Ова врућа тема – како спречити отказе – просто захтева разраду у две варијанте, које се разликују у процени наше тренутне позиције. Варијанта 1: Србија је држава у којој важе правила пословања цивилизованог света. Варијанта 2: Србија је предузеће, чији је већински власник Демократска странка, угледни члан Социјалистичке интернационале, док је мањинско власништво у рукама Социјалистичке партије Србије. Како видимо, ове варијанте се драматично разликују по томе ко у привреди има главну реч, што ће пресудно утицати на судбину наших радних места. Значи, сада је најважније да утврдимо у којој варијанти Србије ми то у ствари живимо.

Ако смо озбиљна држава, онда ствари лоше стоје. Судбина радних места тада највише зависи од тржишта, а оно је ових дана прилично климаво. Ево, већ је почело: у најбољој српској фирми, „Ју-Ес-стилу”, нешто су утишане оне високе пећи, док је део радника премештен на нека споредна радна места. Ако мене питате, то се зове веродостојна објава да ствари по запослене стоје врло лоше. Сад, има ту једна потенцијално утешна ствар коју је поменуо и премијер Цветковић, а то је да ти радници ипак нечему служе (а служе да праве профит), те да ако послодавац процени да су тешкоће само тренутне, он их и неће отпуштати, јер он сам на тај начин најмање губи. Али ствари не остају исте. Послодавац у току кризе обично одустаје од фиксних зарада, а исплате повезује са пословним успехом, што значи да ће се наднице аутоматски смањивати ако ствари крену лоше. Или, ако буде још горе, послодавци често свим радницима преполове радно време (и плату, наравно). Тамо где ни то није могуће, а ситуација се не поправља, деле се откази. Колики део привреде то захвата и колико то траје, тешко је рећи. Свака рецесија бивала је другачија, а у најгорем забележеном случају (она депресија из двадесетих), трајало је три године, а стопа незапослености у једном тренутку у САД достигла је максималних 24,9 одсто. Што му дође скоро исто као у Србији крајем просперитетне 2007. године, када је стопа незапослености износила 24,5 одсто.

Е сада, није то исто, незапосленост у озбиљној држави и ова наша незапосленост, јер кажу да у Србији барем трећина незапослених ради на црно, те када би се те и још неке друге ствари укључиле испало би да је незапосленост почетком ове године износила „тек неких” 18,8 одсто. А зашто ли се толико хвале како су је до данас смањили на 14 одсто – када број радних места у Србији годинама стагнира – то стварно не знам.

Ни запосленост у Србији није исто што и запосленост у некој озбиљној држави, јер код нас има појава којих другде нема. Рецимо, вишак запослених. Пола да отпустиш, често чујемо, а да не приметиш разлику. И ту настаје страх. Ако радници, како смо већ рекли, служе да праве профит, а део радника нити га прави, нити га је икада правио, зар неће послодавци искористити ову рецесију да све њих лепо отпусте, као, криза је, шта можемо, и готово. Да сам послодавац то бих свакако покушала, а сигурна сам да бисте и ви. Овде је ствар додуше врло шкакљива, јер су се нови приватни власници обавезали да вишак запослених неће одмах отпуштати, али...

Није све тако црно, напротив. Ако они на Западу немају резервну варијанту, ми је имамо. Нама председник државе већ небројено пута поручује да је „одбрана радних места најважније државно питање”. Судећи по томе, ми живимо у варијанти 2, што ће рећи да смо ми у ствари – предузеће, у коме су власници решили да укину отказе, како у својим, тако и пријатељским приватним подружницама, што су, наравно, спремни и да плате.

И онда би преостало само питање – одакле паре, када их нема? Е, то ви само мислите да нема. Има их у НИП-у код Верице Калановић где, по њеним речима „никада није урађена права процена ефеката уложеног новца и завршених пројеката”! Ето прилике да се ова пракса понови, и све зараде исплате. Затим су ту јавна предузећа, пуна готовине, која ионако немају ту декадентну навику да било коме полажу рачуне, па се и тај новац може искористити за плате, боже мој, као да би то било први пут. А може се десити да се понека зарада и не исплати, нема везе, једино је важно да се одмах најави кад ће бити следећа исплата да би људи имали око нечега да се свађају: те биће, те неће бити, ма немој ти мени да причаш, знам их ја боље од тебе итд.

На кратак рок, овај опробани механизам у потпуности и гарантовано спречава отказе, што је био и циљ, а и тема данашњег текста. То што се читав привредни живот тиме обесмишљава, и што нас то одводи читав век уназад, кога то још интересује? Радници поново добијају најбоља места на броду који тоне, а можда брод овога пута не потоне, ко зна!

Професорка Економског факултета у Београду и чланица ЦЛДС-а