(Илустрација Јован Прокопљевић)

Данас је, овако са стране посматрано, веома тешко видети било какву корист од Светске банке, поготово када на њеном врху седи човек попут Пола Волфовица. Тај главни архитекта ирачког рата, осим што не крпи чарапе, познат је и по томе што симултано и дефинише и крши правила о корупцији и сукобу интереса. Што год надаље да уради у животу, становници планете Земље памтиће га по томе што је по доласку у Светску банку својој дугогодишњој пријатељици издејствовао годишњу плату од скоро двеста хиљада долара, а после тога одбио да се повуче. Близак Џорџу Бушу, који га је и именовао на ову функцију и који сада, у јеку скандала, не дозвољава његову смену. Стога је могуће да Волфовиц преживи овај скандал, мада сумњам да би то сама Банка поднела без великих оштећења.

Али остаје питање – шта, рецимо, ако Волфовица замени нека прикладнија особа? Рецимо, већ се помињу имена сјајног Стенлија Фишера или двојице бивших функционера Банке, одличног Кемала Дервиша и контроверзног Марка Малолха Брауна, последњих дана највише помињаног по блиском пријатељству са Џорџом Соросом, у чијем стану живи (каже да му плаћа кирију) као и по блиским везама са Блеровим наследником, Гордоном Брауном. Ја гласам за Стена Фишера, бившег заменика директора ММФ-а и писца најкомпликованијих и (колико сам укапирала) вероватно најпаметнијих уџбеника макроекономије. Али мораћемо Американцима да оставимо право да бирају председника, осим ако их неко не убеди да је за њих много боље да задрже право да уплаћују највећу квоту, а да обавезу одлучивања о тешким питањима препусте нама, који то умемо много боље.

Много се пукотина у Банци појавило пре Волфовица и његових бушних чарапа. Већ одавно приватне банке нуде кредите под истим условима као и Светска банка. Неразвијене земље све се више ослањају на директне стране инвестиције, што им омогућава да у земљи повећају капитал, знање и пословну културу, а да се власти при томе не задуже ни за један долар! Уз то, значајно се смањује јаз између знања која се могу стећи само на Западу и знања које могу пружати локални универзитети, те неразвијени сада све више могу и сами, без веома квалитетних кадрова којима Светска банка заиста обилује.

Каква је онда судбина Светске банке, рекла нам је још пре десет година Ен Кругер, још једна од брилијантних водећих људи Банке, трасирајући три пута којима Банка може кренути. Први, који би од Светске банке направио агенцију која би на некомерцијалним основама пружала помоћ најсиромашнијим земљама, постепено се повлачећи из свих других послова. Међутим, незгода је у томе што се показало да су државне агенције веома лоши борци против сиромаштва, а да је њихов допринос укупном смањењу сиромаштва практично безначајан. Други пут за Банку био би да задржи све своје клијенте, али да са комерцијалних пређе са развојних на „мекше” теме, типа заштите околине, људских права, развоја радног законодавства и потпомагања развоја цивилног сектора. Или треће – да се затвори.

Претходни директор, Џим Волфенсон, одлучио се за другу опцију, јер су и прва и трећа подразумевале значајна отпуштања и турбуленције, што свакако ниједан нормалан директор не би сам себи приредио. Тражећи политичку подршку својим идејама, Волфенсонове политике постале су веома левичарске, највероватније стога што је десница по завршетку хладног рата изгубила интерес да шири утицај у земљама које су ионако саме почеле да хрле удесно. У политици Светске банке тако су победиле идеје веома удаљене од идеја либералног капитализма и слободног тржишта. Њихов учинак је тешко мерити, јер левичари обично врло широко дефинишу и циљеве и средства. Оно што је мерљиво јесте да су најсиромашнији остали тамо где су били, а да су напредовали само они који су ишли „десним колосеком”, што озбиљно оспорава ваљаност политике коју је Банка водила.

А онда је дошао Волфовиц и додао ону пукотину кроз коју се јасно види како су прва два пута затворена, те да преостаје само онај пут који води њеном затварању. А либералан савет, какав су експерти Светске банке деценијама давали другима који би се нашли у сличној позицији, био би: или се реформишите, овог пута из темеља, или – катанац!