Стиглиц и ја

Десило се и то: ваша колумнисткиња расправљала са Нобеловцем, Џозефом Стиглицом, па да вам препричам како је то изгледало - кад сам већ победила у расправи. Где то? Ево где: у Истанбулу, где је пре десетак дана била Годишња скупштина ММФ-а и Светске банке, сећате се, наравно. Огроман неки нови конгресни центар, не знам треба ли да кажем како су тамо спратови испод, уместо да буду изнад земље, па ухватиш себе како се пењеш, рецимо, са минус петог на минус други спрат! А при сваком уласку скенирају ти телесну температуру, да не уђе на конференцију онај нови вирус, невероватно савремено и језиво, зар не?

А тамо, на конференцији, много важан свет - да кажемо - врх земаљске кугле. Од Штрос-Кана и Зелика, до све неких председника влада и неких значајних директора, па онда гувернери, нобеловци (комада један)... А тек предавачи - све познатији од познатијих, из целог света! Ми, публика уживамо: неко слуша, неко коментарише, неко спава... све сам улоге испробала, и свака, верујте, има својих чари!

Али ко би спавао на секцији на којој уводно предавање држи главом и брадом Џо Стиглиц! Онда све постаје занимљиво, почев од тога шта ће модератор прво рећи – хоће ли га, наиме, прво преставити као Нобеловца или као професора на Универзитету Колумбија, или можда ипак најпре као аутора планетарног хита, књиге „Противречности глобализације“? Представили су га најпре као професора и то му се уопште није допало, баш се лепо видело.

Само предавање било је веома учено, паметно и веома духовито. Тема – ко треба да управља светом, да ли Г-20 или Уједињене нације, а све то поводом потребе да се што пре обузда финансијска криза. Прилично се обрушио на америчку политику, али на мени неочекиван, да кажем, потпуно неолибералан начин. Све оне банке за које је америчка администрација рекла да су „превелике су да пропадну“, Стиглиц каже – да треба да пропадну! И оне америчке фабрике аутомобила, каже, требало је да оду лепо у стечај, а не да држава плаћа те неефикасне и неспособне менаџере, раднике и управу. Јер, каже, није проблем Америке у томе колики је дефицит већ у томe каква је структура расхода, а оваква структура никако и никада не доводи до привредног раста. Мојим неолибералним ушима ова прича, наравно, сасвим је одговарала, али – и даље сам се чудила - ко би рекао да ћу ово од њега чути!

Ипак, наставио је Стиглиц, и неолиберализам треба да пропадне, а ја помислих – добро је, нисам промашила предавање, ипак је то стари, добри, Стиглиц. Свет треба да прихвати једну нову, наднационалну валуту, коначно је рекао. Јер, још од 1944. године носећу улогу у светском финансијском систему има долар, а захваљујући томе Американци једини могу да штампају новца колико желе и да се онда задужују и праве дефицит, а то је неправедно, јер то нико други сем њих не може да уради. Стога, неколико пута је подвукао, он предлаже да се свет мора договорити о томе да се уведе нова светска валута, а долар да оде у историју.

И онда – ја. Научили су ме одавно, када улазиш у расправу, не отварај све теме, него једну једину, успешна расправа више од тога не трпи. Па се мислим. Да ли да питам - добро, професоре, како то да неолиберализам треба да пропадне ако и сами тврдите да несолвентне фирме и банке треба да банкротирају? Јер ако неолиберализам пропадне, онда тек нећете моћи да отерате банке и аутомобиле у стечај, ето то је проблем. Или би било боље да се обрушим на једну његову узгредну напомену о томе како је једино у социјализму држава стварно бринула о људима (а они од те бриге бежали у емиграцију кад год су могли)? Али помислих, па није ти ово Ивица Дачић, па да га прозиваш за грехе социјализма, овај човек овде чак није ни одговоран за њих. Не, најзначајнији на конференцији свакако је био његов предлог о новој светској валути, а ту је највише фаулова и направио, па ми та тема баш некако најзгодније дошла.

И тако, питам ја, а зашто ви, професоре Стиглиц, никако нећете да кажете овом аудиторијуму да овај ваш предлог о новој светској валути у ствари уопште и није ваш, него Черчилов и Кејнзов, а потиче из давне 1944. године? И што је још важније, именована господа Черчил и Кејнз нису успели да убеде Рузвелта у ваљаност те будуће светске валуте, која би се звала банкор, већ је уместо тога настала ера владавине долара. Шта се то, професоре, променило у светској политици, па ће сада Обама пристати да се одрекне бескаматног кредита у висини емисионе добити коју Америка - још од 1944. године - остварује при свакој примарној емисији новца?

Стиглицов одговор био је фантастичан. Уместо „ја предлажем нову валуту“ једноставно је почео да говори – Кејнзов предлог о новој валути... и то тако природно, као да је од почетка једино тако и говорио. Уз то, додао је како мисли да је вероватноћа да нова светска валута уопште заживи веома, веома мала и да је он ту у ствари јако скептичан, као да пет минута пре тога није најозбиљније, сам, и ничим изазван - управо ту идеју заговарао.

И наравно да сам тада морала да га упитам – Али, ко је овде први рекао да је идеја о новој светској валути сумњива – Ви или ја? И добих признање, наравно, јер није ни могло друкчије.

Победа, па да.