ТРЕБА ЛИ ПРЕЋИ НА КАВИЈАР?

Добро, ако се мало уозбиљим, питање из наслова постаје: Треба ли прећи на евро? А одговор гласи – наравно да треба. Тешко би се и могло бранити неко друго становиште, када чак и наш гувернер признаје да највећи део своје уштеђевине држи у еврима (за нас остале да и не говорим). Дакле, требало би прећи, само не може. Не дозвољавају.

За оне који нису знали, чак ни након уласка у Европску унију, нове чланице не могу онако лепо, по аутоматизму, да пусте евро у оптицај: тако нешто је, наиме, забрањено. Естонци су, надајући се да ће до 2007. године проћи чистилиште која се зове „укључење у ERMII”, већ били исковали металне новчанице, све им пише (на естонском ваљда) оно „EESTI 2007”, кад оно – ништа, мораће најмање до 2011. године да користе своју стару валуту, круну. Ништа не помаже ни то што на све начине, па чак и увођењем двојне валуте, покушавају да убрзају ствар. Од три кандидата из прве групе (Естонија, Литванија и Словенија) све тестове прошла је

Земље Еврозоне ```` Нечланице са плив. курсом ```` Нечланице које користе евро ```` Нечланице са валутом фиксираном за евро	ERM II (земље у „чистилишту“) ћћ Чланице ЕУ са  пливајућим курсомом  валутом ```  Чланице ЕУ   са валутом фиксираном за евро

само ова последња. А следећи члан клуба, тешко да би човек погодио, неће бити ниједна од преостале две, већ Словачка, која је у трку ушла нешто касније, али је прва задовољила све оне чувене мастришке критеријуме (инфлација, дефицити, дуг итд) да би се потом успешно укључила у ERMII и испунила све прописане захтеве, рецимо, да у року од две године ниједном не девалвира итд. А за остале који су „на чекању” – изгледа да ће ствар да потраје. Мађари су проценили да немају шансе да пређу на евро пре 2012. године, јер имају велики фискални дефицит, Румуни типују на 2014. годину, због огромног платнобилансног дефицита, и све тако. Али је баш занимљиво, овако са велике дистанце, посматрати како се у том процесу земље – или људи – страшно мењају. Ето, министар финансија Словачке сматра да је прелазак на евро, планиран за јануар 2009. године, дошао у најгорем тренутку! Цене хране, наиме, расту, и биће тешко објаснити грађанима да инфлација (од испод 3,2 одсто или тако нешто) неће бити изазвана преласком на евро, него неким другим факторима. Благо Словацима, шта рећи.

Али како то да су Црна Гора и Косово, од доласка Унмика могли без питања да уведу евро, а ми да не можемо? Ево како. Званична (и ништа не помаже што није истинита) верзија гласи да су власти Црне Горе, а богами и Унмика биле забринуте да би Милошевићева Србија могла да употреби динар као средство за њихову економску и финансијску дестабилизацију. Е онда, да би се Србија онемогућила да изврши још једно злодело, Црногорци добише помоћ Запада за увођење немачке марке, које су касније конвертовали у евре. Дакле, види се лепо да ништа нису радили сами, а да нису најпре покуцали на права врата, тамо где се пише историја.

Најпре треба рећи да би Србију од „дивљег” преласка на евро одмах одвратили, најпре због величине земље. Црна Гора је чинила једва пет одсто заједничке државе (често смо је стога називали „статистичком грешком”), а сама Унија је преко овако малог „слепог путника” прешла прилично лако, тако рећи неприметно. Дакле, превелики смо за шверцовање. Но, још је важније то што бисмо једностраним преласком на евро прилично обесмислили цео злогласни механизам ERMII, због кога ће Румуни чекати на евро до 2014. године, а Пољаци вероватно и дуже, а ми – ни дан! Ако тај наш маневар не би био протумачен као „ново српско неваљалство”, ја не знам како би био протумачен. А и „тајминг” за овакав подухват није баш идеалан, јер смо већ (својом вољом) започели процес придруживања Унији, те се од тада о сопственим потезима не питамо само ми, него се питају и они.

Не кажем да увођењем евра не бисмо много добили – препознатљиву валуту, која смањује ризик инвестирања и која елиминише ону злогласну „девизну клаузулу”, јер би дугови и зарада коначно били у истој валути, и када би врући капитал вероватно потражио ризичније дестинације. Али без обзира на то што се неки возе, а да нису платили карту (нити би имали чиме), изгледа да ћемо ми морати да зарадимо свако зрно кавијара. А прилично је скуп, мислим, у радњи кад се купује.

Професорка Економског факултета и чланица ЦЛДС-а