Okrugli sto Centra za liberalno-demokratske studije
Budućnost javnih preduzeća
19. maj 2006.
Poslednjih nekoliko godina
kroz svaku temu o ekonomiji, od inflacije, životnog standarda, do
konkurentnosti privrede, provlači se priča o restrukturiranju i
privatizaciji javnih preduzeća.
Na
osnovu podataka NBS iz 2004. (podaci za prošlu godinu još niju
objavljeni) u Srbiji je finansijske izveštaje podnelo 521 javno
preduzeće sa oko 190 hiljada radnika što čini 16 odsto ukupno
zaposlenih u privredi Srbije. Njihova vrednost kapitala iznosila je oko
932 milijarde dinara, a zbirni gubitak oko 21 milijardu dinara.
Ta preduzeća obavljaju delatnosti “od opšteg interesa”
(pružanje usluga grejanja, snabdevanja el. energijom, naftom, komunalne
usluge i sl.), na lokalnom i republičkom nivou, a zajedničko obeležje
im je monopol i činjenica da su javna preduzeća omiljeni plen
političkih stranaka. Na njima se formiraju i raspadaju koalicije.
Konkretne mere u restrukturiranju i pomak ka privatizaciji u
javnim preduzećima, počele su prošle godine kada je Vlada Srbije na
insistiranje Međunarodnog monetarnog fonda izabrala privatizacionog
savetnika za Naftnu industriju Srbije. Tome je prethodilo i izdvajanje
sporednih delatnosti iz nekih preduzeća, i odvajanje prirodnih
monopola tzv. mreža, kakva je elektrodistributivna mreža, gasovod,
naftovod ili pruga, od preduzeća koja koriste usluge tih mreža i koja
mogu ubrzo biti privatizovana.
Nakon toga, uz ispunjenje još nekih zahteva MMF, Srbija je dobila oprost dugova od 700 miliona dolara.
Zašto političari u Srbiji toliko vole javna preduzeća i koja je
njihova sudbina? Odgovor o budućnosti javnih preduzeća pokušali su da
daju učesnici okruglog stola Centra za liberalno-demokratske studije
koji se pod nazivom "Budućnost javnih preduzeća" održao 11. maja 2006.
godine, u Beogradu.
Neautorizovani transkript okruglog stola
Uvodničari: Dr Danica Popović, dr Nikola Zelić, dr Mirko Cvetković
Nikola
Zelić: Prvo, taj pojam javnog preduzeća koji kod nas izaziva konfuziju
u stručnoj, da ne kažem i u naučnoj javnosti jeste šta je to javno
preduzeće i zašto je javno? Definicija tog preduzeća iz Zakona o javnim
preduzećima je da je javno preduzeće ono preduzeće koje obavlja
delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinica
lokalne samouprave ili autonomna pokrajina. To je definicija javnog
preduzeća. Kad se ide dalje kroz Zakon o javnim preduzećima onda se
vidi da te delatnosti od opšteg interesa mogu obavljati i druga
preduzeća, kaže se – i drugi preduzetnik i drugi oblici preduzeća,
dakle ne moraju biti državna, i onda iz toga proističe da ta preduzeća
imaju atribut „javno“ samo zato što su u državnoj svojini, jer mogu i
drugi da obavljaju te delatnosti od opšteg interesa. Svojevremeno smo
kolega Begović i ja pre 10-15 godina u nekom teorijskom razmatranju
pokušali da definišemo, da elaboriramo šta je to taj opšti interes, šta
je to, zašto ta preduzeća obavljaju delatnost od opšteg interesa. U
jednom drugom zakonu, Zakonu o komunalnim delatnostima, koji reguliše
poskup javnih preduzeća veći po broju doduše od drugog poskupa, a to su
ova javna preduzeća na republičkom nivou, se kaže da su to delatnosti
koje predstavljaju nezamenljiv uslov života i rada svakog građanina itd.
Dr Nikola Zelić: Zakoni u ovoj oblasti su neusklađeni i protivrečni
Pitanje: Šta to znači?
Nikola Zelić: Naravno, to ne znači mnogo. Da parafraziram ukratko samo
do čega smo Boris Begović i ja došli svojevremeno, ako se dobro sećam.
Da bi u ovom kontekstu taj opšti interes značio da delatnost tih
preduzeća jednovremeno deluje na mnoštvo subjekata, implicira njihovo
ponašanje, privređivanje itd, i da je otuda to neki opšti interes.
Da... mnoštvo tih eksternalija, ali da ne pričamo sada o tome.
Svejedno, ovo je definicija javnog preduzeća. Koja regulativa je
relevantna za njih? Prvo, Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije
je od izuzetnog značaja za javna preduzeća ovako definisan, videćemo
zašto. Zatim, Zakon o javnim preduzećima, dakle postoji zakon koji
reguliše samo ta preduzeća. Potom Zakon o komunalnim delatnostima, koji
reguliše javna komunalna preduzeća, veliki broj njih 400-500 postoji za
razliku od 15-ak ovih od republičkog značaja. Naravno, Zakon o
privrednim društvima, bivši Zakon o preduzećima, je takođe relevantan.
I Zakon o privatizaciji, videćemo kasnije zašto. To su ti opšti zakoni
relevantni za javna preduzeća. Postoje posebni zakoni za pojedine
delatnosti od opšteg interesa, kao Zakon o energetici, Zakon o
železnici, Zakon o telekomunikacijama, Zakon o rudarstvu, Zakon o
javnim putevima, Zakon o radio-difuziji itd. Dakle, sve je to ta
regulativa koja je relevantna za ova javna preduzeća. I sad se
postavlja pitanje – Je li ta regulativa dobra? Je li ona prikladna? I
obezbeđuje li ona da kad se primeni ta preduzeća mogu da privređuju
tržišno i da budu privatizovana? Nažalost, ne obezbeđuju. Ovi opšti
zakoni imaju loša, čak štetna rešenja, to se prvo odnosi na Zakon o
sredstvima u svojini Republike Srbije. Taj zakon kaže da javna
preduzeća nisu vlasnici sredstava, koji bi trebalo da su u njihovoj
aktivi, nego imaju samo pravo korišćenja nad tim sredstvima, a da je
država vlasnik svih stvari, čak i novca koji je na računima tih
preduzeća. To reguliše eksplicite Zakon o sredstvima u svojini
Republike Srbije. Iza toga Zakon o javnim preduzećima, naslanjajući se
očigledno na onaj prethodni zakon, kaže da državni kapital u javnim
preduzećima čine novčana sredstva i pravo korišćenja nad stvarima u
državnoj svojini. Dakle, tako definiše kapital Zakon o javnim
preduzećima, jer su sredstva u državnoj svojini. Ispada da gigantska
preduzeća, poput EPS-a, poput NIS-a, kad bi striktno primenila ove
veoma jasne zakone, ne bi imala imovine konsekventno ni kapitala, i ne
bi bilo šta da se privatizuje, hajde neka je to neka krajnja
konsekvenca. Najzad, treći ovaj Zakon o komunalnim delatnostima, koji
doduše nije menjan od ’98. godine, limitira svaku privatizaciju bilo
kog javnog komunalnog preduzeća do 49 posto, to piše eksplicite u
jednom od članova tog zakona. Dakle, ti zakoni opšti su loši, uz to su
neusklađeni uzajamno. Tako recimo Zakon o privrednim društvima, koji bi
trebalo da je relevantan jednako za sva preduzeća, odnosno privredna
društva, kako se sad ona u tom zakonu zovu, on ne poznaje uopšte
kategoriju javnih preduzeća, on govori o registraciji, o imovini
preduzeća itd. Dakle, ova ovako definisana javna preduzeća su
inkompatibilna sa tim zakonom o privatnim društvima. Ili jedna na prvi
pogled beznačajna stvar te zakonske neusklađenosti je nesklad recimo
između Zakona o privatizaciji i Zakona o javnim preduzećima. U Zakonu o
privatizaciji se kaže da je predmet privatizacije državni i društveni
kapital, dakle i državni kapital u javnim preduzećima. Pa, kasnije kad
daje prava na besplatne akcije radnicima Zakon o privatizaciji kaže da
zaposleni imaju pravo da uzmu besplatno do 30 posto akcija u slučaju
aukcijske prodaje, a u Zakonu o javnim preduzećima piše da u svim
slučajevima zaposleni imaju pravo na akcije do 15 posto. To deluje
nevažno, međutim, već se sučeljavamo sa tim problemom. Evo, trenutno se
privatizuju pisana glasila, novine, koje su javna preduzeća, po pravilu
o aukciji aukcijski, i sad njihovi zaposleni za razliku od zaposlenih
drugde u ovim društvenim preduzećima neće imati pravo do 30 nego do 15
posto, i sad je to već problem na terenu. Hoću da kažem da je to
neusklađeno. Idemo na
sledeći set zakona, dakle ovo je bilo o opštim, nazovimo ih tako,
zakonima relevantnim za javna preduzeća, a sad da vidimo ove zakone o
pojedinim delatnostima gde operišu javna preduzeća. Tu postoji, kao što
sam naveo, desetine tih zakona, uglavnom su doneseni 2004. i 2005.
godine. I šta je njihova ekonomska logika po pravilu? Oni regulišu da
se unutar te delatnosti od opšteg interesa, kao što je železnica, kao
što je energetika recimo, razdvajaju one delatnosti, a i preduzeća u
njima, koje po prirodi stvari predstavljaju prirodni monopol, od
konkurentskih delatnosti. Po pravilu se razdvajaju i drugačije
tretiraju mreže od onoga što je operisanje na tim mrežama. To imate kod
železnice recimo da su jedno infrastruktura, pruge, to mora da bude u
posebnom preduzeću, a drugo su preduzeća koja obavljaju delatnost
železničkog prevoza. Slično u energetici, u elektroprivredi se kaže da
je jedno prenos električne energije, a drugo je proizvodnja i
distribucija. Dakle, ono što je prenos, to je po prirodi stvari
prirodni monopol i imaće drugačiji tretman. Ili, pak, u naftnoj
privredi prenos nafte, transport gasa, je jedno, to su mreže. To po
definiciji ima obeležja prirodnog monopola i neisplativo je pružati
paralelne konkurentske mreže, i treba to razlikovati od onoga što je
proizvodnja, prerada nafte ili proizvodnja gasa. Dakle, to je logika
koja je svugde prisutna gde je moguće u ovim zakonima o pojedinim
delatnostima. U gotovo svim tim zakonima predviđaju se regulatorna
tela, agencije, agencije, agencije... I na kraju se može reći da su to
kvalitetni zakoni generalno gledano, i oni su uz Zakon o privrednim
društvima, koji bi trebalo da ima univerzalno važenje, dovoljni da se
statusno regulišu i javna preduzeća, nema potrebe za posebnim Zakonom o
javnim preduzećima, nema potrebe za tim zakonom. Da onda napomenemo da
ima potrebe za Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije, ali da
u njemu bude regulisano samo to da su dobra u opštoj upotrebi - šume,
parkovi, ulice itd, u državnoj svojini, ali nipošto da su u državnoj
svojini i sredstva koja koriste državna preduzeća i ustanove, sredstva
pripadaju tim subjektima, a ti subjekti dok se ne privatizuju pripadaju
državi, odnosno vlasništvo nad njima. Dakle, za razliku od tih opštih
zakona ovi pojedinačni zakoni o pojedinim delatnostima relevenatnim za
javna preduzeća su dobri. I sad da vidimo kako stoji stvar sa
pripremljenošću javnih preduzeća za tržišno poslovanje i privatizaciju
u ovakvom jednom zakonskom miljeu o kome sam govorio. Prvo, kad
procenjujemo tu pripremljenost javnih preduzeća, ma koje da su, bilo da
su od republičkog značaja ili komunalna, bitno je za mene da im je
status u skladu sa Zakonom o privrednim društvima i u skladu sa
relevantnim Zakonom za delatnost. To je bitno da je statusno oblikovan
kako treba, uredno registrovan kapital u pravom smislu te reči, i onda
možemo dalje razgovarati o tom preduzeću kad imamo subjektivitet
korektno definisan. Potom kod javnih preduzeća je bitno da su ona
resursnim oblikovanjem, odstranjivanjem onoga što je višak, što ne
treba, svedena na čistu delatnost. To je jako važno zbog vođenja
politike, interne ekonomske politike upravljanja tim preduzećima, a i
za eksternu kontrolu, kad je to potrebno kod prirodnih monopola i
ostaloga, da je to čista delatnost, da javno preduzeće ne uključuje u
sebe, kao što je EPS uključivao mlinove, pekare, robne kuće,
ugostiteljska preduzeća, hotele. Dakle, to nema veze sa
elektroprivredom i to mora izaći, te tzv. non-kor aktivnosti. To je
takođe za mene bitno. I najzad, treće obeležje je da preduzeće već
posluje u nekoj zoni dobiti, odnosno da mu se daje takva mogućnost
prvenstveno, s obzirom na režim cena i politiku cena. Ta tri obeležja
su mi važna u testiranju pripremljenosti javnih preduzeća za tržišno
privređivanje i privatizaciju. E sad, generalno gledano, kako stoje
javna preduzeća pod ta tri obeležja? Ovaj prvi zahtev po pravilu
ispunjavaju svi, ali samo u formalnom smislu, i uglavnom su se
registrovala ta preduzeća. Ova najznačajnija su registrovala, svoj
kapital kao da ne postoji onaj Zakon o sredstvima u svojini Republike
Srbije, i kao da ne postoji onaj Zakon o javnim preduzećima. Šta da
rade? Dakle, uprkos tim krovnim zakonima oni su se uglavnom
registrovali kako treba. Drugi zahtev, ovo resursno oblikovanje,
odnosno odstranjivanje non-kor aktivnosti, tu je u najdalje otišao EPS,
on je izlučio iz sebe 25-26 non-kor preduzeća. Osnovao, izlučio i
izložio privatizaciji. U EPS-u je uglavnom, vrlo malo toga je još
ostalo, odsečeno je sve ono što nije elektroprivreda. Kod drugih
preduzeća se uglavnom radilo o smanjivanju broja zaposlenih itd, ali to
je više manifestaciono, za mene to nije suština tog resursnog
restrukturiranja ili restrukturiranja delatnosti. Što se tiče trećeg
zahteva, da preduzeća već postaju u zoni dobiti, sve veći broj njih, za
razliku od ranijeg perioda i zahvaljujući politici cena, ulazi u zonu
ostvarivanja dobiti, ali režim, politika cena još uvek nije adekvatna.
Može se reći da su sve cene javnih preduzeća, uključujući i ova
komunalna, pod kontrolom. Kako? Sva javna preduzeća prema Zakonu o
javnim preduzećima su dužna da donose godišnji program svog razvoja,
koga do decembra meseca potvrđuje, daje na njega saglasnost Vlada. U
tom programu je i politika cena u sledećoj godini, ako ona ne odgovara,
program će biti vraćen. Da ne govorim da postoji još eksplicitnija
kontrola cena komunalnih preduzeća. Ako ona odstupaju biće im uskraćena
budžetska sredstva itd. Dakle, cene, znano je, bez obzira na
deklaraciju i na neke zakonske odredbe iz ovih konkretnih zakona o
pojedinim delatnostima, gde se kaže da su cene slobodne sem onih za
prenos itd, defakto su sva ta preduzeća u režimu u najmanju ruku
davanja saglasnosti na cenu. Nakon miljea, generalne ocene dokle se
stiglo u podobljavanju za tržišno privređivanje i privatizaciju,
izložio sam jedan konkretan primer EPS-a, pa po analogiji možemo videti
kako EPS, primera radi, izgleda danas. Potpuno je to po onoj logici,
razdvajanje mreža i konkurentskog dela, na desnoj strani se vidi da je
osnovano preduzeće EMS, Elektro mreže Srbije, to preduzeće služi za
prenos električne energije, ono je sad van bivšeg EPS-a. EPS, koji se i
dalje tako zove, je danas defakto holding, iako ga tako ne zovu, oni to
zovu gore direkcija. To je holding koji je stoodstotni vlasnik 11
zavisnih preduzeća, šest proizvodnih, leva grana, i pet distributivnih,
desna grana. Stopostotni je njihov vlasnik. Dakle, tako EPS izgleda jer
je primenio Zakon o energetici. Potpuno analogno je krenuo i NIS, s tim
što bi kod njega sa desne strane bilo dva preduzeća koja su mreže,
jedno je Transnafta, za prenos nafte, jedno je Srbijagas, za prenos
gasa, a levo bi bilo opet akcionarsko društvo NIS, koje je opet nekakav
holding. I sad, pogledajte na šta izađe u praksi primena ovih zakona
koji su uzajamno neusklađeni. Pogledajte gore, EPS je javno preduzeće
jer obavlja delatnost od opšteg interesa, sva ova zavisna društva dole
nisu javna, ne piše da su javna preduzeća niti su tako registrovana,
nego su privredna društva za... itd. A u suštini, ta zavisna preduzeća
dole obavljaju delatnost, dok holding ne obavlja nikakvu delatnost od
opšteg interesa, on je holding koji upravlja plasmanima. Dakle,
dolazimo do dovijanja da se ispoštuje i jedan i drugi zakon, i Zakon o
privrednim društvima i Zakon o javnim preduzećima, i dobijate takvu
jednu nepotrebnu igranku i strahovanja kod registrovanja tih preduzeća,
u registrovanju privrednih subjekata, hoće li ovo proći, neće proći
itd, nepotrebno potpuno, a moguće je da to bude i izuzetno štetno kod
privatizacije. Oprezni investitor, i ja da sam mu savetnik, nikada ne
bi potpisao ugovor o kupovini bilo kog javnog preduzeća dok država
eksplicite ne kaže da sredstva koja koristi to preduzeće čine imovinu
tog preduzeća, jer uvek neko može da se pozove na Zakon o sredstvima u
svojini Republike Srbije i da kupac ima problema. Kad smo već kod
primera EPS-a, jer ide analogija i sa drugim preduzećima, doduše ne u
podobljenosti za tržišno privređivanje i privatizaciju, ali logika
organizovanja je ta. I da pogledamo sad šta je sa EPS-om, uostalom to
je i najveće srpsko javno preduzeće i najvrednije. I ako ćemo po ona
tri zahteva, on je organizaciono statusno upodobljen sa Zakonom o
privremenim društvima, taj kriterijum je u redu, skoro da je sveden na
čistu delatnost, proizvodnja i distribucija električne energije, prenos
je ostao u drugom preduzeću, i prešao je... Evo, 2005. godine, gledao
sam njihove finansijske izveštaje, ima dobitak od oko 140 miliona eura.
To nije dovoljno, ne u smislu zbog režima cena, jer tom EPS-u sa
njegovim kapitalom bilo bi primereno, možda sam preterao, 600 do 700
miliona eura dobiti, ali 500 miliona eura dobiti sigurno. Za toliku
dobit bi trebalo da se poveća cena električne energije za još oko 30 do
40 posto, to bi tada bila evropska cena negde oko 4,5 euro centa za
kilovat čas. Dakle, tu je EPS na toj putanji po sva tri kriterijuma.
Naravno, on još ne ispunjava uslove da ona agencija regulatorna, zove
se Agencija za energetiku, koja je jako važna ovde, ona je nadležna i
za NIS itd, ona jeste oformljena, ona je počela da radi, ali treba još
da se uhoda. Nadalje, šta još EPS-u nedostaje? Vraćam se na ovu šemu.
Uzajamne relacije između ovih zavisnih društava su bitne, vi imate ovde
preduzeće koje kopa ugalj, ovo treće po redu od gore sa leve strane,
„Površinski kopovi“. To preduzeće bi trebalo da prodaje ugalj
termoelektrani „Nikola Tesla“, termoelektrani u Velikim Crljenima i
Moravi, da se tu prave komercijalne relacije, međutim, sve to još uvek
nije u meri u kojoj bi trebalo da bude, niti oni još uvek imaju te
transferne, hajde da ih tako nazovemo, cene uređene. No, to je tehničko
pitanje i to se da brzo urediti, sve pod jednom pretpostavkom, da je
izlazna cena korektna i da na sve učesnike u lancu može da se primeni
cenovna logika troškovi plus. Inače, ako nema dobiti za finalistu, neće
biti ni idući unazad i do tog kopača uglja. Dakle, ti poslovni odnosi
još treba da se urede, i naravno cena električne energije mora da ide
gore još 30 do 40 posto. Hajde da vidimo sad i sasvim konkretno o
eventualnoj privatizaciji EPS-a, evo pa da o tome pričamo, jer je
odavno to već, što kažu, prisutno u javnosti. Postoje dve škole, da ih
tako nazovemo, o tome kako privatizovati EPS. Neki misle da treba
vaditi jedno po jedno od ovih preduzeća sa leve strane i prodavati.
Primera radi, prvo preduzeće Đerdap. Prodaje se Đerdap na tenderu,
prodaje ga Agencija za privatizaciju itd... i neka od distributivnih
preduzeća. Po mom mišljenju, to je inferiorno rešenje, rastvarate
sistem i gubite mnoge druge stvari što se tiče funkcionisanja tržišta
kapitala u Srbiji, bogatastva materijala na berzi i slično. Uputnije i
po meni superiornije, emituju se akcije ovog gore EPS-a holdinga... i
one se dozirano prodaju 10, 15, 20 posto i tako redom. Dakle,
privatizovale bi se akcije vrha, holdinga, ovo ostaju dole zavisna
preduzeća, po meni je to, ali da ne idemo u detalje, o tome možemo
kasnije da pričamo, logičniji, korisniji put. Ima sve pozitivne efekte
kao i ova parcijalna privatizacija, sve pozitivne iste, plus još
dodatne pozitivne efekte.
Nikola Zelić: Možda će nakon privatizacije javnih preduzeća vrlo mali broj ljudi želeti da se bavi politikom
Komentar: Nema konkurenciju na tržištu proizvođača, prenosnika..!
Nikola Zelić: Prenosnika ne, ali na tržištu proizvođača će biti
konkurencije u okruženju itd. Sve u svemu, ovakva privatizacija bi
imala sve pozitivne strane one privatizacije pojedinačne i dodatne
pozitivne strane, a onda je očigledno to superiorno rešenje. Hajde da
vidimo sada, ovo je moje viđenje naravno, na kraju ocenu te moguće, da
se vratim na temu, kako je kolega Begović to poetski naslovio
„Budućnost javnih preduzeća u Srbiji“...
Nikola Zelić: ... ali moguća budućnost, ja sam to nazvao ipak
moguća budućnost, ne izvesna nego moguća. Otprilike po mom uvidu i
nekom operativnom poslu kojim se bavim, potrebno je do dve godine da
sva javna preduzeća, i javna komunalna, i ona su javna, dobiju ona
potrebna tri obeležja u punoj meri, da budu pravi tržišni subjekti i da
mogu biti predmet privatizacije. Naravno, to ne bi smelo da se dešava
haotično, „ad hoc“ itd, i tu imam sugestiju broj jedan, a to je da
Vlada formira svoje kompetentno moćno telo koje će predložiti
eliminisanje svih onih zakonskih odredbi koje su štetne, o kojima sam
pričao, i eliminisanje svih neusklađenosti pojedinih zakona onih od
opšteg važenja, to je broj jedan. Potom, da to telo prati šta se dešava
sa svakim od ovih velikih republičkih do pojedinačnih javnih preduzeća,
da prati kako se stvari tu odvijaju, da snima stanja šta treba još da
se uradi, kad će to biti urađeno, na ovoj putanji, grubo govoreći, kad
će ova tri zahteva biti ispunjena. I najzad, to telo da predlaže Vladi
strategiju privatizacije pojedinačnih javnih preduzeća, naravno ne da
ono elaborira sve to, to neka rade savetnici i stručnjaci, ali da ono
bude to koje će birati moguće strategije i predlagati plate. Zašto ovo
govorim? Kolega Cvetković će govoriti posle mene, pretpostavljam, tako
smo se dogovorili, o gabaritima resursa koji su u javnim preduzećima.
To je ogroman deo srpske privrede, to ne sme da se radi „ad hoc“ i onda
kad to neko spolja zahteva, kao što se pristupilo privatizaciji NIS-a,
zamalo da padne Vlada, ukida se ovaj zakon, to je rešavanje stvari na
parče, „ad hoc“, bez globalnog konzistentnog prilaza. Otuda moja
sugestija da to mora da radi jedno telo koje je pri Vladi, nikako ne
slučaj po slučaj rutinski preko Agencije za privatizaciju, koja je do
sada aukcijski, tenderski privatizovala društvena preduzeća, nije
Agencija za privatizaciju to telo. Tek kad savetnici sve izanaliziraju,
tek kad ovo Vladino telo profiltrira nalaze i rangira moguće
strategije, kada Vlada donese odluku o strategiji neka tada agencija
rutinski realizuje onu vrstu prodaje, ako se uopšte odabere način
prodaje koji agencija vrši, a to su isključivo tenderi i aukcije, a ne
ovo kako se krenulo sa NIS-om tako s neba pa u rebra. Potom, za kraj
još jedna sugestija za privatizaciju javnih preduzeća globalno. Javna
preduzeća ili ’utilities’ u autentičnim kapitalističkim zemljama su u
ekstremno različitim svojinskim statusima. U Britaniji znamo da su
vodovodi privatizovani, primera radi, komunalna preduzeća. U Francuskoj
vodovodna infrastruktura je u državnom vlasništvu i daje se operatorima
na pet, na deset godina itd. Dakle, postoje ekstremna rešenja –
privatno, državno. Ili primera radi, Grčka, koja je dugo član EU, njena
elektroprivreda je sto posto u vlasništvu države, a njihovi konsultanti
vrlo poznati će sada možda doći i pobediti na ovom tenderu za EPS i
predložiti ovakvu ili onakvu privatizaciju EPS-a. Pomalo anegdotski
zvuči, ali eto. Hoću da kažem da su moguća ekstremna rešenja – državno,
privatno. No, moj stav je da u slučaju Srbije gde god je to moguće
treba preferirati privatizaciju, prvenstveno iz razloga da bi izbegli,
eliminisali društveno-državno-svojinske navike i naravno postoje
krajnje nepovoljne političke implikacije zadržavanja državne svojine u
javnim preduzećima, jer vi vidite da se na javnim preduzećima sklapaju
koalicije, padaju i rasklapaju koalicije. Možda će nakon privatizacije
javnih preduzeća vrlo mali broj ljudi želeti da se bavi politikom,
možda će tada početi profesori, neki intelektualci samo da se bave
politikom...
Iako na skupu nije bilo ministara iz Vlade Srbije, izlaganja su pomno pratili predstavnici Svetske banke i MMF-a
Komentar: Vidimo da se dobro bave!
Nikola Zelić: Pitanje je – Valja li? Bi li to valjalo? Generalno, po
nama, ako se već bira može i ovako i onako, treba uvek preferirati
varijante privatizacije. I na kraju, novac dobijen od prodaje javnih
preduzeća morao bi da ode do poslednjeg dinara i eura u onu
infrastrukturu koja nema izgleda da bude građena, finansirana privatnim
kapitalom. Dakle, ta sredstva ne smeju biti pojedena, ona moraju otići
u infrastrukturu koja je uopšte upotrebljiva. Po meni, to su
prvenstveno putevi za koje se neće naći koncesionar, prvenstveno ta
putna mreža, veliki ekološki zahvati itd.
Pitanje: Nikom ne trebaju?
Nikola Zelić: Ne da nikom ne trebaju, nego to je po pravilu ona
infrastruktura koja generiše eksterne ekonomije pozitivne na mnoštvo
punktova, a ne možete joj obračunati profit pa da neko profitom
motivisan to izgradi. Pazite, tu se kriju ogromna sredstva kod EPS-a,
NIS-a, čak i za manjinske pakete akcija radi se o milijardama evra, da
ne ulazimo sada... apsolutno, sigurno o milijardama evra, o velikim
sredstvima, i nije svejedno na koji način će ta sredstva biti utrošena.
Eto, toliko. Ja se izvinjavam, preterao sam, pola sata, Mirko će sad.
Dr
Mirko Cvetković smatra da jaki sindikati u javnim preduzećima svojim
mešanjem u tok restrukturiranja zapravo ometaju taj proces
Boris Begović: Nikola, hvala, idemo dalje.
Mirko Cvetković: Dame i gospodo, ja sam podatak koji mi je organizator
dao shvatio baš potpuno bukvalno, pa sam moju prezentaciju nazvao, dao
sam joj ovaj poetični naziv. Da kažem da sam svoju prezentaciju
naslovio upravo ovim naslovom koji je dat i celom ovom okruglom stolu.
Ja bih želeo da kažem da ovo o čemu ću ja sada pričati jeste da sam u
dobroj meri bio inspirisan ovakvim istim pitanjem koje se pojavilo pre
jedno pet-šest godina, kada je formirana prva demokratska Vlada, kada
je bilo pitanje budućnost društvene svojine. I to je bilo pitanje svih
pitanja i odmah je postavljeno na početku, pa čak bih rekao da je
postavljeno i pre nego što je formalno ova Vlada bila formirana. I
pošto sam imao sreću da učestvujem u celom tom procesu ja sam želeo da
ovde u izvesnom smislu izložim stavove vezano za javna preduzeća, a
inspirisan sam onime kako je onda rađeno, i pokušavam da utvrdim koje
su to razlike i šta ovde treba uraditi drugačije nego što je urađeno
kod društvenih preduzeća. Želeo bih da na početku dam jedan... stav,
koji glasi da je nama budućnost javnih preduzeća u Srbiji poznata.
Znači, zna se tačno šta će od njih biti, ne zna se kad, da li za dve
godine, za deset godina ili za 50 godina, ali mi znamo da je njihova
budućnost sigurno da moraju biti znatno efikasnija nego što su danas, a
da bi bila znatno efikasnija nego što su danas potrebno je da se reši
pitanje njihovog vlasničkog statusa. I može se sa velikom sigurnošću
oceniti da će ona biti u celini ili većinski u privatnom vlasništvu, uz
određene izuzetke. Ja neću ponavljati delove o kojima je Nikola pričao,
on je već spomenuo te izuzetke, to su te mreže koje ostaju u državnoj
svojini, dok ovi drugi delovi očekuje se da će u budućnosti biti u
privatnom vlasništvu. I treća karakteristika te neke svetle budućnosti
jeste da će ova preduzeća poslovati na tržištu u uslovima konkurencije,
s tim što će konkurencija biti obezbeđena eliminisanjem aktuelnih
monopola, bilo u okviru administrativne sfere, kao što vam je poznato,
vezano za monopole recimo ovoga što je bilo po uredbi o nafti. Ne
ulazim u to da li je ta uredba bila opravdana u datom trenutku itd, ali
činjenica je da je to ipak obezbeđivalo određenu administrativnu
monopolističku poziciju. I naravno, ono što je još teže, je da će biti
regulisani prirodni monopoli. Dakle, to je ono kako sam ja gledao, i
smatram da sa velikom sigurnošću mogu da kažem je to... Sad možemo da
se vratimo na sadržaj. Da samo u jednoj ili dve rečenice
prokomentarišem šta je to ono što ćemo videti danas na reprezentaciji.
Dakle, ja sam pokušao da dam neke brojke koje karakterišu javna
preduzeća, da komentarišem šta stoji na putu efikasnosti javnih
preduzeća, koje su njihove specifičnosti, i koje su mere za promenu
aktuelne strukture, regulacija privatizacija, i koliko smo blizu cilja.
Dakle, gde se mi sada nalazimo kada je reč u ciframa? Da bih dao jednu
sliku sektora javnih preduzeća ja sam se koristio podacima Narodne
banke Srbije, koji su publikovani za 2004. godinu, za 2005. moguće je
da su određeni, ali još nisu zvanično dostupni. I ovde se vidi da u
okviru sektora javnih preduzeća postoji 521 pravno lice, dakle tada je
bilo, što nam pokazuje upravo da ova priča o velikim javnim
preduzećima, da se tu radi o svega devet, 13, 15 itd. u osnovi iza sebe
ima jednu daleko veći broj preduzeća koja treba posmatrati, kasnije
ćemo videti da oni imaju ipak neke specifične sličnosti bez obzira na
veličinu i poziciju. Drugo, krajem 2004. godine oko 190 hiljada ljudi
bilo je zaposleno u ovim preduzećima, u ovih 500 i nešto pravnih lica.
Vrednost stalne imovine na taj dan u milionima dinara bila je milion i
140 hiljada (1.140.000 miliona dinara) itd, evo vidite ovu cifru, to je
stalna i obrtna imovina zajedno, a vrednost kapitala nešto manje od
milion miliona dinara. Ukupni godišnji prihod iznosio je 61... to je
sad milijarda... To su dinari iz kraja 2004. godine, nisam stavio
dolare namerno zato što sam se pozvao direktno na izvor. I sad može
neko da kaže da neke od ovih cifara baš nisu mnogo ilustrativne,
naročito prihod, jer to nije konsolidovani prihod već je zbir svih
javnih preduzeća, a zna se da oni imaju međusobne odnose. Nikola je
spomenuo odnos proizvođača uglja, električne energije itd. No, bez
obzira na pitanje da li je prihod toliki ili nije, neto finansijski
rezultat jeste ovo što vidite, on je negativan, tu je greškom nedostaje
minus, ali to je 21 milijarda dinara minusa napravljeno u ovoj
korpulaciji od pet stotina javnih preduzeća. Kada se ovih 21 milijardu
stavi u odnos prema vrednosti kapitala koji je uložen od 930 milijardi,
ispostavlja se da na svakih sto dinara kapitala kojim posluju javna
preduzeća ostvaruje se u proseku gubitak od minus 2,3 procenta. Ja sam
sada hteo da prikažem šta to znači sa stanovišta ukupne privrede i ušao
sam u jedan spekulativni obračun, koji ne stoji da je potpuno tačan,
ali je na bazi tih istih podataka izveden i vrlo je ilustrativan.
Posmatrao sam stopu prinosa na kapital koju su ostvarila preduzeća u
privatnoj svojini, prema tom istom izvoru i za taj isti period.
Ispostavilo se da je za razliku od javnih preduzeća, koja su gubila po
2,29 posto, da su privatna preduzeća ostvarivala plus od 8,17 posto. A
onda sam hipotetički ovih 8,17 rekao – Šta bi se desilo da su javna
preduzeća ostvarila taj isti prinos kao i privatna, da su ona u
privatnoj svojini? I dobio sam da bi oni hipotetički umesto minusa od
21 milijardu zapravo zaradili 76 milijardi plus.
Komentar: To je velika razlika.
Predstavnik MMF Harald Hiršhofer i Karolin Jungr iz Svetske banke
Mirko:
Ne samo to, ovde je interesantna poslednja cifra. Ona pokazuje koliki
je ukupni neto finansijski rezultat svih preduzeća u Srbiji, koji je u
minusu 60 milijardi. Drugim rečima, spekulativno i hipotetički, da su
javna preduzeća bila u privatnoj svojini i ostvarila rezultat
poslovanja jednak onom koji su ostvarila privatna preduzeća, onda bi
čitava privreda bila u plusu. Evo, to je rezultat ove spekulacije, i to
su neki osnovni gabariti, i to je šlagvort za - Šta znači povećanje
efikasnosti, zašto je ono potrebno, zašto je potrebna privatizacija, i
u kom pravcu se mi dalje krećemo? Šta je to što neposredno stoji na
putu da javna preduzeća već danas budu u ovoj poziciji u kojoj bismo
želeli da ona budu u mogućnosti? Ja sam pokušao da to podelim na dve
grupe problema, i to su problemi koji proističu iz specifičnih
karakteristika koja su vezana isključivo za javna preduzeća. I tu je
sad ta veza između one priče sa društvenom svojinom, kasnije će se ovo
detaljnije razrađivati, bez obzira na nivo i veličinu. Pod nivoom se
podrazumeva da li se radi o javnim preduzećima na republičkom ili na
komunalnom nivou, znači one imaju te iste karakteristike. Tu istu
monopolističku poziciju ima jedan vodovod u Arilju kao što ima i neko
javno preduzeće na republičkom nivou, bez obzira što je taj vodovod
tamo mali, a ovde se radi o gigantskom. Dakle, jedan deo toga odnosi se
na karakteristike, a drugi deo se odnosi na aktuelno akcionarsko
ustrojstvo i struktura, znači sadašnji oblik, sadašnja struktura javnih
preduzeća koja produkuje neefikasnost i neracionalnost poslovanja. Sada
se vraćamo na priču one prve grupe faktora, koji pokazuju koje su to
specifičnosti koje se moraju uzeti u obzir prilikom definisanja
strategije u odnosu na javna preduzeća. Prvo, javna preduzeća posluju u
uslovima monopola, to je po mom shvatanju jedna od ključnih
specifičnosti koje se moraju imati u vidu prilikom privatizacije. Da
nije te karakteristike, kad bi ona poslovala na slobodnom tržištu, ne
bi bilo nikakvih razloga zašto bismo mi sad javno preduzeće tretirali
posebno, jednostavno bi je gurnuli u onu grupu sa društvenim
preduzećima i regularno u okviru pristupa zajedničkog... Ova
karakteristika sad izaziva, čini mi se i sve ove ostale, gde sam ja
najvažnije pobrojao, sledeće je da su cene javnih preduzeća pod
državnom kontrolom i da su u dužem vremenu bile instrument socijalne
politike. Nikola je govorio o cenama. Naravno, sad je situacija znatno
bolja nego što je bila pre dve-tri godine, no ostaje činjenica da
državna kontrola je za sada, ne za sada, nego ona je vezana sa
činjenicom monopola, i tu ćemo sad doći onda na priču o regulaciji koja
sledi kasnije. Drugo, zapošljavanje u javnim preduzećima takođe je u
dužem vremenu bilo instrument socijalne politike ili političkih
dogovora... Kad kažem ’u dužem vremenu’ ne mislim samo na političku
situaciju sada, već to posmatram čak u poslednjih možda 15-20 godina,
gde su praktično oni imali funkciju zapošljavanja naročito u manjim
mestima – Lazarevac itd, gde se nalaze ova velika preduzeća. Zna se,
Kolubara će sve zaposliti, da li je taj potreban, nije potreban, koliko
radnika, jedan, više, manje, sve to ide. I uopšte, zapošljavanje nije
bilo u nekoj funkciji neke efikasnosti, neke potrebe, već u rešavanju
socijalnih problema i povećanja zaposlenosti načelno, a ne ono...
Treće, što ne treba izgubiti iz vida, čini mi se da se nedovoljno ovako
u stručnom delu razmatra, a u životu će imati velike probleme, u javnim
preduzećima su izuzetno jaki sindikati. Znači, sindikati tu postaju
vrlo značajan faktor nezaobilazan, oni ne smatraju da je njihova uloga
samo sindikat, oni su spremni do kraja da blokiraju određene procese,
da se ponašaju jednostavno na način koji nije realno očekivati da se
pojavi u nekom preduzeću od 100-200 zaposlenih itd. I oni smatraju da
su radnici u stvari zaslužni, i ne samo da je to sve njihovo nego da
oni drže ključ u rukama svih tih aktivnosti, i ta činjenica mislim da
ne bi smela da se izgubi iz vida kada se pravi strategija šta da se
radi sa tim preduzećima. Ja bih želeo samo da podsetim, mada verujem da
većina ovde zna, da je dolazilo do štrajkova kada su se odvajale
pojedine tzv. non-kor aktivnosti od javnih preduzeća, oni kažu: „Nećemo
da se odvojimo.“ Šta to znači? Vi odvajate jedno telo koje nema veze sa
proizvodnjom, oni štrajkuju, ne žele da bude odvojeno... Ne znam, ja se
sećam da je u Kostolcu bio taj Georad, koji se bavio geologijom i
bušenjem, i da su govorili iz Georada: „Ne, nećemo da se odvojimo. I
nema proizvodnje uglja, nema struje ako vi nas odvojite.“ I onda se
vidi...
Komentar: I saobraćaj, autoputevi...
Mirko Cvetković: To je sad druga priča, blokiranje puteva.
Zatim, takođe jak politički uticaj, o tome je Nikola ovako dosta dobro
rekao, ja sam isto računao da uzmem tu neke poene, ali on je to već
ispričao.
Komentar: To je konkurencija!
Mirko Cvetković: Ali, mislim da je to isto značajno, i to čini
mi se nakon demokratskih promena, još više je ranije... Pošto je bila
jedna partija, ona je već pozicionirala svoje ljude koji su ostajali, i
sad kako se ko promeni onda se menjaju rukovodstva itd, i javna
preduzeća se smatraju nekim resursom političke snage. Znači, to su
specifičnosti koje su karakteristične za javna preduzeća. Šta je vezano
za promenu aktuelne strukture? Ovde sam želeo da prokomentarišem dve
stvari, jedno pitanje je restrukturiranje, a drugo je modernizacija,
pogotovo što se ta pitanja dosta javljaju i kod nekih javnih preduzeća
su čak donete navodno i neke odluke itd, pa želim da dam neki svoj
doprinos vezano za to. Prvo, kad se radi o restrukturiranju, ja tu sada
pravim poređenje sa restrukturiranjem koje je primenjeno u okviru
društvenog sektora svojine kod donošenja odluke o privatizaciji.
Strategija koja je bila postavljena, ja sam je podržao i na neki način
sam u tome i učestvovao, jeste da restrukturiranje nikako ne sme da
obuhvati investiranje novih sredstava u... Znači, država treba da učini
sve što je u njenoj moći, izuzev da da novac. Znači, ako treba da da
novac za smanjenje broja radnika, u redu, neka ga da, ali time ona
smanjuje pritisak na tekuće poslovanje tog preduzeća i taj novac je
produktivno iskorišćen. Ako treba da izvrši neko restrukturiranje u
smislu odvajanja, sve je to u redu. Ako treba da reši probleme smanjene
zaduženosti u delu gde je ona kompetentna, i to je u redu. Ali, da
uloži dodatna sredstva pa da onda oni s tim sredstvima raspolažu itd,
to je tada doneta odluka i stručna i politička da toga nema. Ja mislim
prosto da bi takva slična odluka trebalo da se donese kad se radi
javnim preduzećima, što mi se čini da nije slučaj. Naročito veliki su
pritisci da država obezbeđuje sredstva za razvoj tih preduzeća pre nego
što ona... Nekako mi to izgleda kao kontradikcija... Jer, da su ta
preduzeća mogla da se razvijaju, ona bi se razvijala da su bila
sposobna. Pitanje je vrlo opasno u stvari, možda nije baš tako direktno
kao što ga ja izlažem, ali je vrlo opasno jer se tu radi o ogromnim
sredstvima koja sad neko treba da prikupi ili da plasira u tzv.
modernizaciju odnosno, kako oni kažu, pripremu tih preduzeća za bolju
privatizaciju. Kao – uložite sada sto, pa kad ga privatizujemo mi ćemo
na tih sto dobiti još sto. Vratio bih se, mislim da je ovde još jedna
stvar ili dve značajne vezano za ovo odvajanje osnovnih i sporednih
delatnosti, o kojima je takođe ranije bilo reči. Meni se čini da se u
javnosti ta aktivnost, koja je inače na primer u EPS-u relativno
uspešno sprovedena i negde na drugim mestima se sa manje ili više
uspeha sprovodi, ona se istovremeno koristi da se pokaže kako je došlo
do smanjenja broja radne snage, što apsolutno nije tačno. Znači, oni su
jednostavno od jedne firme koja je imala deset hiljada ljudi napravili
dve firme koje isto imaju deset hiljada ljudi, samo što jedna ima devet
a druga hiljadu. Time produktivnost nije ni u kom slučaju uvećana,
samom tom činjenicom. Zbog toga mislim, zato sam ja ovo odvojio da se
prikaže, da porast produktivnosti dolazi jedino kada vi sa manjim
brojem ljudi napravite isto ili više, a ne kada vi podelite, pa sada
rudnici sa podzemnom eksploatacijom nisu više u okviru elektroprivrede
i odjednom sad radna snaga elektroprivrede se smanjila, i sad mi
izađemo sa veličanstvenim podatkom kako je to došlo do smanjenja radne
snage... Što se tiče problema smanjenja zaduženosti, tu sam hteo da
kažem jednu ili dve rečenice, on je ovde dodatno značajan zbog toga što
je u želji da se konačno reši preduzeća društvenih i stavi tačku na tu
privatizaciju. Poslednje izmene Zakona o privatizaciji su predvidele
tzv. otpis dugova, koji je obuhvatio i javna preduzeća. Sa stanovišta
ubrzanja procesa privatizacije društvene svojine to je naravno jako
dobra ideja i to će je sigurno ubrzati, ali to će sa druge strane
stvoriti gubitke u sektoru javnih preduzeća, jer će oni naplatiti samo
frakciju svojih potraživanja. Istina je da ta potraživanja nisu ni
vredela toliko, pa to što su naplatili
možda toliko i vredi, ali je isto tako istina da preduzeća nisu
svojevoljno davala njima svoje usluge pa da onda sad budu kažnjena zato
što su dala lošem partneru nego je bilo naređeno – Imaš da daš. Tako
da, opet hoću da kažem, ovo pitanje treba još malo razmotriti i možda
eventualno ići, pošto se pojavljuju javna preduzeća kao veliki dužnici
prema državi, a država je dobila te otpuste kod Pariskog i Londonskog
kluba, da se onda u osnovi i njihova pozicija na neki način
izbalansira. Koje su sada još mere koje treba preduzeti vezano za
uvažavanjem onih specifičnosti o kojima smo govorili? Pre svega, vi ne
možete na jednom monopolističkom tržištu da ga pretvorite u konkurentno
ako ne uvedete neki sistem regulacije u slučajevima prirodnog monopola.
Zbog toga je to jedan od ključnih prethodnih elemenata koji mora da se
realizuje da bi se moglo pristupiti privatizaciji. Pošto vidim da vreme
i meni beži malo ću da skratim. Ja sam ovde dao neka tri osnovna
elementa te regulacije, koja su, čini mi se, trivijalna, izuzev ovog
trećeg, o kome ću nešto malo da kažem. Ta dva elementa su, prvo, da ona
preduzeća koja budu ostala u državnom vlasništvu, to je ono kad smo
rekli da će mreže ostati, da ona ostaju u državnom vlasništvu, ali ona
dobijaju određena pravila ponašanja kako će ona sad da funkcionišu. Ta
pravila ponašanja najkraće jesu takva da ona moraju da svoje usluge
svim ostalim učesnicima na tom tržištu pruže u uslovima
nediskriminacije, znači pod jednakim cenama i pod jednakim kvalitetom
usluge itd, to je jedan element regulacije. Drugi element naravno su
regulatorna tela, koja imaju dva dela, jedan taj koji je lakši je da se
ta regulatorna tela formiraju, i vi znate da su određena tela već
formirana, i ima ovaj drugi teži deo, a to je da se pokaže da ta tela
stvarno funkcionišu. Jer, samo formiranje takvih tela jeste samo jedan
onaj tik da smo nešto uradili, a pitanje je da li su ona prvo stručna,
sposobna, da li su nezavisna itd. I moj je stav tu da treba sigurno
godinu-dve dana da ta tela funkcionišu i da se vidi da li smo mi sa
njima dobili nešto ili nismo. Sad dolazimo na privatizaciju. Opet se
vraćam na onu priču vezano za društvenu svojinu. Kada je bilo reči o
društvenoj svojini ja bih samo podsetio, pošto ima ovde još učesnika u
svemu tome, da je u startu bilo pitanje najkraće rečeno sledeće.
Razmatrali smo dva modela, jedan je bio prodaja, drugi je bio besplatna
podela. Rekli smo: „Besplatna podela nije dobra, idemo na prodaju. Šta
je najbolje, sto posto kapitala...“ Imamo onu malu belu knjižicu koja
je dosta vezana... dosta je ubedljiva po tom pitanju. Međutim, model
koji je napravljen je u osnovi bio rezultat nekog kompromisa između
političkih snaga, sindikata itd, pa se išlo na model od 70:30. Međutim,
ono što je važno imati u vidu jeste, i mislim da je to u opštem Zakonu
o privatizaciji dobro urađeno, mada je možda izazvalo neke negativne
posledice, a to je da su tamo te stvari potpuno ostavljene otvorene za
državnu svojinu. Znači, tamo kad se kaže -Deli se 30 posto kapitala,
izuzev kad se radi o preduzećima u državnoj svojini, gde će ovo pitanje
biti rešeno posebnim propisima, isto tako i kad se radi o prodaji da li
70 posto ili koliko. Drugim rečima, Zakon o privatizaciji opšti u ta
dva svoja člana je ostavio otvorenim pitanje privatizacije državne
svojine, ostavio ga je otvorenim na taj način što ga je prepustio da
bude rešeno granskim zakonima, koji bi uvažavali specifičnost svake
grane pa rekli – Ovo preduzeće će ići sto posto ili će ići nula itd.
Ono što mislim, mislim da je to rešenje dobro, a ono što je loše
produkovano, to je što su svi smatrali da je zakon rešio i to, niko ga
nije detaljno čitao, jer su smatrali da se to automatski odnosi i na
državnu svojinu, što u osnovi nije tačno, ja mogu da vam kažem i
članove koji to definišu. Zbog toga, meni se čini da kad se radi o
državnim preduzećima da se mi u osnovi privatizacije nalazimo na
početku i da mi treba tek sada da izaberemo koji je model
privatizacije. I dalje nam stoje ova ponuda, ovaj meni koji sam ja ovde
dao - kao prodaju, podelu, dokapitalizaciju i kombinovani model u bilo
kom obliku. Samo prva dva, Nikola je lepo uočio, samo prva dva modela
je nešto što je do sada radila Agencija, a kad je u pitanju inicijalna
javna ponuda, mi nemamo iskustva, znam da druge države imaju iskustva
dosta u tome. Pitanje kombinovanih modela, dokapitalizacija je
interesantna stvar, jer, evo, ja ću vam reći da su sada javna preduzeća
koja su u vlasništvu lokalnih samouprava u situaciji da je za njih
dokapitalizacija najbolji model. Zašto? Sredstva pripadaju gore državi,
a ako bi se privatizovalo oni ne dobijaju ništa. Njima je idealano da
nađu nekog partnera koji će da dođe, pošto im je i tako sve svejedno,
on će tu da izvrši dokapitalizaciju i onako zakon o komunalnim
delatnostima ne dozvoljava većinsku privatizaciju i kroz
dokapitalizaciju se može dobiti taj odnos do 49. Prema tome, smisao
ovoga jeste ne toliko da ponudi i da se opredeli za model, već da se
kaže da su opcije otvorene i da o njima treba da se diskutuje. Na
kraju, umesto odgovora koliko smo daleko od cilja, ja imam neko svoje
mišljenje, ali sam hteo da dam neku vrstu oruđa svakome da proceni
koliko su dobre opcije. Dakle, ja sam naređao koji su to koraci do tog
cilja, a svako sad može da vidi šta smo mi od toga uradili i dokle smo
stigli. Mislim da tranziciona strategija je nešto što mora da prethodi,
to je odgovor na pitanje - budućnost javnih preduzeća koji smo trebali
da damo znači možda još pre 5-6 godina. Na bazi tog odgovora da se
napravi granska regulativa i zakon i da se popune sve ove rupe o kojima
smo govorili. Na bazi tih propisa da se formiraju regulatorna tela i da
se sačeka da oni potvrde svoju kompetentnost i nezavisnost. Paralelno
sa tim, ali ja sam morao da stavim kao da je iza, ali paralelno bi
išlo, išlo bi restruktuiranje u smislu odvajanja delatnosti i tako
dalje i nakon toga bi došlo do privatizacije koja bi naravno bila u
funkciji te strategije. E, sad vi pogledajte gde se mi sada tu
nalazimo, pa ćete videti koliko smo daleko od cilja. Hvala.
Dr Boris Begović i dr Danica Popović
Boris
Begović: I naš poslednji današnji učesnik, profesor Danica Popović koja
će par reči reći na temu makroekonomskih aspekata javnih preduzeća.
Danica Popović: Da, ja naravno pored ovakva dva barda
mikroekonomije, ja nemam šta da kažem o javnim preduzećima, a sve što
sam naučila, naučila sam od njih, tako da ne bih tu sad imala ništa da
dodam naravno sa tog aspekta. Ali mi pri koncipiranju
makroekonomske politike imamo jedan veliki problem, dakle, što svaka
makroekonomska politika polazi od pretpostavke da će se privredni
subjekti ponašati racionalno i u skladu sa sopstvenim tržišnim
interesima. Na taj način ovakva konstelacija privrede, naročito
društvene privrede obesmišljava svaku zdravu makroekonomiju. Vi
napravite jednu meru, privredni subjekti je neće shvatiti kao
informaciju, već će naći način da se prilagode na štetu države, a u
sopstvenu korist. Tako da mi na makro nivou registrujemo ogromne štete
od fiskalne nediscipline koja proizlazi iz ovakvih javnih preduzeća, od
politike cena koja se na tom polju vodi, naročito politike plata koju
javna preduzeća forsiraju svom snagom, dakle, isplaćuju plate mnogo
veće nego što je produktivnost rada i što je rast domaćeg proizvoda. I
naravno, sa stanovišta deviznog kursa i konkurentnosti imamo dodatne
probleme koji proizlaze ne iz toga što neko ne zna kako da postavi
dobru makroekonomsku politiku, nego jednostavno zato što ne postoji
makroekonomska politika koja će njima, da kažem, stati na rep. Ono što
jeste možda poruka to je da je makroekonomija dosegla svoj maksimum,
naročito recimo u monetarnoj sferi, i dok se mikroekonomija ne popravi,
da zaista ne možemo očekivati bolji napredak. No, to nema veze
praktično, ono što ovde ima veze sa javnim preduzećima je, što bih ja
sad istakla kao tačke koje proizlaze iz ovoga što su Nikola i Mirko
rekli. Prvo jeste to da su javna preduzeća, pokrovitelj finansijske
nediscipline u zemlji. Ona su ta koja diktiraju svojom veličinom,
svojim udelom u domaćem proizvodu i svojim značajem kao kupci ogromni,
oni diktiraju ponašanje u zemlji. Njihovo ponašanje jeste takvo da ta
preduzeća mogu da poštuju zakone, ali ne moraju, ako dođe do
finansijskog skandala „naći ćemo način da se to popravi“. Dakle, ja
vidim veliku opasnost od javnih preduzeća u tom aspektu kao problemu
uvođenja osnove za bilo koju zdravu politiku, a to je finansijska
disciplina. Drugo, a što je veoma važno, to je naročito Mirko pomenuo,
javna preduzeća su generator prevelike potrošnje, prevelike i
neracionalne potrošnje proizvoda i usluga koje nude. Mi imamo niske
cene, kontrolisane cene i ogromnu potrošnju, i ne samo da je tako, nego
primećujem u poslednje vreme i pogoršanje. U prvo vreme je cena
električne energije rasla, što je ne samo popravljalo stanje na tom
polju, nego je bilo i signal, obaveštenje svim drugima, a naročito
potrošačima, da takva politika pripada vremenu Miloševića, da kažem, i
takvog upravljanja privredom i da će toga biti sve manje. Od toga se
odustalo, mi se na neki način vraćamo ponovo u to da će država
određivati te cene, kada će ih menjati i kako to više niko ne zna i
otprilike svako dovođenje Srbije na tržišni nivo opet postaje recimo
kao udar groma, možda će da nas udari, a možda i neće. Dakle, niti više
postoji regularnost, niti je više iko ubeđen u državi, makar ja to ne
vidim, da je to zaista potreba, da je to pravi put. Ne, to se
proglašava željom MMF-a, željom Svetske banke, mi moramo zbog sveta,
dakle, mi zbog nas ništa ne moramo. I to je, dakle, taj drugi generator
prevelike potrošnje. Treće, javna preduzeća su izvor veoma velikog
broja nepotrebnih radnih mesta. Dakle, više zaposlenih u javnim
preduzećima... mi znamo da ga ima, ja nisam videla da je neko izračunao
koliki je taj višak, Kori je govorila o polovini u NIS-u ili možda čak
i više od toga, postoje standardi, postoje norme koliko po zaposlenom u
javnim preduzećima se odbacuje prinos.Dakle, mi možemo to da procenimo,
znamo, ako ih ima 140 u ovim velikim javnim preduzećima, ili 190 kako
je Mirko rekao, dakle, mi ovde govorimo o ogromnom političkom problemu,
dakle, najmanje 80.000 do 100.000 ljudi treba da izgubi posao ako se
ova preduzeća dovedu u red. Setimo se da je u slučaju privatizacije
četiri banke da smo imali 8.000 ljudi i da je to bio politički skandal
da se te banke zatvore. Mi znamo da je posledica toga da danas u
bankarstvu imamo, u privatnom bankarstvu imamo zaposlenih mnogo više
nego što je bilo u državnom bankarstvu, dakle, da je trebalo samo
učiniti taj korak, pa napraviti konkurentnim jedno veliko polje u
srpskoj privredi. Ali sada, kada nije 8.000 nego 80.000 ljudi to već
predstavlja dakle, politički izazov kome ne vidim sa druge strane
partnera koji bi mu se suprotstavio. Četvrto, osim što su generatori
tri štete, dakle, finansijske nediscipline, generator prevelike
potrošnje i izvor tih nepotrebnih radnih mesta, koja u krajnjoj liniji
mi plaćamo, ta javna preduzeća su generator nečeg veoma lepog, a to su
obilni prihodi, što direktni, što indirektni prihodi političkih partija.
Danica Popović: Bez zakona o stečaju, politička ekonomija srpske tranzicije se urušava
Dakle,
ako mi svi imamo od toga štete, ima nekoga ko izgleda tu vrlo dobro
prolazi. I naravno, to sam sad morala da ponovim, jeste da su ova
dvojica to rekli lepše od mene, ali nema veze, hoću i ja koji poen
odatle. Mi sada dolazimo do jednog problema, a to je, to je moja teza,
ne samo moja, da se politička ekonomija srpske tranzicije ruši upravo u
toj tački. Dakle, šta imamo, u ovom trenutku mi imamo situaciju da
zakon o stečaju nije implementiran, dakle, najveći deo privrede
funkcioniše kako im Bog da. Ako im neko ne plati moraće da se snalaze
van tržišta, van suda, van svih regularnih institucija, na neki svoj
način. Zašto se to dešava? Neko nema volje da primeni taj zakon. Mi sa
druge strane, sem tog velikog polja imamo 75 velikih firmi u društvenoj
svojini, koje su za sada izuzeti iz tog procesa. Te firme kad bi mogle
da uđu u stečaj, kad bi ih slučajno pustili, one bi isto tako propale,
ali one su pod restruktuiranjem. I gore imamo javna preduzeća koja kao
što vidimo zbog svojih finansijskih interesa nemaju razloga da uđu u
svoju privatizaciju. Dakle, moja je teza da ne želeći da privatizuju
sebe i da sebe liše prihoda su praktično zakočili ceo proces, da nema
primene zakona o stečaju, a da preduzeća koja bi trebalo da se
restruktuiraju pa prodaju, da praktično niti se restruktuiraju, niti se
prodaju, dok je obećanje prošle godine bilo od ministra finansija da će
do kraja ove godine ta sva preduzeća biti iznesena na prodaju. Ja
koliko vidim, taj proces bi oslobodio još veoma veliki broj
nezaposlenih i ne vidim kako bi se to u ovom trenutku zaista rešilo. Na
to sve se klima toliko promenila da sada možemo da čitamo po novinama
članke koji mene veoma podsećaju na vreme iz nekih '70-ih godina. U
jučerašnjim novinama je jedna oda EPS-u napisana, odnosno jedna pesma
koju je EPS sam sebi otpevao, a novine su objavile, koja glasi
otprilike da je EPS zaštitnik domaće privrede, da će EPS uvek izabrati
domaćeg, da kažem podizvođača, a nikako stranog ako je to ikako moguće.
U ovoj fazi tranzicije kaže se da su dobitnici oligarsi i insajderi...
Zašto,
postavlja se pitanje, kaže - zato što kada strane firme dođu u Srbiju i
kupe neku firmu, one nikad neće izabrati domaćeg podizvođača nego će
uvek, da kažem, kupovati od firmi iz svojih zemalja. Da, pošto tamo na
Zapadu su jedni druge podmitili neviđeno i država Nemačka naprimer
subvencioniše naravno nemačke firme da bi se kupovala nemačka roba u
Srbiji, i ostale gluposti. Ali da recimo koliko god, sad je druga
poruka bila, koliko god da se EPS odlučuje na domaće firme, da on
ipak moli domaće firme da obrate pažnju da su nekad veoma
nekonkurentne. I samo što nije pisalo - Tito, to smo svi mi. Dakle,
jako poznati tekstovi, to je to što vi vidite u jučerašnjim uglednim
novinama. S druge strane ono što se čuje kada se god pomene
privatizacija, a naročito javnih preduzeća, nailazi se na jedan ogroman
otpor i zid. Sve što je rečeno o privatizaciji NIS-a, što je uopšte
rečeno je bilo - hoćemo ako nas nateraju, pa ako baš moramo, pa,
nemojte, pa, nećemo. To je... recimo, ja bih tu citirala gospodina
Nebojšu Čovića, jeste da nije lepo o politički prošlim ličnostima da ih
se vadi, ali ne o njemu, nego o izjavi. On je rekao - ako se
privatizuju EPS i NIS onda nije potrebna ni Vlada ni država, jer onda
kapital upravlja nekim stvarima. Dakle, ja stvarno mislim da je čovek
potpuno u pravu, da ova država kakva jeste i Vlada kakva jeste zaista
ne bi bile potrebne, onda bi bilo potrebno nekoliko zakona da bi se
cela procedura otpočela. Tada bi verovatno bio taj lanac o kome govorim
- stečaj za sve firme koje su na terenu, vađenje firmi iz karantina 75
i njihova privatizacija i privatizacija NIS-a su tri koraka koja se
moraju sprovoditi, od stečaja, preko restruktuiranja do javnih
preduzeća. I naravno tim redom, ali ja mislim da ovaj korak broj tri
koči korak broj dva i korak broj jedan. I da se vratim na budućnost
javnih preduzeća, mi ne možemo očekivati da imamo inflaciju ispod devet
odsto ukoliko se plate u ovoj zemlji dele kako javna preduzeća žele da
se one dele. Ali postoji klijentelizam takozvani, da političkim
partijama odgovara da 80.000 ljudi koji su višak i 80.000 koji nisu
višak, da dobijaju iznadprosečne plate i oni će im to na neki
način obezbediti, naročito ovi u lokalu. Ako tako bude, devizni kurs će
da apresira, ako tako bude postojaće deficit, i ne postoji ta Narodna
banka, niti ta obavezna rezerva, niti bilo koja kočnica sa monetarne
strane, koja će tome da se suprotstavi. Čak ne postoji ni
fiskalna politika koja će to da uradi, već je politika privatizacije ta
za koju mislim da je osnovna za rešenje svih makroekonomskih problema
koje imamo i jedino što mogu samo da dodam na kraju, u ovoj fazi
tranzicije kaže se da su dobitnici oligarsi i insajderi. Oligarsi znamo
ko su, a sad znamo i ko su insajderi, dakle, direktori javnih preduzeća
i političke druge ličnosti vezane za političke partije. I time bih ja
završila i hvala.
Boris Begović: Zahvaljujem, i sad otvaramo raspravu u načelu i po amandmanima.
Marko Paunović
Marko
Paunović: Samo kratko pitanje, to je kao opšti stav, da direktori
javnih preduzeća ne žele da se privatizuje jer bi time izgubili posao.
Meni nekako ima logike da neko ko je direktor, hajde da privatizujemo
sad dok sam ja tu, nemoj da čekamo dve-tri godine, ko zna gde ću ja tad
biti. Zar ne bi imalo logike da od direktora upravo očekujemo da
privatizuje sada kada mogu da utiču, kada mogu da uzmu neki procenat,
kada mogu da garantuju sebi nešto?
Dr Dragor Hiber: Dilema o svojini nad preduzećem i svojini preduzeća je ipak malo teorijski izvučena...
Dragor
Hiber: Isto da postavim nekoliko pitanja, ali posle ovog pitanja ja ne
mogu da ne komentarišem. Ja sam naravno ovde zalutao, pošto sam po
obrazovanju i profesiji pravnik i nalazim se među ekonomistima. No,
pošto su mnoga raspravljena pitanja bila definisana ili određena kao
pravna, koliko-toliko se osećam da mogu da govorim, mada se uz sve to
zapaža, ne samo kod nas, da se pravo sve više zamenjuje ekonomskom
analizom prava. Najpre, kako to, pitanje koje je komentar, kako to
generalni direktori javnih preduzeća mogu da odlučuju o privatizaciji,
koče privatizaciju ili unapređuju privatizaciju, ako je tačno da mi
imamo jednu zbrku koja kaže dve stvari u jednoj odredbi, a to je i da
je svojina na javnim preduzećima državna i da je imovina javnih
preduzeća na drugi način državna, ako sam dobro razumeo Nikolinu
analizu. Ima tu naravno istine, mada se ja do kraja ne slažem, ali
svejedno, ali ako je to tako o privatizaciji i bilo kom obliku ili uz
eventualno dokapitalizaciju odlučuje vlasnik. Da, da, i kod društvenog
preduzeća vlasnik se pojavljuje ako ne pre formalno, izlazi iz senke,
skida svoju masku u momentu kada se potpisuju ugovori. Vlasnik je onaj
koji donosi privatizacionu odluku, vlasnik je onaj ko uzima pare od
privatizacije ako ih ima, ako nije besplatno. To je pojam svojine kako
ga ja razumem sa ekonomske tačke gledišta. Prema tome, to nije direktor
javnog preduzeća, to nije ni njegov posao, ni njegova uloga, ako su ona
javna zato što su u državnoj svojini, a to je definicija koju smo na
kraju dobili u uvodnom izlaganju, onda je to država i nema tu šta da sa
sitnim začkoljicima ometa direktor. Ali ako država onda hoće da
privatizuje, ništa joj lakše nego da zameni direktora javnog preduzeća.
Dakle, ovde je optužba otišla na pogrešnu stranu i nije sa
identifikacijom o pravu svojine. Otuda sad dva-tri komentara, mislim da
je ova dilema svojina nad preduzećem i svojina preduzeća ipak malo
teorijski izvučena. Ako je tačno gospodine što ste vi rekli da su
javna preduzeća.... ne, ne, znam ja šta piše u zakonu... Znate,
zakonski tekst su pisali ljudi koji imaju onoliko znanja koliko
imaju.... Ne, ja to nisam hteo da kažem, ako imamo kontradiktorne.. ako
imamo sukob u dve norme zakona onda ćemo naravno morati da tumačimo, da
nađemo neko pravno rešenje.
Zelić: Kao vlasnik nepokretnosti javnih preduzeća upisana je država Srbija, nema tu interpretiranja ovakvog ili onakvog zakona.
Nikola
Zelić:....Izvinite što vas prekidam, nad nepokretnostima, nepokretnosti
koje koriste sva javna preduzeća sem ako se negde tehnički nije stiglo,
kao vlasnik nepokretnosti upisana je država Srbija, prema tome nema tu
interpretiranja ovakvog ili onakvog zakona. Prodajemo to preduzeće na
tenderu ili aukciji, lepo će pisati popis nepokrenosti u tenderskoj
dokumentaciji i aukcijskoj - vlasnik država Srbija upisana, a korisnik
je to preduzeće. Tu nema da li ovako ili onako interpretira... Naravno
da se ne upisuju i ne uknjižavaju automobili, računari i ostalo, ali
sve nepokretnosti da, apsolutno, čak i upisano u..... Oni su to...
pazite, registruju kapital izveden iz..... procenjena imovina i obaveze
i sad se na taj način usklađuje i upisuje pravi kapital, ali u
osnivačkom aktu za EPS koji je Vlada donela, novom osnivačkom aktu s
početka 2005. da bi se uskladili sa zakonom o energetici i osnivačkom
aktu EPS-a piše vrlo inteligentno, lukavo da sredstva su u imovini
preduzeća na kojem oni imaju pravo korišćenja, pa kao i jedno i drugo
zadovolje... dovijaju se ljudi, ali kod nepokretnosti nema, piše
poseban član u zakonu da mora da se uknjiži država, preduzeće je dužno
da prijavi i da se država uknjiži. To je ogromna smetnja privatizaciji.
Mora da se brišu te odredbe u zakonu. Uostalom, mnoge od tih odredbi su
u taj zakon unesene '96-7. godine kad su pobeđivali na lokalnim
izborima demokratske snage i tada da bi se sačuvali vodovodi, javna
komunalna preduzeća, tada se intervenisalo i tako dalje."
Mirko Cvetković: Ja sam hteo samo jedan kratak primer u vezi
ovog, jer sam imao konkretan slučaj. Dakle, mi smo imali slučaj da je
izvesno preduzeće, ne bih želeo ime da mu spomenem, ali je iz Kolubare
izašlo pre recimo 5-6 godina, 7-8 godina i formirano kao društveno
preduzeće. To preduzeće je bilo... trebalo je da se proda, došao je
kupac i odjednom je utvrđeno da ono nema imovinu, da ono postoji kao
preduzeće, ali da imovinu nije moglo uzeti zato što je imovina bila u
svojini države i formiranjem njega kao društvenog preduzeća je
formirana jedna ljuštura bez ičega. I onda je ovaj pitao - pa, dobro,
šta ja kupujem, i tu je nastala neviđena drama koja je trajala dve
godine....
Hiber: Ne treba od opšteg modela praviti obavezu...
Dragor
Hiber: Naprimer, uzmite svojinsku i drugu strukturu Telekoma........
prosto bih rekao da je nezamislivo da ništa u imovini Telekoma nije u
svojini Telekoma i da strani akcionari u Telekomu sada istina imaju
samo.....
Boris Begović: "Ja mislim da je Dragor imao još nekoliko poenti....
Dragor Hiber: Ostaviću ih sada kada je krenulo jednim pravcem,
samo sam hteo da pitam, da li sam ja Nikolu dobro razumeo da je on
mislio... da je on rekao da treba napraviti holdinge i da onda ide
IPO...
Nikola Zelić: Ne, EPS koji je već holding, mislim da je to
generalni recept....... Ne, EPS je ustrojen tako kako jeste, on je
holding, 11 zavisnih preduzeća, 100% posedovanih,zašto vaditi zube
zdrave iz toga sistema, krojimo celu vilicu, holding koji će se
korporativizovati i on će iskazati svoj kapital u akcijama i nudi se na
prodaju 10-15-20% ili koliko već procenata tih akcija, kao francuska
elektroprivreda ili ko je to, nedavno izneo svoje akcije po prvi put na
tržište, to je taj pristup.
Dragor Hiber: Ako mi voditelj dozvoljava ovo mi daje za
šlagvort............ zaista bitno da u pravljenju strategije ne sme da
se pođe od jednog opšteg modela da se pretvori obavezu.......... Ja se
sećam jednog iskustva, bio sam jedno vreme u Telekomu i tad se krenulo
u odvajanje sporednih delatnosti, što se kod Telekoma svelo na jedno
pitanje, spremačica i to uglavnom u Beogradu i njih stotinak ljudi ili
manje koji su davali fizičko obezbeđenje. Mislim da je tamo upravljački
tim proveo više vremena da reši problem te navodne važne
delatnosti nego na kor delatnosti da bi zadovoljio pritisak
države koja je tražila da se skloni nonkor delatnost. Ovo kao primer da
ne treba da ide........ sad dolazim do onog zbog čega sam prvo hteo
reći kada me je Marko potakao. To je zaista, naročito gospodin
Cvetković to dobro po meni krstio, nije za tržište dovoljno da
napravimo svojinske promene, korporizaciju pa svojinske promene i
privatizaciju, tržište zahteva mnogo toga drugog. Šta se tu dešava
vidimo zaista sada ovih dana, to je ova Vlada i ovi ministri, imaju
sada veoma jake nostalgične izlive, nesrećni što je nekada neko ili što
je njima neoprezno promaklo, preneo zaista izvesna ovlašćenja na
regulaciona tela, odnosno njih ostavio bez tih ovlašćenja. Šta god
mislili ili ne mislili o pitanju kako su dodeljene dozvole za
broadcasting, način na koji je reagovao ministar pokazuje da je
stvar..... jedan drugi ministar je spremio, pa je u zadnji čas zadržao,
a pustiće izmene zakona o svojoj oblasti, gde će regulatornom telu
oduzeti u potpunosti kontrolu i šta će on da radi ne znam, i tako
dalje. Hoću da kažem država bi to da vrati u svoje ruke, zbog toga se
potpuno slažem da ovim postavljam pitanje. To je zaista za mene
pitanje, ja ne znam odgovor, ne postavljam ga sa tezom, ne znam ni na
ova druga, ne pretendujem da znam, a to je pitanje redosleda -
demonopolizacija odnosno rasturanje monopola i privatizacija. To je za
mene jedno strašno komplikovano pitanje i ja bih voleo da od
ekonomista....... od toga zavisi strategija.
Dr Boško Mijatović: Ova administracija ima vrlo ograničene stručne kapacitete
Boris Begović: Hvala, Boško Mijatović.
Boško Mijatović: Mirko nas je malopre podsetio na lepa vremena kad smo
bili pet godina mlađi i pričali o privatizaciji u Srbiji, pa onda
su...... a kada su se lako donela neka kapitalna koncepcijska pitanja.
Nažalost, meni se čini da je situacija danas, pet godina kasnije znatno
nepovoljnija nego što je bila pre pet godina, a u pogledu javnih
preduzeća. Čini mi se da do danas država nema stav šta da radi sa
javnim preduzećima. Država je samo formalno naklonjena privatizaciji
preduzeća, verujem retorički pred, ne znam, Međunarodnim monetarnim
fondom koji je pritiska, ucenjuje i slično, a da suštinski država nema
pozitivan, povoljan stav o privatizaciji javnih preduzeća. Zašto? Ja
bih pomenuo nekoliko mogućih razloga, a ponderaciju važnosti među njima
ne bih mogao baš da dam. Jedna stvar je ja verujem manjak stručnih
kapaciteta u vladi Srbije, hajde da kažemo, neznanje koje o ovim
stvarima dominira u Vladi Srbije. Tamo nema nijednog ministra koji se
razume u stvari, a i vrlo malo ima čini mi se pomoćnika i drugih koji
bi mogli nešto razumno da kažu, pošto ova administracija ima vrlo
ograničene stručne kapacitete. S tim povezano, nisu rešena ni
koncepcijska pitanja privatizacije javnih preduzeća. Jedino što jeste
donekle jasno je da će se odvojiti mrežne tehnologije, odnosno mrežni
delovi sistema u javna preduzeća koja će ostati u državnom vlasništvu
od onih drugih stvari koje će biti privatizovane. Ali to je stara
lekcija naučena iz Zapadne Evrope, iz Istočne Evrope... rešenje tog
pitanja nije kompletan da kažem koncept privatizacije, o svemu ostalom
govorio je Mirko, odnosno pomenuo je šta još treba od načina prodaje,
modela, tehnologija, vremenskih rokova, sekvenci i slično rešiti pre
nego što se pristupi ozbiljnom poslu privatizacije velikih javnih
preduzeća. Dakle, kod nas sem jednog dela nije rešen koncepcijski okvir
privatizacije javnih preduzeća. Zatim privatizacija i restruktuiranje
javnih preduzeća su veliki posao u tehničkom smislu, nije to samo
papirnata transformacija koja se izvede, posebno restruktuiranje, Kori
je dosta govorila o tome ranijih godina, to je veliki posao za koji
nije jasno kako da se izvede sa ovim postojećim kadrovima, ali...
imajući u vidu situaciju u nekim javnim preduzećima i slično. To je,
dakle, ozbiljan posao koji zahteva i vremena i ekspertize i
organizacionih sposobnosti i svega ostalog. Zatim, tu imamo političke
razloge, navodim ih na kraju, ali verovatno nisu najmanje važni,
počevši od toga da javna preduzeća predstavljaju sinekure za političke
kadrove, daju političku moć. S jedne strane što podstiče zadržavanje
javnih preduzeća pod kontrolom, ali imamo i s druge strane rizike koje
na političkom planu vladajućim strankama donosi privatizacija javnih
preduzeća, to je borba sa sindikatima, s jedne strane, koju je spomenuo
Mirko, ali i dublje jeste. Restruktuiranje javnih preduzeća može da
bude bolno, da se odrazi na bar kratkoročan gubitak zaposlenosti većeg
broja ljudi, što je pomenula Dana. Dakle, za Vladu koja je i tako
koaliciona manjinska i slabo stoji u biračkom telu, privatizacija
javnog sektora donosi neželjeni rizik koga Vlada izbegava i po logici
koja funkcioniše često u celom demokratskom svetu - hajde da vruć
krompir prebacimo sledećoj vladi. Ja bih tu pomenuo i problem koji
imamo sa regulatornim agencijama, Dragor nije tu, ali svejedno,
načelno, koncept je jako lep, sviđa mi se ideja da se iz državnih ruku
neke funkcije izvuku i prenesu u nešto nezavisno, u da kažem civilno
društvo ili čak na neki način privatni sektor. No, pitanje je koliko je
vremena potrebno da ta stvar kod nas profunkcioniše, odnosno, ako je
vreme duže malo neće li šteta koja se u međuvremenu napravi biti
velika. Mirko je malopre pomenuo godinu-dve da je potrebno. Ovaj Savet
za radiodifuziju postoji već četiri godine i pogledajte šta napraviše,
hoću reći, postoji Agencija za telekomunikacije o kojoj čujem isto sve
najgore, kako favorizuje Telekom na račun privatnih provajdera i
slično, ponaša se kao saveznik države. Hoću reći, za normalno
funkcionisanje nezavisnih regulatornih agencija potrebno je izvesno
demokratsko sazrevanje jedne zemlje koja baš ne ide jako brzo i ume da
ima incidente, kao što su ovi neki pomenuti, tako da...... a najgore je
to što su nam dobre regulatorne agencije potrebne baš sada na početku,
kada postavljamo u sistem, kasnije i ne moraju da budu baš tako
savršene, pogrešan je tajming. Samo još dve rečenice, svi se mi grozimo
nad činjenicom da država ili neki faktori hoće da finansiraju neka
javna preduzeća i njihov razvoj. Naravno, načelno se slažem i ja, ali
ukoliko Vlada ne želi da privatizuje javna preduzeća, onda je možda i
logično da ih pomalo finansira da bi mogla da rade, da se održavaju, da
posluju... Naravno... Dakle, finansiranje tih preduzeća nije besmislica
ako se pođe od toga da Vlada nema nameru da privatizuje ta preduzeća.
Hvala.
Boris Begović: Hvala, Boško, jedno pitanje Dana Popović, a onda Miodrag Zec.
Danica
Popović: Oko metode privatizacije javnih preduzeća, dakle, ako ideš na
otvorenu IPO, to na neki način meni ima dodirnih tačaka sa vučerima?
Hoću da pitam sledeće, kako predviđaš da neefikasna preduzeća, dakle
preduzeća, čiji su menadžeri, niti su vlasnici, niti su.... dakle,
školovani menadžeri, kako sad vidiš taj konglomerat od nekoga ko je
postavljen nekada i ima višak zaposlenih od 80%, kako će taj ko je
takav jednim metodom koji nije direktna prodaja. Taj što ne zna da bude
sklonjen, kako taj isti da se transformiše u osobu koja će napraviti
odličan proizvod i osloboditi se viška zaposlenih. Ja prihvatam da ti
imaš jako dobre argumente.......
Nikola Zelić: Ne, isti problem ti je, Dano, kod međunarodnih
velikih kompanija koje nisu utilities i gde imaš male akcionare, gde
nemaš jednoga koji je preko 50% i tako dalje. Dakle, isti ti je taj
problem, to ima svojih manjkavosti, ali to je najbolje moguće rešenje u
datoj konstalaciji. Ispada ovaj naš sada primenjivani model
privatizacije na društvena preduzeća da iz njega proističe da je jedina
dobra vlasnička struktura ako neko ima 70% vlasništva nad kompanijom.
Dakle, to je krajnje, malo karikiram, ali preko 50%, zašto bi to bilo
tako uniforman vlasnički model, da je to defakto onda vlasništvo jednog
čoveka ili jedne porodice, zašto bi... To je krajnje siromašna
vlasnička struktura...
Boško Mijatović: Bilo je razumnih razloga...
Boris Begović: I postoje još uvek...
Nikola Zelić: Da to bude baš tako, dakle, ne vidim zašto bi
bilo bolje da neko dođe, jedan čovek, da ga ne imenujem, i da kupi sad
ceo EPS, zašto bi to bilo bolje nego da kupi akcije Dana, Boris i sva
prisutna gospoda, uključujući i mene....
Danica Popović: Zbog korporativnog upravljanja...
Nikola Zelić: Naravno, i svi mi ćemo kupiti te akcije i bićemo
pozivani na skupštinu, imaćemo svoje ovlašćene predstavnike i tako
dalje, i tako dalje. Šta fali tom vidu privatizacije?
Dr Miodrag Zec smatra da je potrebno doneti "krovni" zakon u ovoj oblasti
Miodrag
Zec: Ja neću dugo da govorim, ja ne znam kad će biti privatizacija,
znam da ćevapi samo što nisu stigli, ne bih da taj deo reforme odložim.
To je jedna stvar, druga stvar, na uvodnu reč predsedavajućeg, znači,
činjenica jeste da se o ovom problemu razmišlja i činjenica jeste da ta
Vlada kakva god da je, naručila je strategiju privatizacije javnog
sektora i naručila je zakon o privatizaciji javnog sektora. Znači, to
je jedna faktička činjenica. Ja sam obradovan ovim što sam čuo, ali to
što sam ja čuo od gospodina Zelića i gospodina Cvetkovića u velikoj
meri korespondira sa onim što je već tu napisano u početnom delu, nismo
razrađivali ono što je sporno, kakva je zakon, kakve su faze, kakve su
procedure, kakva su ovlašćenja, kakvi su kontrolni mehanizmi i tako
dalje, i tako dalje. Posebno mi je drago što sam čuo dve stvari koje su
tu možda i ključne, jedna je ovo što je Nikola rekao, da sa ovakvim
zakonom o sredstvima svojine Republike Srbije nema ni korporatizacije
ni privatizacije. I druga stvar, što je gospodin Cvetković rekao, što
sam i ja došao do tog zaključka, a on je bio istinski tumač tog zakona
o privatizaciji, da ipak je potrebno napraviti drugu regulativu, da se
ne može tumačiti da ovaj zakon se odnosi na zakon o privatizaciji
javnog sektora, i u tom smislu krovni zakon... ideja je otprilike ova,
ja neću, niti želim, niti je to moje ovlašćenje da sad prepričavam šta
tamo piše, Vlada i oni kojima je to dato, ako budu našli za shodno oni
će to javno prezentovati pa će javnost imati uvid u to. Znači, donosi
se jedan krovni zakon o uslovima i postupku privatizacije javnih
preduzeća koji rešava ono što nije rešeno u ovom zakonu o
privatizaciji, a ne negira ga. Čitav niz instituta koje ovde postoje
kad dođe do te tačke ići će po toj proceduri. Druga stvar je, ključni
problem tu je političke moći, mi vidimo da Ministarstvo finansija sebe
vidi kao titulara javnog sektora i svih praktičnih situacija. S druge
strane Ministarstvo privrede, prirodno neko ministarstvo za sve vrste
privatizacija, kako će oni to međusobno rešiti ja ne znam, ideja koja
je data u toj operacionalizaciji je sledeća, bar ono što sam ja mogao
da učestvujem, to je da krovni zakon ograniči ovlašćenja i manipulacije
koje su moguće sa privatizacijom. S druge strane da s podeli
odgovornost Vlade i Skupštine u tekućem postupku privatizacije, koje
nije bilo kod ove privatizacije, bilo je kroz neko formalno
izveštavanje i tako dalje, kroz neki dosta po meni loš mehanizam.
Ja sam se i tada zalagao, to ljudi znaju ovde, da se formira jedno
posebno telo koje bi bilo kontrolno telo, kompetentno za privatizaciju,
nije se to tada htelo. Što da se podnosi izveštaj odborima, odbori
napadaju politički, ovi ih driblaju kako hoće koji daju izveštaj i tako
dalje. Ovde je predloženo nešto drugo, predložena su dva instituta,
jedno je plan privatizacije koji bi znači proistekao iz zakona koji bi
pripremila Vlada, a koji bi usvajala uvek Skupština, za godinu dana.
Znači, privatizacija ide određenim tempom, fazno i tako dalje, ne ide
jednokratno i ne ide isključivo vlasniku jednom. Ta ideja koju ste vi
zastupali u tom zakonu to je dobra ideja za neka preduzeća, ja neću sad
dalje da dužim, ona nije uopšte dobra, nije moguća, nije poželjna za
privatizaciju EPS-a, da se proda jednom licu, ja potpuno stojim na
stanovištu gospodina Zelića. Napravljena je jedna struktura..... I još
jedna stvar, ja bih voleo da se isto raspravlja u tom pravcu, u pravcu
konkretizacije, i još jedan institut koji je poseban ako i postoji, jer
svi zakoni o privatizaciji ovih velikih kompanija uvek su donošeni kao
posebni zakoni, nisu deo opšteg zakona. Privatizacija britanske
elektroprivrede... uvek je to jedan akt. Ovde smo mi hteli da uradimo
sledeće, da imamo krovni zakon da izbegnemo ove turbulencije političke,
koji bi ustanovio neke principe, procedure, neke relacije, da imamo
plan privatizacije gde bi Vlada predlagala Skupštini operativno šta će
raditi u tekućoj godini, i da imamo programe privatizacije koji bi išli
na odobrenje Narodnoj skupštini i koji bi bili neki mini zakoni o
privatizaciji tipa, šta ja znam, Aerodroma Beograd, EPS-a i tako dalje,
i tako dalje, koja bi uvažila taj čitav niz specifičnosti programa
privatizacije recimo konkretno EPS-a, ili šta ja znam... To su neke
reperne tačke i suština je bila na podeljenoj odgovornosti, jer ovde
zaista postoji jedna stvar, i s tim ću ja završiti, ovde postoje ljudi,
kažu - privatizujem odmah, dok sam ja na vlasti, odmah i sve,
proglašavajući to tržišnom cenom, što nije tačno uopšte, jer vi ako
prodajete sve odjednom cena je nula, i nije niko prodavao sve odjednom
ovakvih preduzeća, niko, ni zemlje uokruženju. Ovo što je radio recimo
Meril Linč sad za naftu, tu tačno pokazuje da i Slovaci i Rumuni i
Hrvati i tako dalje, išli su kroz neko vreme i kroz neke procedure i
išli su kroz neke kombinacije, i strateškog partnerstva i IPO-a i
distributivne privatizacije i tako dalje, i tako dalje. Biće verovatno
prilike da se o tome diskutuje, znači, ja mislim da je suština u
našem političkom sistemu, podeliti odgovornost i dati neku mogućnost
Vladi da upravlja procesom, ali joj obavezivati uvek da traži
saglasnost na nekom višem nivou političke saglasnosti pošto se radi o
delikatnim pitanjima. I ne bih više ja o tome, zahvaljujem.
Boris Begović: Hvala, sad Kori.
Dr Kori Udovički: Ne znam zašto se privatizacija NIS nije već desila...
Kori
Udovički: Ja sam... pošto sam se ubacila maločas u diskusiju, odnosno
upala, stvarno bih da to podvučem. Mislim da je pitanje kako
privatizovati.... ako smo se dogovorili prvo da li, naravno, jer ja
uopšte ne volim ideološke odgovore, samo su ideološki odgovori
jednostavni i jednoznačni i za mene je velika razlika između pitanja da
li privatizovati NIS i da li privatizovati EPS. To sam više puta rekla,
kao što za NIS mogu u 3 ujutru da kažem - ne znam zašto se to nije
desilo još juče, tako za EPS ne mogu.
Boško Mijatović: Ili JAT, još lakše?
Pa, možda je lakše, ali mislim da je šteta od NIS-a, kao što
smo računali, mnogo, mnogo veća, ipak mislim, to je nenormalna cena
koju ova zemlja ima u trenutnom plaćanju, strašno je skupo, a ne bi
bilo teško ni rizično privatizovati ga što pre. Mada sam već čula o
nekim... i tu je sad to pitanje, šemama kako ga privatizovati,
koje bi bile ustvari, i mislim da se to desilo u INI,
institucionalizacija skrivene državne svojine i dalje, tek nam to ne
treba. Ali mislim da je zapravo to i bio naš plan da se fokusiramo samo
na NIS i da negde početkom juna napravimo jedan ovakav okrugli sto, pa
vas unapred pozivam da dođete. Napravićemo jedno uvodno izlaganje o
opcijama, teorijskim, praktičnim, plusevima, minusima i da vidimo kako
kao disciplina na to reagujemo i da li imamo neki konsenzus, jer bi
bilo super da se kao ekonomska disciplina pojavimo sa nekim
konsenzusom. Dok Vlada nije da nema stav o privatizaciji, po mom
mišljenju oni neće privatizaciju, vrlo jasan imaju stav nego je sad
pitanje koliko mogu to da odlože, da zamaskiraju i tako dalje. Drugo
što sam htela da kažem, stvarno ja se jako radujem, čak se pitam da
nije možda u nekoj prošloj našoj komunikaciji ta ideja je među nama već
cirkulisala, što i Nikola kaže, ja stvarno mislim da je to neophodno,
ko god ozbiljno misli da restrukturira bez privatizacije javni sektor
Srbije, mora da napravi neko telo koje će to da radi. Ja iz ličnog
iskustva pričam, pokušavati da restruktuirate, a da ne pričam o
privatizaciji EPS ili NIS kad ste vi jedno linijsko ministarstvo koje
se nosi sa gomilom sistemskih zakona koje mu nisu u nadležnosti, gde...
Pa, zamislite da smo pokušali da privatizujemo društvenu svojinu bez
Agencije za privatizaciju, kako se to radi? Ne znači... ne govorim o
Agenciji za privatizaciju javne svojine, činjenica je da taj sam čin
privatizacije na kraju balade možda i može da joj se dodeli, to bi bila
stvar rešenja nekog praktičnog, da se dodeli baš Agenciji za
privatizaciju. Ali odlučiti, pripremiti, uraditi zakonsku regulativu,
to je ogroman posao i meni je žao što sam zakasnila da me čuju Karolin
i Harald Hiršhofer i ne znam zašto, ja mislim da Svetska banka od toga
beži samo zato što je to veliki posao, a ne zato što nije najvažnija
stvar koju bi mogli da urade za zemlju, za reformu u Srbiji, kao što su
podržali svojevremeno privatizaciju... Pa, mislim, ja o ovome pričam
već 4-5 godina, mogli su do sada da naprave, mada mislim, mora i da
dođe tražnja države i to je činjenica, niko im nije, osim svojevremeno
ministra energetike, da o tome priča. Hajde, bilo bi lepo da se o tome
više govori, da se zauzme stav za onaj dan kad neko hoće ozbiljno da
restrukturira nešto, odnosno privatizuje. Sad sam htela da iskoristim
samo priliku što imam tu vas koji neke teme poznajete mnogo bolje i
detaljnije od mene. Prvo, kad je reč o zakonu o svojini, tačkice nikad
ne mogu da tačno recitujem naziv, o sredstvima u svojini Republike
Srbije, da li imate neko viđenje, da li on može da se prilagodi,
odnosno da se eliminiše sve ono što smeta bez da se otvori to neko
pitanje zbog kojeg se taj zakon stalno i odlaže, jer stalno je problem
- treba rešiti statuse pokrajina, a problem je ako....
Dragor Hiber: Drugo je pitanje da li je državna ili može
postati svojina...... To je pitanje šta će biti u državnoj
svojini.......
Kori Udovički: Znači, to bi moglo....... jer, u moje vreme kad
sam gnjavila, kukala, molila, kumila da se promene odredbe, ukinu
odredbe tog zakona koje se tiču funkcionisanja javnog sektora, odgovor
je bio - ne možemo dok se ne donese Ustav i reše neka vrlo bitna
principijelna pitanja. I drugo pitanje koje sam htela da pitam pošto
sam tu, da li možda neko od vas ima jasan osećaj, mi smo posmatrajući
kretanje cena 2005., mislim, stvarno je jedan ogroman deo ove inflacije
još uvek to relativno prilagođavanje administrativnih cena. Uprkos tome
što je električna energija administrativna državna daleko iza nivoa na
koji je trebala da se popne, komunalne usluge, njihove cene su stvarno
prednjačile i vremenski i nivoom rasta. I mene sad zanima, znamo da su
ta preduzeća sigurno jako prezaposlena i prema tome neefikasna i skupa,
da li neko ima osećaj da li su sad te cene same po sebi uglavnom na
nivou na kom bi trebale da budu i dalje, jer ja ne vidim vrlo velike
gubitke, a ako vi imate toliko ekstra zaposlenih i nemate veće gubitke,
ne znači li to da je već vreme da stanu sa cenama?
Nikola
Zelić: Čujte, hajdemo sad oko tih ekstra zaposlenih, zaposleni imaju
nekih 250 eura neto platu: to je značajan udeo troškova rada u ukupnim
troškovima tog preduzeća i udeo troškova rada u ceni. Vi možete
prepoloviti i svesti broj zaposlenih, primera radi, u EPS-u na jednu
trećinu, ali utrostručite plate preostalim ljudima da imaju, ne velike,
nego pristojne plate i onda ste na istom. Dakle, ne može se tu puno
postići, oni sad imaju 250-260 eura platu u proseku, 24-5.000 dinara,
to nisu velike plate. U redu, prepolovite broj zaposlenih, ali neka idu
neto plate na 500 evra.....
Kori Udovički: I koliko je vaša procena da su još uvek te cene komunalnih usluga....?
Nikola Zelić: Rekoh recimo kod struje to je 30 do 40
odsto ispod evropske cene to znamo, šta mi je malopre još od značajnih
bilo u glavi, voda sigurno nije dostigla komercijalne cene.Voda još
uvek nije, je li tako, Borise?
Boris Begović: Ne.
Kori Udovički: A saobraćaj?
Dr Boris Begović najavljuje gransku analizu ove oblasti...
Nikola
Zelić: Saobraćaj verovatno jeste, inače bi mi povećali te cene, ali
govorim o ovim glavnim stvarima, voda nije, struja nije, šta još ima od
toga, sigurno grejanje nije dovoljno. Ja sam radio jednu studiju
za jedno drugo grejanje i znam, u Beogradu je po kvadratnom metru negde
36 dinara, zarez nešto, po kvadratnom metru stambene površine. Mislim
da to nije dovoljno. Radim jednu drugu Fizibiliti studiju za još jedan
drugi gradić i vidim da to nije dovoljno, da mora da ide negde na 40 da
bi bila pristojna dobit..... Idemo na neku internu stopu vrednosti i
tako dalje. Znači, moguće je da su iznad crte, da imaju neku dobiti,
ali ne dovoljnu, ne zadovoljavajuću da bi neko u to privatno
investirao. Znači, mora cena još gore da ide, blizu su, približavaju se
te cene, ali ne bi omogućavale dovoljan profit return, za nekoga ko bi
tu investirao, a bez toga nema neke kvalitetne, uspešne privatizacije.
Boris Begović: Ako bih mogao da zaključim, hvala svima,
zahvaljujem, čuli smo jednu ideju da se sledeći okrugli stolovi
suštinski usredsređuju na određene delatnosti preduzeća i na pojedine
teme unutar ovih tema koje smo danas razvijali.Shodno tome sledeći
okrugli sto koji ćemo mi da napravimo će biti o javnom parkiranju.
Možda nije od ovih delatnosti, ali jednostavno želimo da sada idemo
granski i da granski pokrivamo ove oblasti. Hvala svima, koktel samo
što nije počeo.
Kredit EBRD-a za novi beogradski most 19. maj 2006. | Beta
Grad Beograd će od Evropske banke za obnovu i razvoj uzajmiti 69,6
miliona evra za izgradnju novog mosta preko Save, koji će povezati
Čukaricu i Novi Beograd, odlučili su odbornici gradske skupštine.
Ugovorom je predviđen grejs period od četiri godine i vraćanje
zajma u 22 polugodišnje rate.
Izveštaj o stanju u srpskim zatvorima 19. maj 2006. | Beta
Fizičko maltretiranje zatvorenika u Srbiji smanjilo se posle imenovanja
novih upravnika zatvora, ali i dalje ima pojedinačnih optužbi da
zatvorsko osoblje šamara, udara ili verbalno zlostavlja zatvorenike,
ustanovio je Komitet za sprečavanje torture posle obilaska
kazneno-popravnih ustanova.
Likvidacija Kreditno eksportne banke 19. maj 2006. | Beta
Narodna banka Srbije saopštila je da je dobila rešenje Trgovinskog suda
u Beogradu o pokretanju likvidacije Kreditno eksportne banke (KEB).
Pravosuđu u Srbiji neophodna reforma 19. maj 2006. | B92
Pravosuđu u Srbiji je neophodna celokupna i sveobuhvatna reforma, ali
pre svega nezavisnost od izvršne vlasti, izjavila je predsednica Saveta
za borbu protiv korupcije Veric Barać na skupu "Beogradski
antikorupcijski dani", koji se održava se u Vladi Srbije uz podršku
ambasade Švajcarske i učešće eksperata iz te zemlje.
Nova lista objekata za izvoz mesa u EU 19. maj 2006. | Beta
Nadležnim evropskim instituacijama će do septembra biti dostavljena
nova lista objekata u Srbiji osposobljenih za izvoz robe životinjskog
porekla na tržište Evropske unije, izjavio je direktor republičke
Uprave za veterinu Dejan Krnjajić i dodao da je u toku izrada akcionog
plana, a da će lista potencijalnih izvoznika biti objavljena tokom
septembra.
NIS-a i Krosko zajedno rade u Egiptu 18. maj 2006. | Beta, B92
U Zagrebu je potpisan Sporazum o poslovnoj saradnji izmedju hrvatske
kompanije "Krosko" Naftni servisi, koja je član INA Grupe i Naftne
industrije Srbije, saopštila je nacionalna naftna kompanija.
Užice: Odsad i internetom do petice 18. maj 2006. | eKapija Učenici srednje Tehničke škole u Užicu dobili su internet portal koji bi trebalo da olakša i unapredi njihovo obrazovanje
Kad neće biti viza za EU? 18. maj 2006. | B92
Do kraja godine Srbija bi trebalo da potpiše sporazum o olakšavanju
viznog režima sa zemljama Evropske unije, ali za dobijanje viznih
olakšica za naše građane i lakše putovanje u zemlje Evropske unije je
potrebno da tu inicijativu podrže one zemlje u koje stiže najviše
imigranata sa ovih prostora - Austrija, Nemačka i Francuska.
