politika
За среду 12. мај 2010.
Најстарији дневни лист на Балкану.
Први број изашао 25. јануара 1904.
Оснивач Владислав Рибникар.

БЕСПЛАТНЕ АКЦИЈЕ ЗА ПИНОКИЈА

Да сам политичар, и да размишљам о томе како да добијем наредне изборе, вероватно бих се најпре сетила како се на мамац од бесплатних акција ономад упецало скоро пет милиона људи

Можда вам је промакло, али наш парламент јепре пар дана усвојио закон o бесплатнојподели акција предузећа која још нису ни приватизована, а нису ни акционарска друштва! Дакле, народе, држава вам уступа акције које ни сама нема, нити зна хоће ли их икада имати, али шта то има везе? Једном сте насели, а куд сте једном ту ћете и двапут... Јер улог је сада повећан: пет милиона српских Пинокија од пре неки дан постадоше акционари не само НИС-а, него и ЕПС-а, Аеродрома и Телекома, а бити тако богат (кад си већ тако сиромашан) стварно није мала ствар!

Не познајем ниједног иоле образованог српског економисту који се није ужаснуо над идејом о бесплатној подели акција, једноставно зато што се та прича свуда веома тужно завршила.Није се то десило само у Русији, давних деведесетих, да је метод бесплатне поделе акција довео до тога да се цео капитал совјетске Русије прелије у руке дванаесторице барона, а да сви остали, њих сто педесет милиона, остану кратких рукава. И у Хрватској се, много година касније, одиграла „афера торба” где су шпекуланти, идући врата до врата, лако убеђивали необавештене грађане да у бесцење продају акције државних компанија. Слично је било и са мађарским „уговорима за џеп” с почетка транзиције, када се шпекулативно трговало хартијама од вредности подељеног земљишта.

У Црној Гори (сазнадох пре неки дан) овај метод је чак и усавршен: тамо шпекуланти никога нису убеђивали како треба да продају акције, нити су икоме жуту банку исплатили, већ су, у најбољој традицији бајке о Пинокију, онако наивно тражили од људи да их овласте да их заступају на скупштини акционара, знате оно: „бако, хајде ме ти овласти, а ја ћу тамо да гласам у твом и у свом интересу, да се ти не мучиш”, што су све баке, деке, чиче и тетке (а после тога скоро и сви остали) радо учинили, кад их већ ништа не кошта. Ово једнократно дато овлашћење неким чудом постаде трајно, а управљачка права опет дођоше у неколико руку (читај, џепова) а да јадне власнике акција ни за шољицу кафе не обештетише. А и у Србији почеле преваре, и новине су писале како су јесенас многи лаковерни Сомборци поверовали у понуду неких „агенција” које су наводно откупљивале бесплатне акције по цени од 900 до 950 евра, али уз један услов – да заинтересовани грађани унапред плате агенцији 250, односно 350 динара. Хиљаде Сомбораца уплатило, неко те паре покупио – и појео вук магарца! Полиција никога није гонила већ рекоше оштећенима – то је ситна превара и немојте нас тиме замарати ако немате нешто важније да нам пријавите, а они, јадни, нису имали ништа важније да пријаве. За сада.

После таквих, подједнако поразних и страшних искустава са бесплатно дељеним акцијама, коме ли је то пало не памет да се опет игра ватром – и зашто? Тја, одговор је једноставан, тешко је данас бити политичар. Како натерати јадног Пинокија да поново гласа за владајућу коалицију, ако му се не да нови шарени папирић, само сада много већи и лепши од оног прошлогодишњег (за кога се испоставило да нити вреди, нити ће икад вредети обећаних хиљаду евра)? Да сам политичар, и да размишљам о томе како да добијем наредне изборе, вероватно бих се и сама најпре сетила како се на мамац од бесплатних акција ономад упецало скоро пет милиона људи и како су тада пензионери на шалтерима падали у несвест, све у превеликој жељи да буду први Пинокио који је добио тако вредну хартију! Кад је већ тако, зашто смишљати нову причу, када стара гарантовано пали? Па зар врачаре нешто мењају у својим наступима, а гужве се испред њихових врата никада не смањују?

И ту сада наилази моја највећа осуда. Овако лош модел приватизације ниједна иоле одговорна влада не би смела да примењује, ма колико да је политичка нужда на то наводи. Ако се ова влада зарад сопствене користи одлучује на овако штетне потезе, шта ће нам? И узгред да питам – чија је то намера да капитал ЕПС-а, Аеродрома и (дела) Телекома доспе у неколико приватних џепова? Можда само да питам – стварате ли ви то неког новог тајкуна или помажете неког старог пријатеља?

Али, као да већ чујем политичаре, који ће сада свакако поставити питање – а шта друго чинити? Зар стварно није најбоље овако, па нисмо ми преваранти, ево, народу смо чак и нешто новца дали, добро, нисмо им дали по хиљаду евра, али добили су седамнаест евра у готовини, и двадесет пет евра у виду обећања на папиру, мало ли је? Па, већина је похрлила да подигне готовину, зар то није знак да је ова политика сасвим исправна?

Дакле, ево поруке наше власти: народе, ако не гласате за нас на следећим изборима неће имати ко да брине о дрвету на коме расту акције богатих и перспективних фирми. Зато нам, себе ради, дајте свој глас, а ми ћемо вам у поверењу одмах одати једну тајну: било би јако добро мало да пожурите. Јер бродић већ креће ка Магарећем острву, још само неколико путника чека.

професорка Економског факултета, чланица ЦЛДС-а


Даница Поповић
[објављено: 12.05.2010.]
stampanje  posalji prijatelju



ТРИ ПИТАЊА ЗА ДЕМОКРАТЕ

ПУТИНОВ И НАШ РАТ (ПРОТИВ МАРЖИ)

ПАТРИОТЕ У СКУПИМ ОДЕЛИМА

ТОМИЦЕ, ПОВУЦИ ПРАВИЛНИК

ДОБРОДОШЛИ У СТЕЧАЈНИ РАЈ

ТРИ ЕВРИЋА, ДРУЖЕ

ОД „ЗАСТАВЕ” ДО ВЕЧНОСТИ

ТРИНАЕСТА МАЈКА (СВИХ КРИЗА)

ПИРАМИДЕ, ПРЕЛЕТУ У ЧАСТ

У СРБИЈИ, ПРИЛИКЕ СУ ТАК’Е

ЦРНЧЕ МЕЂУ НАПРЕДЊАЦИМА

Шта то пада, пада гувернер

КИНЕСКИ СЦЕНАРИО ЗА ЈАДНЕ СРБЕ

ПА ДОБРО, ЈЕЛАШИЋУ...

НЕМОЈТЕ ВАУЧЕРЕ, ДА НЕ ОДЛЕТИМ

ПЕЧЕЊА ЈАРЕЋЕГ

СИРОМАСИ У ПЕТОСОБНИМ КУЋАМА

СТИГЛИЦ И ЈА

РУСКИ РУЛЕТ У СРПСКОЈ АДМИНИСТРАЦИЈИ


БИОГРАФИЈА
Даница Поповић

Даница Поповић је професор макроекономије и макроекономских модела на Економском факултету Универзитета у Београду.Докторирала на тему Спољна трговина у моделима равнотежног раста.Основне области њеног професионалног интересовања су: макроекономска теорија и модели, економска политика, теорија и политика спољне трговине.Одржава академске везе са London School of Economics и неколико америчких универзитета.Често сарађује са Светском банком, ITC/WTO, итд.Аутор је књиге Теореме о међународној трговини, студије Светске банке о режимима спољне трговине (2003) и коаутор књиге “Од сиромаштва до просперитета” (2008).Уређује wеб сајт ЦЛДС, као и сопствени, факултетски сајт. Пише за Политику од 2006.



уводник
Никола Тркља
Два пенала и шовинизам

Миша Бркић
Историјски план ЕУ

Момчило Пантелић
Новчани удар

Жарко Ракић
Mеркелова на раскрсници

Миленко Пешић
Тачка на „случај Артемије”


шта да се ради
Божидар Раичевић
Пре свега правичност

Бошко Мијатовић
Прво наплата постојећих пореза

Гор­да­на Не­шић
Трећа пореска стопа, зашто да не?

Небојша Катић
Врабац у руци и голуб на грани

Милан Кнежевић
„Сива зона” БДП-а


остали коментари
Момчило Б. Ђорђевић
Интелигенција није памет
Радоман Кањевац
По сопственој савести
Ирена Ристић
Корист од отопљавања
Ире­на Ри­стић
Халштајн међу Србима
Радоман Јовић
Далеко од компромиса?
Миодраг Лекић
Геополитика евра
Саво Штрбац
Крајишници петнаест година после
Тодор Куљић
Каква је слика титоизма потребна ЕУ
Драгутин Минић Карло
Априлске претње
Срђа Злопаша
Шапице или песимистичка наука о човеку