакле уместо рестриктивне фискалне политике,
Кирхнер тај проблем решава „заобилазно”, административном контролом
цена, баш као што и код нас влада обилази самопослуге и прети да ће
административно смањивати марже. Уз то, ММФ је најављивао измену
политике према приватизованим јавним предузећима како би инвеститори
добили један средњорочно предвидив привредни амбијент. Овако, без
Фонда, инвеститори ће о поузданости привредног амбијента Аргентине
морати да питају кабинет председника Кирхнера и да му онда верују на
реч.
Као што ће, након најаве владе да нема намеру да
продужава аранжман са ММФ-ом, „наши” страни инвеститори морати још
озбиљније да схвате прошлонедељну изјаву министра Париводића о томе да
ћемо за десет година ми у Србији имати 10.000 долара по глави
становника. Пошто то одговара просечној годишњој стопи раста од преко
12 одсто, инвеститори ће лако увидети да нам је намера не само да
достигнемо, већ да чак удвостручимо темпо којим су напредовали Азијски
тигрови, што – зашто да им не предочимо и то – нико на планети Земљи
никада није успео да оствари. Уз Национални инвестициони савет, а без
оног напорног ММФ-а, Србија стварно почиње да личи на ону песмом
опевану лудницу, у коју, ипак се надам, ваљда немају намеру да нас
врате.
Даница Поповић
Професор на Економском факултету
у Београду и сарадник Центра
за либерално-демократске студије |
