Umesto koncepcije
''razvojnog budžeta'' i stimulisanja domaće tražnje moraju se smanjiti
subvencije, rast plata ograničiti produktivnošću i ubrzati
privatizacija društvenih i državnih firmi
–
Liberalizacija finansijskih tokova bez čvrstog zakonodavstva i
nezavisnog sudstva ne može ići predaleko. Ovde će biti najvažnija dobra
sinhronizacija zakona. U suprotnom, verovatno će dobitnici biti samo
insajderi i tajkuni, koji će moći nekažnjeno da obrću milijarde i da ih
višestruko uvećavaju. To nije cilj nijedne liberalizacije, naprotiv.
Cilj je da se zaštite investitori i mali ulagači koji su osnova
privrednog miljea, što kroz strateške investicije, što kroz mala i
srednja preduzeća, na kojima počiva moderni privredni sistem. Stoga bi
ovde najpre trebalo uvesti osnove zdravog privrednog sistema – stečajno
i antimonopolsko zakonodavstvo, i poraditi na smanjenju korupcije u
pravosuđu.
Tako se stvaraju odgovorni privredni subjekti kojima je
potrebna liberalizacija finansijskih tokova. Mi takve privredne
subjekte još uvek nemamo. Ovde je veoma rasprostranjena kultura
neplaćanja i neizvršenja obaveza, kako u privatnom tako i u državnom
sektoru. Stoga smo mi, u stvari, na samom početku. Stvari, ponavljam,
moraju da se rade nekim logičnim redosledom u kome liberalizacija
finansijskih tokova jeste veoma značajna, ali svakako da je značajnija
liberalizacija robnih tokova, i to kroz liberalizaciju svih cena,
smanjenje carina, itd.
Ovako je dr Dana Popović, profesor beogradskog Ekonomskog
fakulteta i član Centra za liberalno-demokratske studije, ocenila, u
intervjuu za Ekonometar, predložene izmene deviznog zakona,
odgovarajući na pitanje koje se ticalo upravo liberalizacije
finansijskih tokova.
Kome odgovara inflacija
I
u ovu godinu prenela se dilema da li inflaciju treba po svaku cenu
obuzdavati, imajući u vidu da to ima i svoju cenu. Šta bi, po Vašem
mišljenju, morala da bude okosnica u suzbijanju inflacije?
– Neverovatno je da u Srbiji još uvek neko razmišlja o autonomnoj
ekonomskoj politici, a u javnosti da se debatuje o tome šta nam je
važnije: inflacija ili privredni rast! Ako su sve zemlje u okruženju
smanjile inflaciju na minimum, ako MMF na tome insistira, ako strani
investitori to smatraju poželjnim, onda se upitajmo – kome to inflacija
pogoduje i ko to otvara dilemu iz 70-ih godina prošlog veka!
Postoje dve interesne grupe kojima odgovara inflacija. Jedna
je vlada, koja nema političku snagu da izvrši privatizaciju 70 velikih
društvenih firmi i nastavlja da isplaćuje nezarađene plate. Kao
posledicu imamo inflaciju. Drugim rečima, kroz inflacioni porez upravo
mi finansiramo te firme. Stopa poreza na dodatu vrednost iznosi 18
odsto, što znači da svaku transakciju plaćamo za toliko više, a novac
odlazi u budžet. S druge strane, i inflacija je bila 18 odsto, što će
reći da je svaka transakcija oporezovana sa još 18 odsto, odnosno, da
nam je dohodak realno umanjen upravo za ovaj iznos. Druga interesna
grupa su upravo radnici iz „zombi-preduzeća“. Njihova radna mesta se
finansiraju iz inflacije i za njih je ona svakako blagotvorna.
Mislim da je krajnje vreme da se prestane sa takvim, štetnim,
dilemama. Šteta od takve debate ista je kao što bi bila šteta od
pitanja – zar zaista treba prestati sa pušenjem, kada svako odvikavanje
ima svoju, nekada i veoma veliku cenu?! Niko ozbiljan neće otvarati
takve dileme. Ovde je jedino pitanje – hoćemo li mi u Evropsku uniju i
u Svetsku trgovinsku organizaciju ili – nećemo. Sve drugo je onda
jasno: ko god hoće da ide u tom pravcu više ne sme računati na
inflaciju, na subvencije, na partijski socijalizam u ovoj ili onoj
formi.
Odgovor na drugi deo vašeg pitanja onda je sasvim jasan.
Prevelika javna potrošnja generiše inflaciju i spoljnotrgovinski
deficit i taj scenario nije održiv. Uz to, država se ne sme uplitati u
privredni život, a kada bi još naučila da napravi dobru investicionu
klimu, onda inflacije zaista ne bi ni moglo biti.
Opasno zaduživanje
● Povećanje obavezne rezerve izazvalo je negodovanje bankara. Ali,
nazavisno od toga, koliko je to dobra mera s obzirom na to da nije dala
željene efekte jer krediti i dalje rastu?
– To što je centralna banka napravila branu protiv poplave kredita ne
može biti zamena za otvorenu slavinu koju nikako da zatvori
Ministarstvo finansija. Naime, ovde je osnovni problem u tome što
stanovništvo čitavih 60 godina nije živelo u okruženju u kome važi
takozvano čvrsto budžetsko ograničenje i gde je svakom jasno da ukoliko
je, recimo, kamatna stopa 10 odsto, onda ja znam da mojih današnjih 100
dinara vrede sutra 110, dakle, da ako se zadužim, moraću da vratim
realno više nego što je iznosila pozajmljena suma. I ako kredit bude na
sedam godina, da bi se otplatio kredit od 100 dinara, treba vratiti 200
dinara!
Ova jednostavna računica nije «zaživela» u Srbiji jednostavno
zbog one inflacione dileme iz prvog pitanja. Naime, gornja računica se
ukida ukoliko dugove pojede inflacija, a na to računaju svi koji su
uzeli kredit. To što su se banke obezbedile deviznom klauzulom, pa će
otplata biti i rigoroznija nego u pomenutom primeru, to nikoga ne
brine.
Jedan od razloga za lakoumnost stanovištva leži u državnoj
politici prema društvenim firmama. Niko od nas ne očekuje da će ova
vlada do kraja mandata izmeniti svoje ponašanje i sprovesti radikalni
privatizacioni rez u faktički bankrotiranim društvenim i državnim
firmama. Radnici u tim firmama očekuju da će tu ostati i primati
kakvu-takvu platu. Svi mi znamo da ćemo to platiti upravo mi, kroz
inflacioni porez i da će kao posledica toga inflacija biti visoka (za
standarde 21. veka), dakle, preko 10 odsto. Sve to formira inflaciona
očekivanja kod ostalih i ljudi se onda lakše zadužuju.
● Da li je olako zaduživanje stanovništva neka naša karakteristika
ili je to samo pokazatelj koliko smo imali teških godina? Sa tog
aspekta gledano treba li kredite obuzdavati?
– Najpre, načelno. Olako zaduživanje veoma je opasno, radili to mi ili
neko drugi, te se ono mora sprečavati. Ne smemo se porediti sa boljima
od sebe, jer, što je zemlja bogatija lakše će amortizovati razne
patološke pojave, a mi ćemo to, budući da smo siromašni, još skuplje
platiti.
Javna potrošnja
Sa druge strane, postoji i dobra strana zaduživanja, pre svega
u oblasti stambenih kredita: svako ko plaća 200-300 evra stanarinu, u
svakom slučaju bolje prolazi ukoliko kupi stan uz mesečnu otplatu u
visini stanarine! To će uticati svakako i na pad stanarina u gradu!
Tako da ne treba smatrati da su baš svi oni koji uzimaju kredite
izgubljeni slučajevi i niko od njih neće biti u stanju da vrati kredit.
No, u ukupnoj datoj masi kredita svakako da će najbolje proći banke,
koje ovde plasiraju sredstva po ogromnim kamatnim stopama i uz velike
garancije da će im sredstva biti vraćena.
Kako analize pokazuju, prekomerno zaduživanje nije naša
specijalnost, čak je ovde za sada zaduženost stanovništva u osnovi
mala. No, treba li to da bude izgovor da i na ovom planu sve
upropastimo? Stoga je sa stanovišta domaće stabilnosti odgovor – da,
kredite treba obuzdavati jer će generisani višak tražnje uticati na
rast inflacije, što odgovorna centralna banka sebi ne sme da dozvoli.
Centralna banka je jedina institucija u zemlji koja je zadužena za
stabilnost cena i ona po prirodi stvari ima obavezu da interveniše u
situacijama kada preti opasnost da se inflacija izmakne kontroli.
● Vaša ocena dosadašnjih koraka u smanjenju javne potrošnje. Šta se tu može brže i na kratak rok učiniti?
– O javnoj potrošnji odlučuje parlament. To je, dakle,
politička odluka i tu se mnogo može učiniti ako postoji politička
volja. No, svedoci smo činjenice da ovoj vladi nije lako da upravlja uz
pomoć socijalista, a da im ne čini ustupke. Jedan od ustupaka jeste i
odugovlačenje i praktično odustajanje od privatizacije
„zombi-preduzeća“, iako se mora priznati da je i samoj vladi ovakav
aranžman dobrodošao. Kroz upravljanje javnim preduzećima, političke
partije na vlasti uspešno vode partijsku politiku i formiraju veoma
netransparentne finansijske kanale moći.
To je već krajnje neodgovorno i štetno, ali pošto u tome svi
najvažniji igrači učestvuju, tu se ne možemo nadati da se ovakav
aranžman brzo ukine. Jedini «igrač» koji je prozreo ovu igru i koji je
rešen da se njome pozabavi jeste MMF, koji je upravo iz ovog razloga
tražio privatizaciju NIS-a i ubrzanje privatizacije ostalih javnih
preduzeća. No, trenutno nemamo aranžman sa MMF; a i kada ga bude bilo,
MMF neće moći da uslovljava domaće političare nekim velikim otpisom
duga, kao što je bio slučaj u njihovom prošlom aranžmanu. Stoga ja
trenutno uopšte i ne vidim rešenje ovog, po mom mišljenju, ključnog
problema srpske privrede u ovom trenutku.
Dva osnovna koraka
● U čemu je ključni problem sa javnom potrošnjom u Srbiji?
– Ključni problem srpskih finansija i nije u njegovom saldu,
što je bio slučaj u skoro svim zemljama u tranziciji, gde je redovno
beležen značajan fiskalni deficit. Mi imamo suficit, ali i jedan
ogroman problem. Naš je problem u tome što je budžet prevelik, toliki
da svojom veličinom istiskuje kako domaće investicije tako i izvoz i na
taj način dostignute razvojne rezultate čini neodrživim. No, ovo nije
problem koji se može rešiti na kratak rok, pre svega stoga što partije
na vlasti nemaju dovoljno kapaciteta da ovaj problem spoznaju,
formulišu i implementiraju. Polazna tačka ovde je ukidanje subvencija
(što je započeto), ali i smanjenje poreskog opterećenja stanovništva i
privrede. Kako vidimo, na tome se uopšte ne radi, a planirani suficit
će, po rečima ministra finansija, otići u javnu potrošnju. Tako i
nećemo imati suficit već uravnoteženi budžet, što odstupa od dogovora
sa MMF.
Umesto koncepcije “razvojnog budžeta” i politike daljeg
stimulisanja domaće tražnje (što je u osnovi politika primerena jedino
privredi Japana), čvrsta fiskalna politika u Srbiji podrazumeva jedan
mnogo ozbiljniji i odgovorniji pristup. Rasterećenje privrede i
odustajanje od razvojnog budžeta dva su osnovna koraka koja trenutno
nedostaju u srpskoj ekonomskoj politici. To znači da se moraju smanjiti
subvencije, rast plata ograničiti rastom produktivnosti i završiti sa
privatizacijom firmi u društvenom i državnom sektoru, a u međuvremenu
se mora započeti sa redukcijom viška zaposlenih u državnoj službi i u
javnim preduzećima.
●Velike delove industrije Srbije karakteriše poslovno mrtvilo. Kako tu obaviti ''veliko pospremanje''?
– Ono bi se desilo automatski kada bi se primenio Zakon o
stečaju. Kultura neplaćanja i neodgovornosti morala bi da prestane. To
bi, naravno, ostavilo mnoge bez radnog mesta, ali ne i bez posla. Jer,
ako pogledamo stvarima u oči, najveći broj tih radnika ionako ne radi,
niti prima platu u tim firmama, već je fiktivno zaposlen u njima, a
faktički radi kod nekog privatnog gazde za neuporedivo veću platu.
Stoga udar na zaposlenost ne bi bio onako jak koliko mislimo da bi bio.
Nadalje, na raščišćeni teren odmah dolaze investitori – pogledajte
bankarski sektor. Zatvaranje četiri velike banke pratio je dolazak
mnogo većeg broja stranih banaka, a danas je u bankarskom sektoru
zaposleno mnogo više ljudi nego u trenutku zatvaranja tih banaka. To
znači da taj recept «radi» i u Srbiji, ali je potrebno sakupiti
političku volju da ga se primeni. No, i te četiri banke zatvorene su uz
veliki pritisak MMF i Svetske banke, a sada ni tog pritiska nema, kao
ni rešenosti da se preuzme štafetna palica reformi.
Recept uspešnih
●Za uspešan nastavak privatizacije veoma je važna poslovna i investiciona klima. Kako ih poboljšati?
– Najpre je ne treba kvariti. Dolazak ove vlade pratio je
ogroman talas populizma, velike ostrašćenosti prema prethodnicima i
odricanje od svega što su učinili. Tako su se odrekli i privatizacije i
u potpunosti je zaustavili, da bi tek nakon velike pauze nastavili
upravo u tački od koje su se toliko ograđivali. Isto tako, uveli su
ogroman fiskalni deficit, pa su se tek posle, pod pritiskom MMF-a,
korigovali. Nadalje, na sve načine pokušali su da odlože privatizaciju
NIS-a, što su nakon završenog aranžmana sa MMF-om i uspeli. Danas niko
više o toj privatizaciji i ne priča. Odatle do kraja tranzicije ne samo
da je ogroman raskorak, već je još veći problem u tome što se
rastojanje od krajnje tačke uopšte ne smanjuje, jer se sa reformama
potpuno stalo.
●Koliko su priče o tajkunizaciji domaće privrede, odnosno o
postojanju finansijskih moćnih grupa realno utemeljena opasnost. Šta bi
država tu morala da uradi?
– Srbija je postala zemlja u kojoj tajkuni uživaju podršku čak i samog
premijera, što je sve samo ne dobro za sve ostale privredne subjekte. A
tajkunima najviše odgovara upravo ovaj trenutak – kada je pravosuđe
korumpirano a zakonski okvir neizgrađen, jer sada mogu da steknu
pozicije koje će dugoročno osakatiti privrednu mapu Srbije.
U svim zemljama u tranziciji pokazalo se da tajkune ruše dobri
zakoni, snažno nekorumpirano pravosuđe i otvorenost zemlje za nove
ulaske, što sprečava monopolizaciju privrede. Taj recept su primenile
sve uspešne zemlje u tranziciji i dobro su prošle. Od tada pa nadalje,
tajkuni opstaju i nikada ne postaju gubitnici. Ali, osim njih počinju
da se naziru, a kasnije i da dominiraju drugi dobitnici: regularni
privredni subjekti, investitori i radnici zaposleni u novom, privatnom
sektoru. Tada se nazire i kraj tranzicije – društvo tržišne privrede i
vladavine prava.
Katarina Sekulić
Okvir:
Najbolje prolaze tajkuni i insajderi
– Današnju Srbiju karakteriše mali broj ulazaka novih
preduzeća, veoma spori rast nove, produktivne zaposlenosti, veliki
budžetski transferi, sveobuhvatna državna intervencija i visoki
poslovni rizici. Srbija je još uvek društvo u kome tajkuni i insajderi
najbolje prolaze, i to će biti tako dok se reforme ne vrate u zemlju.
Ne može reforme voditi ni MMF, ni Evropska unija, ni Svetska trgovinska
organizacija. To moraju raditi reformski orijentisane vlasti, da bi to
na nešto ličilo, ističe dr Dana Popović.
Novo pravilo
– U Srbiji ne bi bilo ovolike kreditne ekspanzije kada ne bi
bilo nezarađenih a isplaćenih plata. Plate su, naime, rasle brže od
produktivnosti i brže od rasta cena što kod stanovništva formira
očekivanja da će se tako i nastaviti. No, ovaj načelni stav teško se
usađuje u privrede u kojima država voli da se meša u privredni život –
poput Hrvatske, Češke, Poljske sa početka tranzicije, itd. Stoga u ovoj
fazi država mora žestoko intervenisati i nametnuti to novo pravilo, o
tome da više nema besplatnog ručka i da će onaj ko ne bude vraćao
dugove veoma loše proći, kaže dr Popović.
Partijski plen
– Nijedna partija nije na mesto direktora javnih preduzeća
postavila kompetentnog čoveka, već su svi postavili svoje pouzdane
partijske ljude. To je već jasan signal da su sve ove firme postale
njihov plen, i da se partije i javno prema njima tako odnose.
Neshvatljivo je da su upravni odbori, koji bi trebalo da formulišu
poslovnu politiku firme, sastavljani uvek prema partijskom ključu a ne
prema nekom profesionalnom merilu, ocenjuje dr Dana Popović.
Predloženo smanjenje poreza na zarade 17. maj 2006. | Beta
Ministarstvo finansija Srbije predložilo je smanjenje stope poreza na
zarade i poreske olakšice koje treba da doprinesu bržem zapošljavanju
mladih i zaštite radnike koji primaju minimalne zarade.
Rast BDP-a u Crnoj Gori 17. maj 2006. | Beta
Bruto domaći proizvod Crne Gore u prvom ovogodišnjem tromesečju bio je
371,6 miliona evra, što je za 9,3 odsto više nego u istom periodu
prošle godine. Ovo je zvanična procena zasnovana na pozitivnim
rezultatima privrede, izuzetno dobroj naplati poreza i aktivnijem
finansijskom tržištu.
Referendom odlaže isplatu ruskog duga? 17. maj 2006. | Beta, B92
Isplata klirinškog duga Rusije Srbiji i Crnoj Gori, u iznosu od 306
miliona dolara, može biti odložena do 2007. godine, zbog mogućeg
izlaska Crne Gore iz državne zajednice.
Krediti za obnovu mostova i železnice 17. maj 2006. | B92
Evropska investiciona banka odobrila je Srbiji i Crnoj Gori kredit od
22 miliona evra za finansiranje dela obnove 100 mostova na regionalnim
i magistralnim putevima u Srbiji. Čitav projekat je vredan 66 miliona
evra i za njegovo finansiranje EIB će sledeće godine odobriti još jedan
kredit od 11 miliona evra
Jat očekuje pozitivno poslovanje 17. maj 2006. | B92 Jat ervejz
je u prva tri meseca ove godine imao prihod od 2,4 milijarde dinara,
što je najbolji poslovni rezultat u poslednjih 15 godina, a prihod tog
preduzeća od januara do marta je bio 19 odsto veći nego u istom periodu
prošle godine, izjavio je generalni direktor Jat ervejza Nebojša
Starčević.
Borba za akcije Toze Markovića 17. maj 2006. | Beta
Hrvatska kompanija "Našicecement"
objavila je ponudu svim zainteresovanim akcionarima preduzeća "TM
Invest" iz Kikinde za otkup njihovih udela u akcionarskom društvu "Toza Marković", po ceni od 3.000 dinara za akciju.
500 miliona evra iz Slovenije Srbiji 17. maj 2006. | Beta
Slovenačke investicije u Srbiji procenjuju se na oko 500 miliona evra,
izjavila je direktorka za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA)
Jasna Matić
Odluka o Bugarskoj i Rumuniji na jesen 16. maj 2006. | B92
Odluka o ulasku Bugarske i Rumunije u Evropsku uniju 2007. godine će
biti doneta na jesen, odlučila je Evropska komisija, koja bi tada mogla
da odloži predviđeni prijem u EU do januara 2008. ako ne bude
zadovoljna napretkom u reformama u narednom periodu.
