Čitamo pre neki dan u štampi da je obelovac Džozef Stiglic pristao da postane savetnik buduće vlade Srbije. Odličan politički marketing Božidara Đelića, još uvek aktuelnog kandidata za premijera Srbije: u pitanju je proslavljeni Nobelovac, nekadašnji Klintonov savetnik, bivši glavni ekonomista Svetske banke, a uz sve to najpoznatiji svetski anti-globalista! Ne može se reći da nema velike privlačnosti u takvom potezu. Nekako podseća na dane kada je doktor De Bejki bio došao u Beograd da izvede prvu operaciju na otvorenom srcu, samo što bi to sada išlo bez otvaranja grudnoga koša. Može li bolje?

Kada bi još Srbija bila zemlja gde političari ne menjaju mišljenje prema dnevnim potrebama, ovo bi se moglo shvatiti tako da naš potencijalni premijer najavljuje da neće biti šok-terapije, niti rasta nejednakosti, ni drugih neoliberalnih izleta u teške reforme. Naročito kad se naglasi da bi Stiglic u Srbiji bio savetnik za pitanja institucionalnih reformi i ravnomernog razvoja, tamo gde smo najslabiji.

Skoro da nemam srca da kažem, ali ovu idilu moraće neko da prekine: Stiglic, naime, više nije antiglobalista! U svojoj novoj knjizi "Aktivirati globalizaciju" iz oktobra 2006. on priča sasvim drugu priču. Evo šta kaže: "Ja sam se zaista tako glasno i žestoko okomio na probleme globalizacije da su mnogi pogrešno zaključili da pripadam anti-globalističkom pokretu. Međutim, ja verujem u ogromni potencijal globalizacije - sve dok se njome ispravno rukovodi". A ispravno rukovođenje globalizacijom on će ovoga puta prepustiti, ako verujete svojim očima, ozloglašenom Vašingtonskom trouglu: "Nikada nam nisu bile potrebnije institucije kao što su MMF, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija, a teško da je ikada poverenje u njih toliko poljuljano".Da sam ja ove institucije "sa'ranjivala" kao što je to on činio u svojim bestselerima, ne bih (od ponosa) našla snage da javno negodujem zbog poljuljanog poverenja u njih. No, bilo kako bilo, u novoj knjizi više ni reči kritike ovih instituija nema, one više ne upošljavaju "trećerazredne ekonomiste sa prvorazrednih američkih univerziteta" (ovo se pre svega odnosilo na MMF) koji onda, obavljajući javnu funkciju, u stvari rade za Vol Strit i tako potkradaju siromašne. Više ne.

Kako izgleda Stiglicov "remont" globalizacije? Najpre, spoljna trgovina treba da se potpuno liberalizuje. "Bogate zemlje", kaže, "treba da otvore svoja tržišta siromašnima, bez reciprociteta". Što se tiče globalnog sprovođenja zakona "tu nam je potreban jedan međunarodni tribunal". Detaljnijeg opisa ovog tribunala nema. Siromašne zemlje dobile bi "pravičan udeo" (ne kaže ko bi pisao formulu za pravičnost!), ali bi taj novac morale "ispravno da koriste". Njihove vlade ne smeju biti kleptokratske, mediji ne smeju biti cenzurisani, svojinska prava moraju biti osigurana, vladavina prava takođe. Kako to da se sprovede? Vlade razvijenih zemalja treba da im ponude svoja iskustva i da se odreknu dosluha sa siromašnim zemljama iz kojih sada samo izvlače profit. Razvijeni bi morali da odustanu od ogromnih tantijema od intelektualne svojine, da oproste dugove nerazvijenima, te da u svoj obračun domaćeg proizvoda uračunaju ekološku štetu koju prave sebi i drugima. Sve u svemu, koliko god da to 2002. svakako nije bila, 2006. godine globalizacija postaje sasvim dobra i nadasve "popravljiva", to vam je zaključak.

Nije ovo prvi put da Džozef Stiglic radikalno menja mišljenje o veoma važnim pitanjima. U svom udžbeniku ekonomije iz 1993. godine, recimo, opširno objašnjava kako rast minimalne nadnice ne može da smanji siromaštvo. "Naravno, onima koji budu imali sreće da dobiju posao biće bolje, ali ima drugih, koji bi ga možda dobli da je satnica ostala niža, a sada ne mogu uopšte da se zaposle, te im je svakako gore". Samo dve godine kasnije, postavši predsednik Ekonomskog saveta u Klintonoj administraciji, postaje zagovornik politike rasta minimalnih nadnica. I sada vatreno zastupa francuske štrajkače da ne dozvole reformu tržišta rada.

Bilo bi krajnje opasno pomisliti da je Stiglic svoju Nobelovu nagradu dobio za bilo šta od ovoga, naravno da nije. Stiglic je genijalan teoretičar, koji je pokazao kako teorija informacija postaje ključ za razumevanje mnogih tržišnih fenomena, uključujući fenomene nezaposlenosti i kreditnih restrikcija. "Slobodni duh", kako ga je nazvao Volfenson, njegov direktor u Svetskoj banci. U ekonomiji, gde se važnost nekog dela meri brojem citiranih radova, njegova se dela čak više i ne citiraju: smatraju se javnim dobrom. Može li se postići više? Ne, ali očito može manje.

Za sebe kaže da, poput jednog uglednog britanskog ekonomiste, menja mišljenje kada se promene okolnosti. A kod nas, toliki svet kleo se u njega, a on ...