Од августа месеца, другови и другарице, нема више пробања наочара по оптичарским радњама! Оквире ћемо куповати као кајмак у самопослузи – покажи прстом, па шта ти дају. Зашто, питате се? Е, па зато што у августу ступа на снагу један правилник, који баш то прописује – дакле, нема више „самопослуживања медицинским средствима од стране купаца”. А на нове моделе „фирмираних” наочара слободно заборавите, ни тога више неће бити. Пошто ће се процедура увоза продужити на скоро годину дана барем ћете бити сто одсто сигурни да су оквири које будете купили – изашли из моде. Али мислио је законодавац и на оне који ретко мењају оквире: ни поправке наочара више неће бити, та услуга једноставно није предвиђена, и тачка. Мене ипак копка нешто друго: у којој је то Европској унији наш законодавац видео такав правилник?

Пошто се добро сећам оних озлоглашених „јуловских” закона, неке ми ствари у овом документу поприлично заударају, као да су преписане из неког тадашњег документа. Рецимо, одредба о квадратним метрима. Ево шта каже овај правилник: „Специјализована продавница мора имати просторије, односно простор у укупној површини од најмање 35 метара квадратних, и то: 1) за продају и издавање медицинских средстава површине од најмање 15 метара квадратних; 2) за складиштење и чување медицинских средстава површине од најмање 10 метара квадратних; 3) канцеларију површине од најмање шест метара квадратних; 4) гардеробу и санитарни чвор”.

На страну све друго, али ово са гардеробом је врхунско достигнуће! Па како се нисам тога и сама сетила, када је добро познато да у свакој продавници, санитетској нарочито, људи већ с врата скидају гуњеве и капуте, ваде печено пиле из новина и на разне друге начине стварају топлу, домаћу атмосферу.

Али какве све то везе има са „јуловским законима”? Има, и то велике, нисте ваљда заборавили? Овакви правилници су као рођени за истребљивање конкуренције, а ствар одлично функционише. Овако: законодавац измисли правила по мери онога ко га потплати, па онда остали на тржишту лепо – пропадну, јер не задовољавају неке небулозне услове. Зар то није фантастично? Управо ће се то вероватно десити тим јадним оптичарима који немају канцеларију или гардеробу, коју сваки поштени добротвор и мецена нашег законодавца сигурно, али сигурно има!

Имали су ти правилници још једну сврху, и тада, као и сада. Служили су, наиме, као средство за присилно и лажно запошљавање људи. За отварање спољнотрговинске фирме у доба Јула, рецимо, радило се овако. Они ти пропишу да треба да имаш простор од 30 квадрата, три стола, три столице (не шалим се), два запослена радника, и све тако. Онда ти (наравно) не запослиш никога него само пријавиш неког од родбине, као, да ради код тебе, да их задовољиш. Законодавац задовољан, запосленост у земљи „као” расте – милина. Кога је још брига било што таквој фирми никакве просторије, никакве столице, нити радници нису били потребни, јер би увек радио само један човек, уз помоћ једног факса и два телефона, који се, као што је добро познато, могу држати и поред кревета.

И ево да кажем и најважнију ствар – сви су такви лоповски правилници одлетели у ђубре након оног петог октобра, двехиљадите године.

И зашто се сада све то поново дешава? Дешава се због тога што се у Србији ниједан посао никада у ствари и не заврши, овде се све непрестано урушава. Али зашто, питате се?

Еееееее, па урушава се најпре због оне Чедине зебре, кад младог апаратчика ниси могао да утераш да прелази улицу где цео свет то чини него си цео систем због њега изменио, тако је почело. Да прескочим средину (а томове би о њој свако од нас могаонаписати), сада имамо министра полиције који се ’ладно не одазива судском позиву, што је, наравно, неупоредиво мање важно од тога што се сви у влади и држави праве да ништа нису ни видели ни чули. Колико јуче, министар Мркоњић бахато изјављује како неће да везује појас у аутомобилу, јер је дебео, каже, па због тога не може да поштује закон чији је предлагач!!! Када тако градиш државу, није ни чудо да они ситни, који зараде тек покоју хиљадарку од неког правилника, почну опет тако злокобно да кроје судбину хиљадама људи да би онда сви заједно почели да пропадамо.

А видите, знам једну оптичарску радњу у Београду са излогом цветним и лепим као да је у Паризу, у којој власница уме (најозбиљније) да понуди неодлучној муштерији да понесе кући два-три оквира, па да их врати за дан-два, кад се одлучи. Ове радње и овакве услуге више неће бити, јер та радња нема ни гардеробу, ни канцеларију, а вероватно ни складиште од 10 квадрата. А то ће јој, по одлуци министра здравља, а по питај бога чијој креацији, одједном постати неопходно. Како да не, драги министре. Како да не.

професорка Економског факултета, чланица ЦЛДС-a