|
|
Таоци свога премијера
Али,
заиста, ма колико да сматрам да Косово јесте Србија, одувек и заувек,
зар стварно треба у тишини да гледам како расте притисак на девизни
курс, или како инфлаторни притисци све више јачају, или како монополи
пуштају пипке, а овај најновији прети да нас удави?
Знате ли по чему се оне праве, зреле демократије разликују од ове наше?
Геометријски гледано, и тамо и овде је у питању пирамида – на врху је
вођа, а ми, мали људи, негде смо при дну (где нам је и место, рећи ће
многи, а ја ћу да се сложим). Е сад, разлика између њих и нас је у томе
што та њихова, зрела демократска пирамида стоји на својој основи, те ко
год да се нађе на врху, све и кад би хтео, никако не би могао да
„добаци” све до основе, јер бројне институције – независно судство,
пристојни закони, слободно тржиште, независни медији – чувају мир
свакодневице од самовоље политичара. А ова наша, српска пирамида, она
пак стоји на темену. Када боље размислим, мора бити да и ми тешко
падамо своме вођи, кад му вечито седимо на темену, али биће да ипак
теже пада он нама. Јер како год да премијер Коштуница одлучи да се
помери, он помера и све нас, и то увек у потпуно непознатом правцу.
Европска унија? Руска губернија? Или савез са нашим традиционалним
пријатељима из Украјине, Белорусије и југоисточне Азије?
Али
ако ми неко сада помене како се та „радикална скретања” нашег премијера
сасвим јасно виде на берзи, неће бити у праву! Па наша берза је дубока
колико и лавор воде, а вредност акција у Србији може се кретати у ком
год хоћеш правцу! Берза, додуше, реагује логично: вредност акција пада
када Тома Николић преузме Скупштину, а расте када Тадић добије изборе,
али се она већ наредног дана враћа у почетно стање, или пак наставља да
се креће на неку другу страну. Па ко ће се бојати радикала зато што
вредност акција пада само у току једног дана, еееее, моји
аналитичари.... немојте то више помињати. Заборавите дакле берзу у овом
контексту, јер је средња класа, из које треба да се регрутују мали
акционари, тек у настанку. Биће то важан привредни сеизмограф, али сада
није. А плашити људе кокетирајући сценаријем Велике економске кризе из
тридесетих година прошлог века, оно као: крах берзе, масовна
незапосленост, то нама преплашенима, уопште није потребно.
Девизно
тржиште је, међутим, друга ствар. Претњу да динар проклиза с правом
доживљавамо као опасност, јер зарађујемо у динарима, а тргујемо и
штедимо у девизама. Поврх свега, још се добро сећамо како нема тих
девизних резерви које могу заувек да бране курс ако крену политичке
турбуленције, када сасвим извесно наступа следећи сценарио – спорији
долазак страних инвеститора – мањи прилив девиза – већа конверзија
динара у девизе – што све ствара притисак на поскупљење евра, односно,
на пад динара. Настаје, што бисмо ми стручно назвали, самоиспуњавајуће
пророчанство: ако привреда слаби, слабиће јој, наиме, и валута. А
управо овде лежи права, масовна опасност по наше новчанике – за колико
динар проклиза, за толико расту наше кредитне обавезе. Стране банке су
знале како да се заштите, ми то тек треба да научимо.
А шта је
заштита? Па рецимо, заштита се састоји у томе да се уместо царства
небеског јавним добром прогласи царство земаљско, што је једини начин
да српска демократска пирамида престане да жонглира на свом темену. Да
се, а то је у великој вези са овим, једном разобличи прича о поштењу
као таквом, које је ухватљиво колико и ластин реп, и већ афирмишу они
који умеју да граде транспарентне институције. А институције ваљда
служе да се исто то поштење заштити на свима видљив начин, у сваком
тренутку. Заштита је и у томе да се премијеру непрестано испоставља
рачун за оно што нам ради, чинећи нас таоцима своје дневне политике.
Не
ради се овде о томе да ће српску привреду или девизни курс (али берзу,
рекох, неће) да уништи то што је наше придруживање Европи прошле недеље
заустављено тек за неколико дана, барем да не будемо прва држава која
ће признати независност Косова и Метохије. Не, не. Ради се о томе да
смо шест месеци прошле године чекали да се састави влада, да су све
институције и онда биле блокиране, а све реформе заустављене, сасвим
беспотребно. Ради се о томе да се Србија три дана тресла, када је
премијер изабрао Тому Николића за тродневног председника парламента.
Ради се о томе да премијерова странка сада продаје НИС под условима
који су све само не тржишни, правдајући то исплативошћу будућег руског
гасовода. Као да се гасовод не би исплатио да је НИС продат на тендеру,
а не овако, као у најбољој Милошевићевој традицији, баш као у доба када
је Телеком продат Италијанима, а знамо како је то изгледало...
Али
ни та продаја НИС-а још увек (срећом) није сасвим извесна, јер је до
сада са Русима потписан само Споразум, а како раније рече један високи
функционер ДСС-а, потпис није Свето писмо, па ти види. И уопште, како
год ми да гласамо, ко год да добије већину гласова, ми појма немамо
како ће сутра изгледати наша државна политика. Зависиће од премијера.
Можда ће се премијер одобровољити и пристати да се наставе преговори са
Европском унијом. А можда и неће, можда ће прогласити ванредно стање, а
после неће никада више преговарати са Европском унијом, као у оној
пословици када се поп наљутио на село. А сви ми који данас потежемо ове
тако минорне теме – курс, цене, берза, монополи – још једном ћемо бити
издајници. Али, заиста, ма колико да сматрам да Косово јесте Србија,
одувек и заувек, зар стварно треба у тишини да гледам како расте
притисак на девизни курс, или како инфлаторни притисци све више јачају,
или како монополи пуштају пипке, а овај најновији прети да нас удави?
Сада
је већ сасвим извесно да Србија, док је премијера Коштунице, никада
неће постати досадна земља, како нам је то он сам у свом првом
обраћању, давне 2000. године, залуд обећао. Јер у досадним земљама
свакодневни живот нимало не зависи од воље само једног човека, док овде
ствари стоје управо супротно. Наглавачке.
(Аутор је професор Економског факултета
чланица Центра за либерално-демократске студије)
Даница Поповић
Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар
|
| Подаци о члану |
 |
|
 |
| Изјава недеље |
|
“Од Тачија сам добио трактор с приколицом, а можда ми послужи да у њега натрпам породицу и иселим се.”
Славиша Славковић, српски сељак из Рабовца код Липљана
Прочитајте све изјаве  |
|
| Политика |
|
|
|
|
