Čitamo
pre neki dan u štampi da je obelovac Džozef Stiglic pristao da postane
savetnik buduće vlade Srbije. Odličan politički marketing Božidara
Đelića, još uvek aktuelnog kandidata za premijera Srbije: u pitanju je
proslavljeni Nobelovac, nekadašnji Klintonov savetnik, bivši glavni
ekonomista Svetske banke, a uz sve to najpoznatiji svetski
anti-globalista! Ne može se reći da nema velike privlačnosti u takvom
potezu. Nekako podseća na dane kada je doktor De Bejki bio došao u
Beograd da izvede prvu operaciju na otvorenom srcu, samo što bi to sada
išlo bez otvaranja grudnoga koša. Može li bolje?
Kada
bi još Srbija bila zemlja gde političari ne menjaju mišljenje prema
dnevnim potrebama, ovo bi se moglo shvatiti tako da naš potencijalni
premijer najavljuje da neće biti šok-terapije, niti rasta nejednakosti,
ni drugih neoliberalnih izleta u teške reforme. Naročito kad se naglasi
da bi Stiglic u Srbiji bio savetnik za pitanja institucionalnih reformi
i ravnomernog razvoja, tamo gde smo najslabiji.
Skoro da nemam srca da kažem, ali ovu idilu moraće neko da prekine:
Stiglic, naime, više nije antiglobalista! U svojoj novoj knjizi
"Aktivirati globalizaciju" iz oktobra 2006. on priča sasvim drugu
priču. Evo šta kaže: "Ja sam se zaista tako glasno i žestoko okomio na
probleme globalizacije da su mnogi pogrešno zaključili da pripadam
anti-globalističkom pokretu. Međutim, ja verujem u ogromni potencijal
globalizacije - sve dok se njome ispravno rukovodi". A ispravno
rukovođenje globalizacijom on će ovoga puta prepustiti, ako verujete
svojim očima, ozloglašenom Vašingtonskom trouglu: "Nikada nam nisu bile
potrebnije institucije kao što su MMF, Svetska banka i Svetska
trgovinska organizacija, a teško da je ikada poverenje u njih toliko
poljuljano".Da sam ja ove institucije "sa'ranjivala" kao što je to on
činio u svojim bestselerima, ne bih (od ponosa) našla snage da javno
negodujem zbog poljuljanog poverenja u njih. No, bilo kako bilo, u
novoj knjizi više ni reči kritike ovih instituija nema, one više ne
upošljavaju "trećerazredne ekonomiste sa prvorazrednih američkih
univerziteta" (ovo se pre svega odnosilo na MMF) koji onda, obavljajući
javnu funkciju, u stvari rade za Vol Strit i tako potkradaju siromašne.
Više ne.
Kako izgleda Stiglicov "remont" globalizacije? Najpre, spoljna trgovina
treba da se potpuno liberalizuje. "Bogate zemlje", kaže, "treba da
otvore svoja tržišta siromašnima, bez reciprociteta". Što se tiče
globalnog sprovođenja zakona "tu nam je potreban jedan međunarodni
tribunal". Detaljnijeg opisa ovog tribunala nema. Siromašne zemlje
dobile bi "pravičan udeo" (ne kaže ko bi pisao formulu za pravičnost!),
ali bi taj novac morale "ispravno da koriste". Njihove vlade ne smeju
biti kleptokratske, mediji ne smeju biti cenzurisani, svojinska prava
moraju biti osigurana, vladavina prava takođe. Kako to da se sprovede?
Vlade razvijenih zemalja treba da im ponude svoja iskustva i da se
odreknu dosluha sa siromašnim zemljama iz kojih sada samo izvlače
profit. Razvijeni bi morali da odustanu od ogromnih tantijema od
intelektualne svojine, da oproste dugove nerazvijenima, te da u svoj
obračun domaćeg proizvoda uračunaju ekološku štetu koju prave sebi i
drugima. Sve u svemu, koliko god da to 2002. svakako nije bila, 2006.
godine globalizacija postaje sasvim dobra i nadasve "popravljiva", to
vam je zaključak.
Nije ovo prvi put da Džozef Stiglic radikalno menja mišljenje o veoma
važnim pitanjima. U svom udžbeniku ekonomije iz 1993. godine, recimo,
opširno objašnjava kako rast minimalne nadnice ne može da smanji
siromaštvo. "Naravno, onima koji budu imali sreće da dobiju posao biće
bolje, ali ima drugih, koji bi ga možda dobli da je satnica ostala
niža, a sada ne mogu uopšte da se zaposle, te im je svakako gore". Samo
dve godine kasnije, postavši predsednik Ekonomskog saveta u Klintonoj
administraciji, postaje zagovornik politike rasta minimalnih nadnica. I
sada vatreno zastupa francuske štrajkače da ne dozvole reformu tržišta
rada.
Bilo
bi krajnje opasno pomisliti da je Stiglic svoju Nobelovu nagradu dobio
za bilo šta od ovoga, naravno da nije. Stiglic je genijalan teoretičar,
koji je pokazao kako teorija informacija postaje ključ za razumevanje
mnogih tržišnih fenomena, uključujući fenomene nezaposlenosti i
kreditnih restrikcija. "Slobodni duh", kako ga je nazvao Volfenson,
njegov direktor u Svetskoj banci. U ekonomiji, gde se važnost nekog
dela meri brojem citiranih radova, njegova se dela čak više i ne
citiraju: smatraju se javnim dobrom. Može li se postići više? Ne, ali
očito može manje.
Za sebe kaže da, poput jednog
uglednog britanskog ekonomiste, menja mišljenje kada se promene
okolnosti. A kod nas, toliki svet kleo se u njega, a on ...
професорка Економског факултета у Београду и члан Центра за либерално-демократске студије
Даница Поповић
[објављено: 04.01.2007.]
|