Сви знамо одговор, у питању је стара нагодба између Черчила и Рузвелта: на челу Светске банке биће Американац, Европљани ће добити место директора ММФа. Е сад, неке земље се буне због тога што Французи на том месту седе читавих 35 од 64 године колико фонд постоји, а колико видимо, имају намеру ту и да остану. Додуше, не више у лику Доминик Строс Кана, одличног директора и још бољег кандидата за будућег председника Француске, кога је из политике одувао сексскандал са собарицом. Строс Кана би требало да замени упечатљива седокоса Кристина Лагард, садашња француска министарка финансија. Од квалитета јој највише истичу то што је Францускиња, и то што има велику политичку тежину. Уз то и је жена, што ће испрепаданим и отворено малтретираним лепим дамама из ММФ-а свакако доћи као мелем на рану.Од мана Лагардовој наводе да није добар економиста, ни упола као Строс Кан, али, шта је, ту је...

И ту сад мени престаје да буде јасно зашто би нова директорка ММФа уопште морала да буде економиста кад јој је основи задатак – Грчка. То јест, задатак је да се прошлогодишња грчка кредитна линија (од 110 милијарди) увећа за још 30-35 милијарди евра. А у ствари, требаће ту још пара. Сви знају да се неће остварити прогноза према којој би Грчка до краја 2013. године продала луку Пиреј, неколико аеродрома, неке силне хотеле и шта све не, а све то само да би прикупила још 30-35 милијарди евра – колико Лагардова може да обезбеди једним потписом! Е сад, где је један потпис, ту је још један, не треба бити старогрчки филозоф да се толико укапира...

Има ту један важан разлог зашто баш Французи треба да наставе да воде ММФ. Грци су се, наиме, највише задуживали баш у француским банкама, и тренутно им дугују невероватне 92 милијарде евра, које немају одакле да врате! Стога је сасвим јасно зашто је управо Французима највише стало да ММФ Грчкој свесрдно прискочи у помоћ. Да преведем на српски, дакле, или ће ММФ уместо Грка да враћа доспели грчки дуг или ће Европљани морати да га враћају – сами себи! Е сад, да би се овај други сценарио избегао, сасвим је згодно, скоро неопходно, да на чело ММФ-а дође неко из Европе, најбоље из Француске. Замислите, далеко било, да на то место дође неки Кинез, па још добар економиста, не би од те грчке кредитне линије остао ни камен на камену ...

Само да додам, не би било згодно ни то да се у игру око фонда упетљају Енглези или, недај боже, Немци, нарочито не ови други. Од почетка кризе Немци све гласније сикћу на Грке и отворено се питају хоће ли морати да продуже радни стаж до 75. године да би Грци већ у својој 45. могли фино да оду у заслужену пензију. А било је ту и политичких скандала, као ономад почетком прошле године, када је у немачком часопису ,,Фокус” објављена слика Милоске Венере на којој богиња средњим прстом десне шаке шаље прилично безобразну поруку – док је наслов текста био: „Преваранти у европској породици”. На шта су Грци узвратили још гором провокацијом: у ,Елефтеростипосу” је објављена фотомонтажа чувене златне статуе са берлинског Стуба слободе како држи кукасти крст… тако да то са Немцима на челу ММФ-а можда стварно не би било најбоље решење за Грчку, боље да ту остану Французи.

Хоће ли овај предлог проћи? Хоће. Од марта ове године Европска унија има 32 одсто гласова у фонду, док САД држе наредних 16,7 одсто. Тако да је потребно обезбедити гласове тек још неколико земаља које Европа или САД, свеједно, због нечега већ држе у шаци – и место директора ММФ-а ће заузети жељена особа.

Зашто би САД на то пристале? Разлог је онај део оне старе нагодбе који говори о вечитом праву Американаца на место директора Светске банке. Што можда и треба да опстане – јер је стварно тешко замисливо да би амерички Конгрес пристао да финансира програме Светске банке (нарочито оне у најсиромашнијим земљама света) након што би им „свет” ускратио право на место директора Светске банке! Тако да је боље ни ту стару нагодбу не дирати… И тако је свима јасно да би без нових кредита Грчка банкротирала, што би у Европи (а највише у француским банкама) могло да изазове хаос сличан ономе који смо већ видели 2008. након колапса ,,Лиман Брадерса” у Америци...

Онда, наравно, преостаје питање које сви ми који хрлимо ка Европској унији морамо себи једном да поставимо: стварно, шта ми тражимо у таквој Европи?

И то ће питање имати смисла само до тренутка када се на домаћој телевизији не појави, рецимо, директор предузећа ,,Коридори Србије” и сасвим озбиљно устврди да је 28 километара изграђеног аутопута за три године у ствари – савршена брзина. Баш тако: савршена брзина! На шта се затим не огласи ни полиција, ни психијатрија, а богами ни српски премијер, да нас обавести да је место директора путева – упражњено! Ништа се од тога, као што знамо, неће ни десити, овде су карте промешане у блату и нико не би ту да прља руке.

И онда се јасно види: ипак је та Европа за нас – светлост, макар тамо Французи заувек водили ММФ.