Да људски живот у Србији нешто вреди никада не би ни било рафинерије у Панчеву, надомак Београда, или би је већ давно изместили негде на неку пољану. Да смо Словенци вероватно бисмо све загађиваче преместили тик до хрватске границе или тамо негде. Али овде није тако, а прети да буде још горе. Ако се,наиме, догоди да НИС, све са рафинеријама, буде продат Русима, сигурна сам да ће у Србији људски живот тада вредети много, много мање. Кад ни сама српска држава не жели (а не жели) да пропише нити да спроводи драконске санкције према загађивачима, зар неко стварно мисли да ће то било који инвеститор, сам од себе, у туђој земљи урадити?

И ту нам, у ствари, Руси нису важни. Није важно ни то што обимне анкете говоре да у Русији три четвртине становника (72 одсто) мисли да им је екологија у очајном стању, а међу њима је још више Московљана (83 процента), који су озбиљно забринути еколошком ситуацијом. Потенцијални купци нашег НИС-а управо су значајан генератор оваквог еколошког стања у својој домовини. То је, наиме, њихов, руски проблем. Наш проблем су овдашња загађења, државни монопол на увоз деривата нафте и немогућност да Србија постане уређена држава, јер то наша држава не жели.

Да је ово уређена држава, зар би Србији још увек био потребан монопол на увоз деривата нафте? Увела га је, да вас подсетим, Ђинђићева влада, не би ли се земља отарасила оних „увозника” који су диљем Србије продавали бензин у кантама. То је време тако далеко за нама, а монопол – остао. Што је и логично: када некоме даш толику моћ, да буде ексклузивни произвођач горива, како се таква моћ уопште и може одузети? И да додам много ми се допада један детаљ који се у јавности ретко помиње – а то је да овај монопол Руси имају намеру да задрже. Кад већ наши немају намеру да га пре тога укину, а очито је да немају такву намеру. Је ли ово, људи, стварно могуће?

Е сад, као што непрестано понављам, сва српска јавна предузећа у ствари раде на производњи великих пара у чије се токове онда дебело уграђују српске политичке партије. По хајдучком принципу расподеле плена (глава–глави), НИС сада у целости (и директоре и управни одбор) држи Демократска странка, па није чудо што не може сама себи да уведе драконске казне за загађење. Тако да треба – а то покушавам да кажем од почетка – за сваку честицу канцерогене прашине у Панчеву захвалити управо самом врху Демократске странке и њиховом начину схватања државе и управљања јавним предузећима: отми управљачка права од поражене партије, постави своје људе и финансирај своју странку. Визионари. Само да додам – од 500 највећих фирми југоисточне Европе, НИС је на двадесетом месту, а Мишковићева империја, Делта М, тек на сто шестом. Тек да осетимо колике су то паре, и колика је то моћ.

И све то ћемо продати за 400 милиона евра, што је тек десетак процената више од цене добијене за Робне куће „Београд”? Врло вероватно. Додуше, ако НИС не продамо, биће одлично: из Панчева нас неће тровати странци. Него ће наши. Они „наши” који се против монопола боре тако што сами гаје највећи и најуноснији од свих монопола. Ипак, ако НИС сада не продамо, сумњам да ће више икада бити речи о његовој приватизацији. Ионако је Србију на ту сумњиву работу натерала она ранија мисија ММФ-а, душмани и непатриоте, дакле.

Али кренимо брзо даље, немамо времена за плећке и харамбаше, мада ипак треба поменути да међу ситнијим ребарцима тренутно имамо једну важну политичку трговину. Парламентарна већина некако не може без подршке СПО и озбиљне су индиције да ће на место председнице управног одбора Телекома доћи Даница Драшковић, раније по занимању уредница листа „Српска реч”, иначе у пензији. А, ето, добро се сећам како је изгледало када је на тој столици седео Љубиша Ристић, по занимању режисер, и не могу да одолим да то не поделим са вама: изгледало је страшно. Али је тада владао ЈУЛ, а ми смо живели у уверењу да када се једном њих решимо, таква политичка (зло)употреба јавних предузећа више никада неће бити могућа. Али могућа је. И кад је већ тако, треба чланове управног одбора посаветовати да на састанке више не износе (пуне)флаше киселе воде, или барем да пазе да свакако седну подаље од нове председнице, ако примете да је тог дана нешто љута.

Идући, надаље, од ребара ка политичким дуван-чварцима, приметићемо и то да неким новим амбасадорима никако не треба дозволити да носе оловку, да се не би догодило да нам случајно потпишу независност Косова а да цео свет помисли да се то десило по овлашћењу председника државе (кад већ није), па да се не брукамо.

Ако сте помислили да данас шетам са теме на тему, варате се грдно, од почетка причам о политичким распродајама у Србији: монопола, Телекома, територије, чега стигнемо. И само за крај да додам да мислим да би онда добро било да министар просвете из школског програма избаци ону Нушићеву песму „Два раба”, кад ни после сто двадесет година никоме њена порука није допрла до мозга. Ако министар не буде хтео целу песму да избаци (можда би за њега то био превелики политички залогај), барем нека више не буде оног „... српска децо што читати знате, из овога поуку имате”, када је већ једина поука коју нам ова његова коалиција сервира управо она Нушићева: „Српска децо, не муч’те се џабе, уместо хероја постаните – бабе”.

Професорка Економског факултета у Београду и чланица ЦЛДС-а